Жене у Новом Завету (II)

Живот у раној хришћанској Цркви за околину је био препознатљив пре свега по новим међуљудским односима који су одударали од окружења и били последица вере у Христа као Сина Божијег. Основно хришћанско убеђење о једнакости свих људи пред Богом и међусобно изражено је у ранохришћанској крштењској теологији, коју прима и надаље предаје апостол Павле: „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал 3,27–28). Новокрштени хришћани саморазумевали су се као заједница у којој се испуњава обећање Божије из књиге пророка Јоила 3,1 и даље: „И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге своје и слушкиње своје излићу од Духа мојега и прорицаће“ (Дап 2,17–18). Из наведених места се јасно види да унутар нове заједнице нема природних подела људи и да нема мушког и женског: Бог свима подједнако дарује Духа. Место где се остварује овај идеал заједничког, неподељеног живота је хришћанска заједница, Црква.

Међутим, у хришћанским заједницама се није проповедало и живело брисање полности као такве. Свакако да мушкарци остају мушкарци, а жене жене. Тварност људских бића у конкретном облику, расном, полном па и социјално статусном  разумева се као дар од Бога, као нешто преко чега се не прелази олако и у чему се чека Други долазак Господњи (уп. 1Кор 7,20.29–31). Како се онда конкретно, у пракси, пројављивала крштењска теологија једнакости свих, конкретно мушкараца и жена?

У античком свету полне улоге су биле јасно подељене и биле су уско везане за расподелу моћи унутар друштва: мушкарци су били ти који владају, а жене оне које служе; мушкарци имају право на јавни живот, жене треба да буду у кућама; у дискусијама мушкарци воде реч, а жене су те које треба да ћуте. У хришћанским заједницама је требало да буде другачије. Сам Господ је поучавао своје ученике да је њихов систем вредности другачији од система вредности овога света (уп. Мк 10,43: „Између вас пак да не буде тако“), да међу њима не треба да буде владајућих и потчињених, већ само служења једни другима. С друге стране, када апостол Павле наводи многе дарове унутар хришћанских заједница (1Кор 12–14) он свакако у виду нема само мушкарце као носиоце тих дарова, већ и жене. У Новом Завету срећемо многе жене у разним црквеним улогама: мисији, богослужењу и вођењу заједница. Како онда разумети апостолове речи да жене треба да ћуте у Цркви (1Кор 14,34)? Пре него што се посветимо овој теми навешћемо неколико примера знаменитих жена ране Цркве.

ПРИСКА

Акила и Приска, брачни пар Јевреја, били су сарадници апостола Павла у мисији. Они су пуно путовали (1Кор 16,19; Рим 16,3; Дап 18,18–19). Акила је био из Понта (Дап 18,2) и у извесном моменту се преселио у Рим. Године 49–50. напустио је Рим са својом супругом, због Клаудијевог едикта по коме су сви Јевреји морали да напусте престоницу (Дап 18,2). Пар је из Рима дошао у Коринт, где су наставили да се баве својим занимањем, израдом шатора, и где су се и срели са апостолом Павлом (Дап 18,3). Заједно са Павлом путовали су у Сирију (Дап 18,18), а по повратку су остали у Ефесу (Дап 18,19; 1Кор 16,19). Потом су се вратили у Рим где су се интегрисали у тамошњу црквену заједницу (уп. Рим 16,3–5). Они су дакле делимично сарађивали са Павлом, а делимично су деловали независно од њега. Лука не извештава да их је Павле обратио у хришћанство када је дошао у Коринт, тако да је могуће да су постали хришћани већ приликом првог боравка у Риму, дакле пре Клаудијевог едикта. Приска је свакако имала велику улогу –  како у подршци апостолу Павлу тако и у мисионарском раду. Она се с правом може назвати ранохришћанском мисионарком.

ФИВА

Прво име које срећемо на листи имена у Посланици Римљанима (гл. 16) је име једне хришћанке, Фиве, која је припадала цркви у Кенхреји, око 7км удаљеној од Коринта, тачније била служитељка у тој цркви (16,1). Жена о којој је реч донела је Павлову посланицу из Коринта у Рим. Фива је вероватно путовала пословно у Рим, те је Павле искористио прилику да по њој пошаље посланицу. Он је надаље препоручује римској заједници и моли да јој се нађу за све што затреба (16,2). Каква је била црквена улога Фиве у заједници у Кенхреји тешко је рећи. Она је вероватно била имућна жена која је пружала хришћанима гостопримство у својој заједници.

ЈУНИЈА

Андроник и Јунија се помињу у Рим 16,7. Они су  вероватно припадали кругу првих хришћанских мисионара у Риму били су, судећи по именима, хришћани из јудејства. Постали су хришћани пре Павла и судећи по томе што их он назива „апостолима“ тј. „знаменитим међу апостолима“, може се сматрати да су се бавили мисионарским радом, вероватно најпре на Истоку, а касније у Риму. Апостол Павле не само да их лично познаје већ су били његови „сапатници у сужањству“, вероватно у Ефесу. Већина научника сматра да је Јунија женско име, о чему сведочи добар број древних преписа, без обзира што промена  акцента у неким преписима сугерише мушко име, као и чињеница да мушко име Јунија није посведочено у антици. У патристичким тумачењима Јунија је жена. У Посланици Римљанима имамо, дакле, древно сведочанство да се једна жена назива апостолом. Она је заједно са највероватније својим супругом Андроником била активна мисионарка.

НИМФА

Сличан проблем као са Јунијом из Рим 16,7 јавља се и са Нимфом. Име се јавља у Посланици Колошанима (Кол 4,15). Изворни текст гласи: „Поздравите браћу у Лаодикији и Нимфу и њену домаћу цркву“. Изворно читање овог текста је дакле: kai. Nu,mfan kai. th.n katV oi=kon auvth/j evkklhsi,an, док углавном каснији рукописи читају Nimfa/n, дакле мењају име у мушко. Поједини рукописи решавају ствар тако што остављају именицу у женском роду (претпостављајући лично познанство са Нимфом) али присвојну заменицу мењају у avutw/n, дакле „цркву њихову.“ Међутим, Нимфа је по свему судећи била домаћица цркве у Лаодикији. То не би био усамљен случај у раном хришћанству. Довољно је поново подсетити на Приску и Фиву, Лидију из Филипа која је угостила апостола Павла (Дап 16,14), Марију, мајку Јована Марка, у чијој кући се окупљала рана заједница (Дап 12,12).

– наставиће се –