Свако ко иоле познаје икону може да уочи разлику између иконописца који води литургијски живот и иконописца кога то не занима. Слика све открива, само треба гледати.
 Владимир Ћетковић је академски сликар, графичар и иконописац. Најпознатији је по минијатурама. Њих највише воли да ради јер га непрестано инспирише сналажење и прављење прича на малом простору. На минијатурама (крстови, јаја, мале иконе – величине човечјег нокта), представљени су велики сакрални догађаји. Добитник је више награда и признања. Најдража му је Прва награда, освојена у Шапцу пре више година. Овај уметник непрестано излаже и ван граница наше земље па је то био повод за разговор са њим.
Недавно (20. октобра ове године) сте заједно са Бобаном Вељковићем први пут излагали иконе и минијатуре у пјештамској Галерији „Фонтана“. Како је дошло до тога да излажете своје радове у Словачкој? Какве су Вам импресије сада, после изложбе?
– Има седам година како сарађујем у њиховој колонији тако да су Словаци добро упознати са мојим радом. Излагао сам тамо више пута, али први пут сам представио своје радове у галерији која je модернија у односу на оне које су предвиђене за излагање икона. Сам град је заправо бања, попут наше Врњачке Бање, само три пута већи, отприлике. Тамошњи људи су образовани и воле врсту уметности коју им презентујем.
 Словаци су у већини римокатолици. Како су посетиоци изложбе реаговали на православну српску баштину коју сте им презентовали?
– Они немају предрасуде што се тиче нашег иконописа. Штавише, они воле нашу икону. Поштују је више него ми њихове иконе. Осим тога, доста људи који су посетили изложбу су колекционари. Човек који од мене узима минијатуре је католик, али воли нашу православну уметност. Тражио је да му на јајету урадим сцену Христовог пута до Голготе, од Јудиног издајства до полагања у гроб, тако да је то сасвим било нормално и никаквих непријатности нити проблема није било.
Пре четири године излагали сте минијатуре у Лондону. Како су припадници западне традиције реаговали тада на православно духовно наслеђе које сте им представили? Да ли су Ваше иконе и минијатуре нашле пут до срца припадника других религија и да ли сте приметили неке разлике у реакцијама у Чешкој сада, и онда у Лондону?
– Било је исто позитивно. Нису имали никакву одбојност, они су баш волели то да виде, то је за њих ново и егзотично. С обзиром да смо са истока, и наша традиција и сам наш менталитет и наше понашање били су им привлачни.
Академски сте сликар, члан УЛУСА од 1990. године. Пролазили сте кроз више фаза у свом ликовном стваралаштву. Како сте се нашли у иконопису? Шта Вас је навело на тај пут?
– До 1993. године радио сам као дизајнер у једној фирми која је правила играчке, а онда је кренуло све наопако, земља је почела да се руши, распада, уведене су санкције, свеопшта криза, инфлација. Тад сам упознао позлатаре из Храма Св. Саве који су ме увели у иконопис. Самоук сам када је у питању иконопис. Наиме, они су позлаћивали дрвена јаја која сам ја претходно сликао. Већ осамнаест година радим икону у континуитету. Повремено радим и графику када се појави неки конкурс. И то графику која се ставља у књиге. Пошто имам два сина, волео сам да им причам приче и те приче сам претакао у неке илустрације. Прича „Чардак ни на небу ни на земљи“ је једна од тема која се појављује на мојим графикама. Имао сам позиве да радим и фрескопис, али ја сам више кућни тип. Не волим да се одвајам од породице. Радим скоро све кућне послове и уживам у томе. Несебичну љубав и топлину којом су ме обасипали баба и деда покушавам да пренесем и на своје синове.
Уметничка дела византијских и српских средњовековних сликара су Ваша стална инспирација и извор надахнућа. Настављате вековну традицију коју су започели Св. Ћирило и Методије. Да ли својим иконописом рушите баријере, религијске мостове и културне препреке као што су то чинила солунска браћа? На који начин Вас њихово дело непрестано инспирише?
– Моја слава је управо Св. Ћирило и Методије. Од малена сам се упознао са њиховим делом, што се после провлачило и на студијама. Тад су се многи чудили зашто њих сликам, али то је у урезано у мојој свести и породичној традицији. Моје минијатуре осликавају, поред саме теме, и мене, мој однос према породици и према правим истинским хришћанским вредностима.
Колико има модерног у Вашим делима? Да ли Вас стварност надахњује, инспирише или иконописом, можда бежите од ње?
– И Свети Сава је у своје време био веома модеран. Дакле, свако доба има своју моду. Рецимо крстове, настале раније, ишчистим, упростим и трансформишем према свом сензибилитету и трендовима јер је неминовно да будеш модеран. Долазим до модерније форме крста који не губи на својој традиционалности. Свако јаје и крстић који насликам су различити, трудим се да увек додам нешто ново, не волим да се понављам. Несвесно сликајући лик Малог Господа, сликам га тако да личи на мог сина. То је много њих уочило, али ја тога нисам свестан. Сваки уметник има свој несвесни печат по коме се разликује од осталих. Једна моја колегиница слика портрете издужених лица јер она има такву физиономију лика. Субјективно је веома важно. Чак и конзерватори, који важе за кописте, дакле објективне уметнике, и они уносе нешто лично и особено у своје ликовне композиције.
Икона се претвара у место где се сусрећу човек и Бог. Како у Вашем случају изгледа тренутак отпочињања, настајања и завршавања тих сусрета?
– Теологију сам учио сликајући икону. Неписмени су на основу фресака и икона сазнавали о библијским догађајима. Тако сам се и ја изграђивао. Након обезбоженог времена у којем смо живели, сви смо се вратили Цркви и Православљу. Неопходно је водити литургијски живот и постити кад год је то могуће. Поготово када су велики празници. Без озбиљног бављења духовном сфером нема праве иконе. Свако ко иоле познаје икону може да уочи разлику између иконописца који води литургијски живот и иконописца кога то не занима. Слика све открива, само треба гледати.
Ваше минијатуре на јајету се одликују складом, хармонијом и унутрашњом пропорцијом уз савршену прецизност у изради. Да ли користите нека помагала у изради таквих минијатура? Које минијатуре су Вам најдраже?
– До пре два месеца нисам користио наочаре. То је Божији дар да имам добар вид и прецизну руку. Има више фактора: уредан спољашњи живот манифестује се на унутрашњи и то даје овакав резултат. Искуство у раду се стиче годинама. Кад насликам неку минијатуру често не могу да верујем како сам то успео, али није све до мене. Има то нешто што је научено, а друго је Божији дар. Нисам увек расположен за сликање. Има момената када радим хитно по наруџбини. Под притиском се напрежем да урадим то што пре, губим вољу и не успевам да одрадим то како треба. Али то је наша свакодневница, чиме год да се бавимо, сви смо под притиском. Урадио сам преко 500 јаја, али радим и крстове, класичне иконе које су наративног карактера. По наруџбини сам направио крст који се састоји од 14 јаја. Крст је символ страдања, а јаје је знак живота. Можда ми је рад на тој композицији остао у најдражем сећању.
Учесник сте бројних иконописачких колонија. Шта оне представљају за једног иконописца? Мисионарење, сабирање, стварање својеврсног легата за покољења, или све то заједно?
– Све то заједно. Првенствено упознајем нове људе. Упознао сам тако пријатеље са Кипра, иконописце из Русије и Украјине. Сви су они различити и имају другачије погледе на уметност. У контакту са њима непрестано надограђујем себе. На први поглед они су мало хладнији, нису као ми отворени и приступачни. Помажемо једни другима, учествујемо на заједничким изложбама, могу рећи да смо једна велика породица.
Ако све зависи од Божије благодати, када ћете поштоваоце Ваше уметности обрадовати новом изложбом?
– На пролеће наредне године излагаћу у словачкој галерији „Визант“. Планирам и једну изложбу у Београду, пред домаћом публиком. На предстојећој изложби „Свети цар Константин и царица Јелена“, на којој ће учествовати велики број уметника, наћи ће се и мој рад. Позван сам у Москву, тачније у Руску академију наука и уметности, где треба да одржим реферат и представим нашу уметност од етнологије до дизајна. И на Кипар сам позван, али је неизвестан мој одлазак због транспорта мојих радова. Мој рад је специфичан. Пуно времена је потребно за ову врсту рада, много више него иконописцима и фрескописцима који раде велике формате.
|
