Првобитни Храм Светог Усе кованија налазио се у ливади. Сочаничке реке, испод Беглу чке воденице. Како је ту храм био на великом удару обесних турских насилника и зулумћара, пренесен је и сазидан на садашњем месту, где је некада постојала црква посвећена Св. Ваведењу.
О подизању ове цркве, а сада манастира, нема писаних извора на које бисмо се могли ослонити да сазнамо име ктитора или оснивача, као и време подизања цркве. Све се заснива и ослања на народно предање које се преноси с колена на колено (старије генерације људи овога краја). Тако је главни извор да одредимо време подизања овог светилишта народно предање.
Вукмир Јевтић, свршени богослов и дугогодишњи повереник патријаршијских винограда и подрума у Сремским Карловцима, а сада и економ Српске Православне Богословије у Сремским Карловцима, покушао је да прикупи податке и сазна нешто више о овој цркви у свом родном
месту.
У том свом истраживању ослонио се на казивање протонамесника оца Младена Раденковића из Шаренграда, Милисава Јевтића, Лете Вучетића и других старијих људи из Сочанице, као и коришћење белешки покојног Рафајла Јевтића из Сочанице.
Према тим подацима, ову цркву зидали су мајстори из Македоније, звани Гоге – Цинцари. Готово у исто време зидали су две цркве. Прво су зидали храм у Земаници 1861. године, како пише у црквеном запису, а затим су зидали цркву у Сочаници у којој нису оставили запис о години свога рада, па се констатује да је тај храм зидан 1862. године, и да је вероватно завршен 1863. године и посвећен Светом Јовану Крститељу – на Усековање.
На унутрашњем црквеном зиду са јужне стране, на малој неомалтерисаној плочи, вероватно некој надгробној и оштећеној, тешко се читају слова: Поп Степан, из села Узице сахрањен у манастиру, (вероватно у овој цркви), 7105(-5508=1597.) године. На истом зиду, нешто даље налази се друга плоча исто тако мала, на којој нејасно пише уцртано: 7161(-5508=1653). год. Вероватно да те плоче обележавају рођење или смрт некога од тадашњих житеља или братства овог манастира, што значи да је он овде постојао пре овог урезаног записа 1597. године. Цркву су Турци порушили, па је обновљена 1862–1863. године.
За време зидања овог храма, мајстори Гоге узимали су воду са извора у потоку са горње леве стране пута, у правцу чесме „Богдановац“ с десне стране крај пута. Тако се извор, који су мајстори користили, назива до данас „Гогина вода“. Воду са тог извора, домаћинства из доњег дела засеока „Мала“ одводе за своје потребе, тако да се она више и не примећује на том месту.
Првобитни Храм Светог Усекованија налазио се у ливади Сочаничке реке, испод Беглучке воденице. Како је ту храм био на великом удару обесних турских насилника и зулумћара, пренесен је и сазидан на садашњем месту, где је некада постојала црква посвећена Св. Ваведењу, а која је за време претходних ратова порушена. У олтару са северне стране, постоји скривница, ћелија, коју су направили браћа Карло и Барло, одметници од турске власти. По причању њиховом, као и других људи, тих одметника било је око 300. Негде око Ниша, Турци су их напали и сви су изгинули. Остали су само браћа Карло и Барло. Идући тако путем кроз шуму, извадили су садницу бора, донели и засадили код цркве, која датира од пре 400. година. Озидали су ћелију испод олтара и ту се скривали. У то склониште могло се сићи и изаћи из олтара, а могло се кроз мала врата ући и изаћи са спољашње, југоисточне стране цркве. Тај улаз затрпан је наносима земље, па је пре четири године пронађен.
За време логоровања турске војске у шанцу више Крушевља, неки војник је засекао тај посађени бор. Црквени тутор из Сочанице Миленко Јевтић, који је чувао и надгледао цркву, као и још неки људи одмах оду те се пожале паши. Паша им изађе у сусрет и забрани даље сечење бора. По причању неких људи, војник који је секао овај бор полудео је, па је и то утицало да се даље сечење бора обустави.
За време велике акције пошумљавања, која је отпочела 1946. године и трајала неколико година, тадашњи свештеник у Сочаници, протонамесник Младен Раденковић, засадио је сто хиљада багремових и борових садница око цркве. Сада се од истих подигла велика шума. Посебно лепо изгледају борова стабла пред зиму, кад отпадне лишће са листопадног дрвећа.
За зидање садашње цркве била је потребна дозвола од Цара. Зато се виђенији људи из Сочанице, са својим оборкнезом Ћирком Терзићем из Брзанца, договоре да он, као кнез, оде у Истамбул и од цара издејствује дозволу за зидање цркве. Тако се кнез Ћирко запути пешке у Инстамбул код цара. Након извесног времена, он се врати са дозволом за подизање цркве. По тој дозволи одобрено је да се црква у Сочаници зида, али не у висини коју су они предложили, већ много мањој – „да не сме бити виша од једног човечијег боја (раста) споља“. Зато кнез одлучи сам на своју руку те рече осталима: „Цар је дозволио један бој, а ја хоћу на своју одговорност још један бој у висину“. Тако су они саградили садашњу цркву у Сочаници.
Како су прекршили цареву наредбу, цео црквени одбор морао је да одлежи затвор, а кнез Ћирко Терзић је тај свој подвиг платио својом главом. Када је једном приликом купио вергију (порезу) у Сељанцу, Турци су га у заседи сачекали и убили у подножју планине Остро копље испод села Сељанца. Његово тело је донесено и сахрањено у Сочаници са северне стране храма, али тако да лицем гледа у храм, јер то је била његова жеља за живота.
Не зна се да ли је ова црква у Сочаници икада била манастир. Парохијска црква је постала вероватно одмах после обнове, претпоставља се на старим темељима. У манастир је претворена одмах после бомбардовања Косова и целе Србије, као и прогона Срба са Косова у лето 1999. године. У то време је на Косову, поред осталог, страдало око 150 цркава и Манастира. А највише је страдао српски народ који је, поред 3000 жртава, морао оставити сву своју имовину и бежати у избеглиштво. Косово је тада напустило 200.000 Срба. А и многи монаси морали су избећи из својих попаљених и порушених манастира. У то време 1999. г. избегао је са Косова и дошао у новоосновани Манастир Светог Јована у Сочаници и протосинђел отац Јован Јеленков. Сакупио је братство од седам чланова, обновио цркву, подигао конак, оштећени мермерни иконостас заменио дрвеним, престоне иконе донео из порушене цркве у Смаћу код Новака – Призрен. Успоставио је редовно, свакодневно богослужење и повратио у нормалу животворни дух овом великом светилишту, које је дотле било запуштено и готово запустело. Сада млађе генерације монаха настављају живот у овом манастиру.
Тако се обично дешава у нашем људском животу – док један крај страда и трпи, други васкрсава. За све то што се тако дешава по промислу је Божијем, и треба да кажемо: Нека је за све слава Богу.
Материјал сакупио и чланак саставио Вукмир Јевтић,
а дорадио и приредио Архимандрит Јован Радосављевић
|
