Божић је празник Божије одговорности

Саговорник „Православља“ је рођен 1982. године у Београду. Богословски факултет завршио је 2005. године, а након завршених мастер студија на Филозофском факултету (историја Византије), уписао је докторске студије на Богословском факултету. Био је свештеник у Студентском граду, а сада је парох у Храму Св. Василија Острошког на Бежанијској Коси. Од 2009. године је главни и одговорни уредник и в. д. директор радија „Слово љубве“, ожењен је и има троје деце.

Религиозна природа човека у времену које је испуњено супротностима и превредновању традиционалних вредности обликовала је разнолике облике доживљаја вере, па тако имамо оне који је изједначавају са нацијом и патриотизмом, оне који је ревнују као моралне прописе, „народно православље“, оне који верују када имају проблем, „слободно религиозне“, они који верују у „нешто“, јер је то „модерно“ и сл. У којој мери нас је хришћанска религиозност без Литургије, без Цркве, одвојила од суштине вере?

– Ваша процена је начелно тачна, али захтева корекције. Најпре, не мислим да су типови религиозности које сте навели уопште хришћански, изузев у културно-историјском смислу, будући да су се појавили у хришћанској средини. Такође, људи који се држе хришћанских моралних начела, макар и без Литургије, не могу бити проблем – наиме, држање тих начела већ јесте својеврсна литургија, која ће их, верујем, кад-тад довести и до Литургије у пуном смислу, али и обратно. Но, нажалост, ја не видим да ти људи, чак и ако заиста постоје, представљају некакву значајну групу у нашем друштву, поготово проблем. Постоји много људи у Цркви који држе до чињенице да се хришћанска вера заиста састоји у држању прописа, али то нису прописи моралне природе, већ, рекао бих, апстрактно-религијско-обичајне. То, да ли ћу и како данас постити, носити браду, мараму или не, седети или играти, смејати се са пријатељима или мрзовољно ћутати, ствари су које са истинским моралом, а то се језиком нашег предања зове врлина, немају баш никакве везе, а које по правилу воде до суштинског занемаривања врлине. Проблем са којим се данас суочавамо је хришћанство, па ако хоћете и Литургија, без Еванђеља, тј. без живог присуства Христовог, присуства које нас увек води безусловном и бескомпромисном служењу ближњима, које је, опет, једини садржај хришћанског морала.


Да ли је индивидуална побожност заменила црквено искуство и црквени дух заједнице у мери у којој би то требало да нас забрине?

– Искрено, не мислим да хришћанска побожност треба да буде „колективна“. Тамо где је колективизам било које врсте не постоји простор за слободу. Хришћанска побожност није индивидуалистичка и аутархична, али је дубоко лична, а подударност личног искуства је управо оно на чему се гради хришћанска заједница која је, са друге стране, његов једини „природни“ амбијент. Сетите се само обраћaња Св. апостола Павла. Мислим да нас до доминације готово паганског религијског духа у традиционално хришћанским срединама није довео некакав религијски индивидуализам, већ управо колективизам. Мислим да је индивидуализам, уколико постоји, само лоша реакција на још веће зло колективизма.

Божић и Бадње вече су за значајан број православних дирљива прилика за мноштво фолклорних националних обичаја из наше сакралне прошлости. Али и за нерадне дане, богату трпезу, претерану потрошњу и сл. Шта је за истинске хришћане Христово рођење?

– Христово рођење је рекао бих, пре свега, празник Божије верности завету који је успоставио стварањем света и више пута га обновио са праоцима. Речено савременим језиком, Божић је празник Божије одговорности. Бог је постао тело да би могао да умре и тиме нас избави од смрти.

Како исправно схватити тврдњу да је Христово рођење изазов за свакога од нас да се изнова роди, али и да се рађамо непрекидно? Колико је то блиско модерном човеку који живи у сурогат религији обожавања сопственог тела, моћи, хедонизма, шоу бизниса, страсти и славе?

– Мислим да празник Христовог рођења треба на првом месту разумети као позив на преузимање одговорности за наше ближње, и то само зато што је та одговорност једини истински печат љубави. Сви ови елементи, како сте рекли „сурогат религије“, су бесмислени зато што су израз дивљег самољубља. Но треба да знамо да је такво самољубље могуће и у духовној сфери. Наиме, човек коме је на првом месту само његово „спасење“, или боље, његова илузија о могућности некаквог „индивидуалног“ спасења душе, је човек који у самољубљу превасходи онога коме је на првом месту каријера или шта томе слично. Тајна спасења делује само уколико у њу љубављу уводимо друге уступајући им, да тако кажем, своје место у Царству Небеском. Уосталом, сетите се еванђелске приче о суду из 25. главе Матејевог Еванђеља.

Да ли је Црква спремна да модернизована и осавремењена сведочи суштину хришћанске философије живота и у исто време трансцендира друштво које јој није увек наклоњено?

– Оно што је суштина хришћанске философије живота, како сте лепо рекли, или предања Цркве, а то је сам Христос, није подложно застаревању па тако ни модернизацији. Ипак, исувише често ово истинско Предање није видљиво од мноштва људских предања, предања од овога света, за којима се поводимо јер повлађују нашим слабостима, много више духовним, неголи телесним. Већ сам у том смислу поменуо различите облике колективизма. Дакле, Црква може, треба и мора да се мења, али то чини само како би остала иста, да парафразирам Џ. Х. Њумана, тј. да би остала верна сопственом Предању одбацујући од себе стеге овосветских предања које је спутавају у њеном спасоносном послању.

Која је улога Цркве и парохијских свештеника у лечењу и превенцији проблема са којима се ни држава са својим институцијама није изборила – болести зависности, вршњачко насиље, самоубиства, којих је сваког дана све више? Јесу ли свештеници одговорнији од лаика?

– Без сумње јесу. Мислим да је проблем који свима овима претходи, насиље у породици, а то је готово без изузетка насиље према женама и деци. С обзиром да свештеници углавном имају увид у породични живот својих парохијана, чак више и од надлежних социјалних установа, они су често први којима се жртве поверавају. Ово је нарочито важно с обзиром да се насилници често позивају на некакве традиционалне вредности и патријархални морал, а саме жртве су такође у страху од реакције „патријархалне“, а у суштини готово увек само лицемерне средине, која се на породичне вредности позива како би прикрила сопствене слабости. Бескомпромисно, пророчко сведочење против оваквих злочинстава, што самих насилника, што средине која одобрава насиље, питање је наше вере и нема алтернативу.

Да ли је увођење веронауке у школски систем, десет година после, донело очекиване резултате?

– Иако се непосредно не бавим овом сфером црквене мисије, јасно ми је да одговор на ово питање зависи од тога какве је ко пројекције правио по питању резултата. Ако је неко очекивао да ће веронаука донети препород у црквеном животу, верујем да очекивања нису испуњена. Ако је пак очекивање било усмерено на уклањање мрачног вела незнања о црквеном животу и вери ван и изнад просте обичајне сфере, мислим да имамо разлога да будемо задовољни.

Како видите сведочење Православне Цркве у светлу Европских интеграција?

– Сведочење Цркве је једно и јединствено, без обзира на друштвени контекст у коме се одвија. У том смислу, верујем да је сваки амбијент у коме се може слободно живети и проповедати добар за Цркву. У мери у којој та слобода расте, расте и квалитет или „стандард“ друштва. Слобода појединца, конкретног човека, једини је предуслов евангелизације, али и суштинског, не само и на првом месту финансијског, напретка једног друштва.Лично верујем да је „Европа без граница“, упркос свим својим озбиљним слабостима, ипак много слободнија од подељене и завађене Европе нација са почетка прошлог века. А њена највећа слабост, против које су не само хришћани, већ сви слободни грађани позвани да иступе, лежи у томе што сопствена начела не примењује једнако за све. Када голе и себичне економске интересе покривате паролама борбе за слободу и људска права, у основи добрим делом немисливих ван хришћанског културног контекста, једино што постижете је компромитовање самих вредности и давање легитимитета најгорим могућим реактивним стремљењима, попут терористичких. Једини предуслов сведочења против оваквих злоупотреба и злочинстава је да сами будемо слободни од њих.

Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован је недавно ухапшен и налази се у затвору у Македонији. Да ли је ово знак поновног терора према нашим верницима и свештенству?

– Црква у БЈР Македонији је жртва једног гротескног покушаја да се иначе легитимном захтеву за самоопредељење једног народа прибави нимало неопходно псеудоисторијско и метафизичко оправдање.

Са друге стране, познато је да је Црква кроз историју највеће успехе постизала управо у периодима гоњења, али не зато што је просто била гоњена, већ зато што је била свесна своје пророчке и спасоносне мисије у свету, своје мисије ослобођења људи од тираније лажних богова овога света, па по том питању није себи допуштала никакав компромис. Зато оно чега хришћани треба да се плаше није просто могућност да дођу у сукоб са овосветским властима, већ једино могућност да у тај сукоб уђу из погрешних разлога, услед превелике везаности управо за ствари овога света. Када је у питању случај Блажењејшег Архиепископа охридског, уверен сам да је суштински разлог његовог сукоба са властима у БЈР Македонији искључиво његово ревновање за јединство Цркве.

Чему можемо да се надамо у наредној години и која би била Ваша Божићна порука?

– Једино чему има смисла надати се је Царство небеско. Све остало пре спада у сферу делања. А моја Божићна порука је она којом Св. апостол Јован завршава своју Прву саборну посланицу: „Дечице, сачувајте себе од идола!“

-------------------------------------------

Проблем са којим се данас суочавамо је хришћанство, па ако хоћете и Литургија, без Еванђеља, тј. без живог присуства Христовог, присуства које нас увек води безусловном и бескомпромисном служењу ближњима, које је, опет, једини садржај хришћанског морала.