Литургијско издаваштво Епископа Хризостома (Столића) - други део -

ЗЛАТОУСТОВА, ВАСИЛИЈЕВА И ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА

Поредак ових служби Владика је дао у Чиновнику архијерејског свештенослужења који је објављен 2006. године и Чиновнику архијерејског свештенослужења за презвитерску и ђаконску употребу објављеном 2009. године. Обимне рубрике и посебне напомене (као оне изведене о стављању и скидању омофора и митре током службе) којe овде доноси за циљ имају да поуче свештенство и народ учествовању у архијерејској Литургији. Епископ Хризостом је у овим књигама у складу са својим разумевањем литургијског служења и теологије коју оно изражава унео редакторске измене у одређене рубрике. Побројаћемо само неке:

А. ПИТАЊА ЛИТУРГИЈСКОГ ДЕЛА У ЛИТУРГИЈИ РЕЧИ:

Ђакон кади након читања апостола, односно пред читање Јеванђеља, а не током читања како то неправилно бива. Ако се осврнемо на српске штампане служабнике прошлога столећа, видећемо да је ситуација у њима прилично разнородна. Старији превод оца Јустина Поповића као и превод Емилијана Чарнића имају рубрику у којој је кађење предвиђено док се апостол чита ... Превод Иринеја Ћирића кађење смешта у период Док се поје Алилуја ... У Јустиновом преводу из 1978. године, у оквиру литургијских радњи кађења на Светој Литургији, дошло је до одређених промена у односу на претходна решења и стандардну богослужбену праксу. Најзначајнија је у рубрици између читања апостола и јеванђелског одломка која сада предвиђа могућност кађења током читања апостола али и после њега, пред читање св. Јеванђеља: И пева се Алилуја са стиховима. Док се то пева, или пре тога, док се још чита Апостол, ђакон узима кадионицу са тамјаном, приступа свештенику и, примишви благослов, кади свету Трпезу унаоколо, сав олтар и свештеника Синодални превод има идентичну рубрику као и о. Јустин у свом познијем преводу.

У Хризостомовим издањима литург беседи након прочитаног Јеванђеља, чувајући смисао литургијског поретка и предањску праксу.

 Б. ПИТАЊА ЛИТУРГИЈСКОГ СТИЛА:

Када је литургијски стил у питању, видимо да Епископ Хризостом не помиње придев тихо пред читањем молитава осим у два случаја – за Молитву входа и Молитву Нико од свезаних ... То је директни одјек литургичке полемике нашег времена. Завршни возглас Анафоре – И дај нам да једним устима и једним срцем ... изговара или сам Архијереј или сви заједно. Тропар Трећег часа остављен је али је стављен у заграде и штампан веома малим словима. У овим издањима у Литургији Светог Василија Великог нема реченице „Претворивши их Духом Твојим Светим“ приликом освећења Светих Дарова. Она је, као што знамо, типичан пример преношења елемената Златоустове у Василијеву службу. До ове интерполације дошло је из жеље православних да усагласе, приближе, односно изједначе речи епиклезе обеју Литургија, јер су их на то призивале критичке опаске римокатолика да немају јединствену форму вршења Свете Литургије. Основни проблем са овим уметком није у томе што је он нов, додат, или што нарушава језичку структуру текста Анафоре, него што плаћа данак схоластичком светотајинском богословљу.

Једна од најзначајнијих интервенција у овим издањима тиче се начина причешћивања у Литургији Пређеосвећених дарова. Тамо стоји: „Затим Архијереј причешћује себе и свештенослужитеље по обичају“. Служебници које је издавао Свети Архијерејски Синод СПЦ нису исправили ово место. У њима се у потпуности наводи позната рубрика која вино у путиру не сматра Крвљу Христовом, него неком врстом светиње другога реда, иако то експлицитно не казује на начин како су то ранији текстови умели да чине. У њима стоји:

„Ако свештеник служи сам, без ђакона, он сада не пије из светог путира. Ако пак служи са ђаконом, свештеник сада узме свети путир и пије из њега, ништа не говорећи. Ђакон пије из светог путира после заамвоне молитве, употребљавајући Свете Дарове.“

Нови београдски Служабник из 1998. године рубрику Пређеосвеђене Литургије поновио је у потпуности.

Овде видимо да се Епископ Хризостом определио за предањски начин причешћивања на овој служби, посведочен мноштвом рукописа и целокупном српском србуљском штампаном продукцијом. О томе како и зашто је дошло до ових измена и новог, латинизираног разумевања овог феномена, писали смо раније на више места.

Што се превода ових текстова тиче треба знати да је литургијски текст преузет из синодалног превода служебника док су остале молитве, чинови и радње додатно превођени.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Време у коме су се појављивале ове књиге је, без сваке сумње, време буђења интересовања за литургијски живот Цркве и опште обнове богословља код нас. Литургијски текстови и друго богослужбено штиво које је објављивао Епископ Хризостом пратили су, подржавали и једним делом, омогућавали литургијски препород који смо доживели и у коме се и даље, хвала Богу, налазимо.

Богатство литургијског живота Православне Цркве које нам је он приближио створило је здраву климу у којој су се слободно могли формирати и неговати литургијски укус и стил, стварати богослужбени афинитети и развијати једна богословска ширина и дубина која карактерише аутентично живљење и разумевање молитвеног предања Цркве.

Овом је такође допринео други ток његовог издавачког подухвата – објављивање студија и расправа из различитих аспеката литургијске теологије домаћих и страних аутора. Ова дела се хармонично наслањају на раније помињане богослужбене текстове, тумачећи њихов настанак, развој, садржај, смисао и значење.

И ово Хризостомово дело, као и свако друго дело људских руку, нису заобишли критички осврти. Све озбиљније, а нама познате, поменули смо и коментарисали у овом раду. Са жаљењем констатујемо да ови осврти – као и други аспекти издавачког подухвата Преосвећеног Владике – нису изазвали озбиљну и јавну богословску расправу, што је уосталом тужна судбина скоро сваког богословског труда у нашој средини. Расправе, међутим, нису изостале. Оне су, на жалост, вођене по различитим интернет сајтовима и њиховим форумима, од стране ређе потписаних а чешће непотписаних учесника, у највећем броју случајева без елементарног знања и разумевања феномена о којима се говори. Овом отужном позорницом богословских сучељавања нашега доба у претходних пар година почеле су да се шуњају групе полуквалификованих или неквалификованих „теолога“ чији заједнички, мото, гле чуда, покадкад и експлицитно исказан – Avanti ignoranti! је управо оно што најдубље и најтачније описује и изражава и њихово мишљење и њихово писање. Њихови малициозни, демагошки, испразни и симплификовани натписи и осврти, препуни грешака свих врста, од оних логичких, преко историјских па све до богословских, не завређују никакву озбиљнију анализу или коментар. Међутим, истине и правде ради, заслужују да на овај начин буду споменути.

Преводилачки, приређивачки и редакторски рад Епископа Хризостома (Столића), започет током његовог боравка на Светој Гори, у каснијим годинама ће се, након примања епископског чина, још више увећати, поставши технички лакши и организационо једноставнији.

Светогорско искуство, мислимо, у томе има пресудну улогу. Са њим се десио исти процес као и са Епископом пакрачким Кирилом (Живковићем) који је такође био хиландарски монах. Обојици је живо молитвено искуство не само Манастира Хиландар него и целе Свете Горе, у свем богатству њене богослужбене традиционалности али и литургијских слобода деце Божије, помогло да превазиђу уске теолошке оквире свога доба и да постану благовесници аутентичног богословља, израженог како у теолошком слову тако и у литургијском чину.

И да завршимо. Један од централних покретачких мотива свег труда на издавачком пољу Владике Хризостома, без сваке сумње је тај да он објављује богослужбене књиге, не да би оне користиле у какву другу сврху (мада је њихова сврховитост вишедимензионална) него да би се из њих, на првом месту, и он сам и сви који их буду узели у руке молили. То проистиче из чињенице да је бављење овом врстом издаваштва Епископа жичког природни наставак његове литургијске визије Цркве и архипастирског евхаристијског етоса тих основних карактеристика које га одликују као архијереја и богослова.