„Здрав си, Милоше, војводо Поцерски...“

Не чуди што Вишњић у неколико својих песама велику пажњу посвећује познатом јунаку Милошу Стојићевићу Поцерцу. То је по много чему посебна личност.

У Вишњићевој песми о почетку буне, лик кнеза Илије Бирчанина је саливен у једном моменту песниковог одушевљења. Касније, кад говори о сечи, он је сведен на сасвим обичног, онаквог каквог га познајемо и из причања проте Матије Ненадовића. Изгледа да ни песнику, а ни слушаоцу (читаоцу), не смета ова „двоспратност“. Не пита се како је могуће да особа скоро натприродних дарова олако упадне у турску замку, а било би незамисливо да моли за живот уз било какав откуп.
Такав јунак у принципу не би смео да умре, ни необичном смрћу, а још мање свезан као роб. Сетимо се да певач нема снаге да сахрани символ јунака Косовске битке, Бошка Југовића. Он га прати до пред крај живота, пошто зна да би слушаоца смрт таквог јунака тешко погодила. Поред тога, треба рећи да надахнути опис Илије у оквиру дахијског плана сече се налази у „средини“ набрајања. Свечаним приликама, каква је појава кнеза, ту није место. Њима припада или почетак или крај излагања, зависно од намере уметника или контекста излагања.
Да је било услова за постојање неке особе сличне поетском лику Илије, тада дахијско време не би било доживљавано као период највећег и неиздрживог насиља, које је било на путу да прерасте у геноцид.
Уметник ураста и узраста уз свога јунака. Преко њега „решава“ и своје, па и опште тегобе. У случају ове песме, као да је постојала потреба за особом таквих својстава, а друго је питање зашто је тај избор пао баш на Илију.
Утисак је да је певач својом причом о Илији постигао циљ. Себи, а изгледа и свом слушаоцу, дао је одушке. Казивање се прима без отпора, а то значи успех. Слушалац се понаша као хипнотисан и не сметају му каснији контрасти које прима мирно.
Успех ове песме састоји се у томе што би она успешно одменила за невољу све остале изворе. Снага њене убедљивости је таква да скоро не оставља траг сумњи или недостатку.
Овако приказан, Илија Бирчанин код Филипа није преувеличан, већ је створен из основа. Као да је Филип у стању екстазе (обузетости) ликом јунака. У основи стоји вапај, лични и општи, за јунаком таквих могућности. Пошто је реч о личности коју савременици знају, толико више чуди да је певач успео са својим описом. Да ли је постојала могућност да заобиђе помен смрти свога јунака или да причу о њему заврши описом потеклим из турских уста? Тад би Бирчанин био скоро бесмртан, остао би тајна за свагда. Тајна постоји и овако, она није у Илији, већ у поступку певача. Пошто није урадио тако, на губитку је и певач и његов јунак.
Однос према Илији је кључни проблем целог Филиповог епа. Да ли тиме потврђује или поткопава његов углед. Као да се своди на његове касне приче о посети Прилепу и Марковим Појилима.
Повест о Илији је круна целе дахијске и Филипове приче. Јавља се питање шта је ту претежније – Филипова необуздана машта или фобија Турака зликоваца, који судећи по себи у свему виде претњу? Појава Илије ремети равнотежу песме. Ту је скоро све могуће. Толико личности, а нико му није ни приближан.
Не чуди што Вишњић у неколико својих песама велику пажњу посвећује познатом јунаку Милошу Стојићевићу Поцерцу. И то је по много чему посебна личност. За разлику од Илије Бирчанина, кога велича само он, код Поцерца је сасвим друкчије. Пословично несложни Срби овде поступају скоро потпуно исто, као да се надмећу, иако раде не знајући један за другог – како би што лепше говорили о Стојићевићу. У првом реду, то се односи на тополског казивача Петра Јокића, а потом на проту Матију Ненадовића. Њихове похвале као да потичу од исте особе. За њима не заостаје много ни Вук Караџић. Попут биографије Хаџи Рувима, Хајдук Вељка Петровића, и ту Вук као да је песник у прози: „Име је овога славнога јунака познато из народних песама наших и изван народа српског. Ја овде не мислим његову славу умножити, него ћу само колико знам да назначим из његова житија оно што сваки слушајући име његово може зажелети да зна.“
У Протиној скали о смени водећих људи у области Шапца нашло се места и за Поцерца – почев од скоро потпуно заборављеног Остоје Спужа, па до Милоша. „Кад смо ми с ваљевском војском марта 1804. на Шабац дошли, и Шабац умуасерили (опколили) и почели тући, онда је био Остоја старешина и неки Андрија Витомировић, а после је настао Лука Лазаревић, а јошт после Стојан Чупић, од Мишара и Милош Поцерац... Ту нам у Бељин дође Милош Стојићевић Поцерац (до то доба није био знатан), од своји Поцераца поутеко... Ово нека буде (руком на Милоша) Војвода Милош Поцерац, Милошу Обилићу на место!... Поклони се Милош и приђе му руци. Он не даде руке, но се у образ пољубише. И рече Милош: „Господару, сто живота да имам, сви ћу сто изгубити и твоју вољу и заповест до смрти испуњавати.“
Тополски казивач П. Јокић даје следећи опис, доста сличан протином: „Алекса поче фалити Милоша, ал’ опет каже да он не може њега толико похвалити колико Милош заслужује. Ово Господару врло би мило... Увече се постави вечера. Седе он, па и сви постарешству, гди је коме место. Милош служи при соври. Господар рече, те он седе. Кад се наслужи Господару трећа чаша, он је узе па рече: „Господари и браћо! Ову чашу вина да пијемо за здравље младог нашег јунака Милоша, одсадашњег војводе Поцерског, који заједно са именом најслеђује храброст и јунаштво свог имењака Обилића. Здрав си, Милоше, војводо Поцерски!!!“ Милош скочи да пољуби руку, а он га врати да седне на своје место! Ето, тако је Поцерац војвода постао... Кажу да је његово јунаштво много помагало и то што је све помишљао на косовског војводу Милоша, за којег се пева и прича да је био из Поцерја. А и Карађорђе га је подсећао кад га је завојводио. Кад је погинуо било му је тек тридесет пет година.“
Занимљиво је да Прота у својим сећањима стиже само до пред Мишарску битку, те му је могуће као и Јокићу да говори само о почетку. Иначе, кроз његова писма везана за бојишта куда се Поцерац креће, Милош се не помиње.
Петар Јокић ратује на свим бојиштима где се покаже потреба, тако да је у прилици да говори само о догађајима око Мишарске битке, а то је тек први јавни иступ кад му се дала прилика да се сретне са Црним Ђорђем, о коме зна само по чувењу. Али, пошто није имао прилике да га види, препознаје га тек уз помоћ околине. Није познато да је икоме на речима изузетно шкрти Вожд упутио толико речи хвале.
И Вишњић појаву Поцерца везује за Мишар. Ту се он, за разлику од осталих казивача, где је „почетник“, помиње као већ довољно познат и сврстава у водеће личности које набраја Кулинова када – Црни Ђорђе, Јаков Ненадовић, Лука Лазаревић, Цинцар Јанко, Стојан Чупић – против којих је отишао да ратује њен муж Кулин капетан, односно по њеном мишљењу, да их „казни“. Према песми, је Поцерцу намењено да буде коњима растргнут.
Иначе, песма тражи „равнотежу“. У њој је Кулин капетан приказан као предводник турске силе („кој’ је глава на сто хиљад војске“), што уствари није био и њега мора да погуби лично српски Вожд („погуби га Петровићу Ђорђе“).
Казивачи Прота и Јокић говоре о Поцерцу пре боја, а потом га Јокић среће и после боја. Песма га помиње три пута, међу онима које треба казнити, као погубитеља Зворничког капетана, и у кадиној клетви.
Уз остало, Милош Поцерац је самоук у стицању писмености, што говори да је и интелектом знатно обдарен, а то обично не иде са војничком вештином заједно. Очит пример те појаве јесте Милошев командант Анта Богићевић. И он је писмен, али у кључним моментима то је од мале користи. У условима опасности, обузет страхом, Богићевић је неупотребљив. Прво га хвата паника, предаје се „судбини“, а и кад се нашло неко решење, опет се од њега може мало очекивати.
Кад то чуо Богићевић Анто,
Та онда се пера осетио,
Узе Анто перо и артију,
Дрхћу руке, писати не може.
Код гуслара при излагању о Поцерцу хроника прераста у легенду – припада му част „мејдан отворити“; у јунаку се „живо срце смеје“. Имао је толико услова да од Поцерца створи мит, све му је стајало на располагању – особине и успеси јунака се граниче са невероватним – недостаје само један корак да изложено прерасте у легенду. Цело Филипово певање, као и велики део устанка, био би у знаку овог јунака.
Милош Поцерац се и ван песме о Мишару у реалности среће често у друштву са Стојаном Чупићем, Луком Лазаревићем, Јанком Цинцарем, Лазарем Мутапом. За разлику од њега, Црни Ђорђе се код Филипа среће директно само у песми о почетку буне. Остали примери се посредно односе на њега.
Певач се и другим поводима враћа на овог несвакидашњег јунака. Његово јавно деловање је врло кратко, само око четири године, али оставља великог и дубоког трага у сећању многих савременика. По томе како је „наивно“ отишао у смрт, може се сврстати са славним Јанком Катићем, који пада пред Мишарску битку, управо онда кад Поцерац наступа.
По песми, Турцима је највише сметало што Милош носи Кулиново оружје. У смутним временима, смрт је обична, свакодневна појава, и људи се саживе са њом. Гледање нечијег оружја и коња у рукама противника је изазов који се не може занемарити нити игнорисати. Питање живота и смрти се своди на однос среће или несреће према појединцу. Предмети постају важнији од живог бића:
Сабља му се јесте огласила
…........................
Турцима је паше на срамоту.