Žene u Novom Zavetu (II)

U Novom Zavetu često nailazimo na imena žena koje su imale značajne uloge u ranohrišćanskoj Crkvi. Kakva je tačno bila uloga žena u Crkvi po svedočanstvima tekstova Novoga Zaveta? Kako razumeti apostolove reči da žene treba da ćute u Crkvi (1Kor 14,34)?

Život u ranoj hrišćanskoj Crkvi za okolinu je bio prepoznatljiv pre svega po novim međuljudskim odnosima koji su odudarali od okruženja i bili posledica vere u Hrista kao Sina Božijeg. Osnovno hrišćansko ubeđenje o jednakosti svih ljudi pred Bogom i međusobno izraženo je u ranohrišćanskoj krštenjskoj teologiji, koju prima i nadalje predaje apostol Pavle: „Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste. Nema više Judejca ni Jelina, nema više roba ni slobodnoga, nema više muškog ni ženskog, jer ste vi svi jedan (čovek) u Hristu Isusu“ (Gal 3,27–28). Novokršteni hrišćani samorazumevali su se kao zajednica u kojoj se ispunjava obećanje Božije iz knjige proroka Joila 3,1 i dalje: „I biće u poslednje dane, govori Gospod, izliću od Duha mojega na svako telo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, i mladići vaši videće viđenja i starci vaši sanjaće snove. Pa i na sluge svoje i sluškinje svoje izliću od Duha mojega i proricaće“ (Dap 2,17–18). Iz navedenih mesta se jasno vidi da unutar nove zajednice nema prirodnih podela ljudi i da nema muškog i ženskog: Bog svima podjednako daruje Duha. Mesto gde se ostvaruje ovaj ideal zajedničkog, nepodeljenog života je hrišćanska zajednica, Crkva.
Međutim, u hrišćanskim zajednicama se nije propovedalo i živelo brisanje polnosti kao takve. Svakako da muškarci ostaju muškarci, a žene žene. Tvarnost ljudskih bića u konkretnom obliku, rasnom, polnom pa i socijalno statusnom  razumeva se kao dar od Boga, kao nešto preko čega se ne prelazi olako i u čemu se čeka Drugi dolazak Gospodnji (up. 1Kor 7,20.29–31). Kako se onda konkretno, u praksi, projavljivala krštenjska teologija jednakosti svih, konkretno muškaraca i žena?
U antičkom svetu polne uloge su bile jasno podeljene i bile su usko vezane za raspodelu moći unutar društva: muškarci su bili ti koji vladaju, a žene one koje služe; muškarci imaju pravo na javni život, žene treba da budu u kućama; u diskusijama muškarci vode reč, a žene su te koje treba da ćute. U hrišćanskim zajednicama je trebalo da bude drugačije. Sam Gospod je poučavao svoje učenike da je njihov sistem vrednosti drugačiji od sistema vrednosti ovoga sveta (up. Mk 10,43: „Između vas pak da ne bude tako“), da među njima ne treba da bude vladajućih i potčinjenih, već samo služenja jedni drugima. S druge strane, kada apostol Pavle navodi mnoge darove unutar hrišćanskih zajednica (1Kor 12–14) on svakako u vidu nema samo muškarce kao nosioce tih darova, već i žene. U Novom Zavetu srećemo mnoge žene u raznim crkvenim ulogama: misiji, bogosluženju i vođenju zajednica. Kako onda razumeti apostolove reči da žene treba da ćute u Crkvi (1Kor 14,34)? Pre nego što se posvetimo ovoj temi navešćemo nekoliko primera znamenitih žena rane Crkve.
PRISKA
Akila i Priska, bračni par Jevreja, bili su saradnici apostola Pavla u misiji. Oni su puno putovali (1Kor 16,19; Rim 16,3; Dap 18,18–19). Akila je bio iz Ponta (Dap 18,2) i u izvesnom momentu se preselio u Rim. Godine 49–50. napustio je Rim sa svojom suprugom, zbog Klaudijevog edikta po kome su svi Jevreji morali da napuste prestonicu (Dap 18,2). Par je iz Rima došao u Korint, gde su nastavili da se bave svojim zanimanjem, izradom šatora, i gde su se i sreli sa apostolom Pavlom (Dap 18,3). Zajedno sa Pavlom putovali su u Siriju (Dap 18,18), a po povratku su ostali u Efesu (Dap 18,19; 1Kor 16,19). Potom su se vratili u Rim gde su se integrisali u tamošnju crkvenu zajednicu (up. Rim 16,3–5). Oni su dakle delimično sarađivali sa Pavlom, a delimično su delovali nezavisno od njega. Luka ne izveštava da ih je Pavle obratio u hrišćanstvo kada je došao u Korint, tako da je moguće da su postali hrišćani već prilikom prvog boravka u Rimu, dakle pre Klaudijevog edikta. Priska je svakako imala veliku ulogu –  kako u podršci apostolu Pavlu tako i u misionarskom radu. Ona se s pravom može nazvati ranohrišćanskom misionarkom.
FIVA
Prvo ime koje srećemo na listi imena u Poslanici Rimljanima (gl. 16) je ime jedne hrišćanke, Five, koja je pripadala crkvi u Kenhreji, oko 7km udaljenoj od Korinta, tačnije bila služiteljka u toj crkvi (16,1). Žena o kojoj je reč donela je Pavlovu poslanicu iz Korinta u Rim. Fiva je verovatno putovala poslovno u Rim, te je Pavle iskoristio priliku da po njoj pošalje poslanicu. On je nadalje preporučuje rimskoj zajednici i moli da joj se nađu za sve što zatreba (16,2). Kakva je bila crkvena uloga Five u zajednici u Kenhreji teško je reći. Ona je verovatno bila imućna žena koja je pružala hrišćanima gostoprimstvo u svojoj zajednici.
JUNIJA
Andronik i Junija se pominju u Rim 16,7. Oni su  verovatno pripadali krugu prvih hrišćanskih misionara u Rimu bili su, sudeći po imenima, hrišćani iz judejstva. Postali su hrišćani pre Pavla i sudeći po tome što ih on naziva „apostolima“ tj. „znamenitim među apostolima“, može se smatrati da su se bavili misionarskim radom, verovatno najpre na Istoku, a kasnije u Rimu. Apostol Pavle ne samo da ih lično poznaje već su bili njegovi „sapatnici u sužanjstvu“, verovatno u Efesu. Većina naučnika smatra da je Junija žensko ime, o čemu svedoči dobar broj drevnih prepisa, bez obzira što promena  akcenta u nekim prepisima sugeriše muško ime, kao i činjenica da muško ime Junija nije posvedočeno u antici. U patrističkim tumačenjima Junija je žena. U Poslanici Rimljanima imamo, dakle, drevno svedočanstvo da se jedna žena naziva apostolom. Ona je zajedno sa najverovatnije svojim suprugom Andronikom bila aktivna misionarka.
NIMFA
Sličan problem kao sa Junijom iz Rim 16,7 javlja se i sa Nimfom. Ime se javlja u Poslanici Kološanima (Kol 4,15). Izvorni tekst glasi: „Pozdravite braću u Laodikiji i Nimfu i njenu domaću crkvu“. Izvorno čitanje ovog teksta je dakle: kai. Nu,mfan kai. th.n katV oi=kon auvth/j evkklhsi,an, dok uglavnom kasniji rukopisi čitaju Nimfa/n, dakle menjaju ime u muško. Pojedini rukopisi rešavaju stvar tako što ostavljaju imenicu u ženskom rodu (pretpostavljajući lično poznanstvo sa Nimfom) ali prisvojnu zamenicu menjaju u avutw/n, dakle „crkvu njihovu.“ Međutim, Nimfa je po svemu sudeći bila domaćica crkve u Laodikiji. To ne bi bio usamljen slučaj u ranom hrišćanstvu. Dovoljno je ponovo podsetiti na Prisku i Fivu, Lidiju iz Filipa koja je ugostila apostola Pavla (Dap 16,14), Mariju, majku Jovana Marka, u čijoj kući se okupljala rana zajednica (Dap 12,12).
– nastaviće se –