Певај Господу сва земљо! У весељу пој народе!
Јер Он се прослави.
 Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлост разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу Правде, и Тебе да познају с висота Истока, Господе, слава Теби.
Божићни тропар
 Данас Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном. Анђели и пастири заједно славе, а маги путују у друштву звезде. Ради нас се као мало дете роди превечни Бог.
Кондак Божића
Башту едемску отвори Витлејем – ходите да видимо! Сладост у скровишту нађосмо – ходите да до рајских дивота унутар пећине дођемо! Онде се јави корен ненапајан што опроштајем цвета. Онде се нађе студенац неископани са кога некад Давид зажеле да пије. Онде Дјева родивши младенца одмах утоли жеђ Адамову и Давидову. Ради тога хитајмо к Њему, јер се ту као мало дете роди превечни Бог.
Икос
Теби, детенцету што лежи у јаслама, небо доведе првине од незнабожаца, маге које позва путем звезда. А они беху запањени не скиптрима и престолима, него крајњом сиротињом. Та шта је јадније од пећине? Шта понизније од пелена? У њима заблиста богатство Твога Божанства, Господе. Слава Ти!
Ипакој
Што су праоци још давно са болом очекивали, што су пророци предсказивали a праведници желели да виде, то се на данaшњи дан збило и стварно испунило. „И Бог се на земљи јави и с људима поживе“ (Вар. 3, 38).
Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује?“
Свети Јован Златоусти, Беседа на дан рођења нашег Спаситеља Исуса Христа
„Дете – Бог, Бог – Дете! Зашто и код људи који осећају одбојност према вери, па чак и код оних који уопште не верују радосно заигра срце када у те божићне дане виде тај јединствени неупоредиви призор: младу Мајку са Дететом на рукама, а око њих двоје – мудраце са Истока, пастире са ноћног поља, животиње, ноћно небо и звезде? Откуда тако чврсто знамо и увек изнова схватамо да на овој нашој тужној земљи нема ничег лепшег ни радоснијег од тог божићног призора, призора кога ни сви ти протекли векови нису могли да искорене из нашега сећања?
Том витлејемског призору се увек враћамо када год у животу осетимо да више немамо куда, када год – измучени сивилом свакодневице – почнемо очајнички да трагамо за нечим што би нас могло спасти. Како видимо из јеванђелске приче о Рождеству Исуса Христа Богомајка ништа не говори, а – наравно – ни Богодете. Нико не говори, јер као да није било ни потребно да се ишта каже, будући да се људским речима није могао ни схватити, ни објаснити, нити саопштити смисао тога што се тада збило и догодило у Витлејемској пећини...
Управо се у тим речима – Дете и Бог – налази потресно откривење свеколике тајне Рождества Христовог. У једном дубљем смислу, то откривење је упућено, пре свега, оном детету које скривено наставља да живи у свакоме од нас до краја живота. То је откривење упућено детету које у нама наставља да слуша оно што ми као одрасли више више не слушамо и не чујемо, детету у нама које наставља да одговара на ту радост за коју наш досадни, „одрасли“, посустали и цинични свет више није способан.“
Протојереј Александар Шмеман, Тајне празника
„Управо као што је из ребра /Адамовог/ створио жену, као што раније рекосмо, тако се, позајмивши и узевши на себе плот од кћери његове Марије, Вечнодеве и Богородице, без семена родио слично првозданоме, да би, као што је онај преступом послужио као почетак нашега рађања у трулежности и смрти, тако Христос и Бог испуњењем сваке правде (в. Мт. 3, 15) постао првина нашега пресаздавања у нетрулежности и бесмртности.Управо то је смисао онога што и Павле божанствени каже: Први човек од земље је земљан, други човек је Господ са неба; какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небесни, такви су и небесни (1 Кор. 15, 47–48). И опет: Првина је Христос, потом Христови (1 Кор. 15, 23). Јер пошто је душом и телом постао савршеним човеком, сличним нама у свему осим у греху (Јевр. 4, 15), предајући нама који верујемо у Њега од свога Божанства, и нас чини својим сродницима по природи свога Божанства и суштини. И гле нове и чудне тајне! Бог Логос узе од нас плот коју по природи није имао и поста човек, што не беше. Онима који верују у Њега предаје своје Божанство које до сада не стече нико од ангела или људи и они постају богови, што не беху, усвојењем и благодаћу. Он им тако управо дарује власт да буду синови Божији (Јн. 1, 12), па они то зато и постадоше и такви су увек и никада то неће престати да буду. А чуј божанског Павла где нас на то подстиче: И као што се обукосмо у икону земљанога, обукао се и у икону небеског (1 Кор. 15, 49).“
Свети Симеон Нови Богослов, Етичка беседа прва
„Толика је милост Божија и толико је достојанство човеково, да је сам Бог Син спустио се из вечности у време, с неба на земљу, с престола славе у пећину овчарску, само да људе спасе, од греха очисти, и у Рај поврати... У пећини се роди Господ, да покаже, да је цео свет једна тамна пећина, коју само Он једини може осветлити. У Витлејему се роди Господ – а Витлејем значи дом хлеба- да покаже, да је Он једини хлеб живота, достојан правих људи.“
Св. Владика Николај Жички, Охридски пролог
„Славити Христа ... значи да промишљајући и слушајући о Његовом Рођењу, једноставно из дубине душе ускликнемо: „Слава Теби Господе што си се родио!“ И то је довољно. То ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога. Разјаснимо сами себи шта је за нас учинио Господ и увидећемо колико ће бити природан такав усклик. „Слава Теби Господе!“
Свети Теофан Затворник, „Рођење Христово“, Мисли за сваки дан у години
Приредила: М. Петровић |
