Прослава 1600 година Миланског едикта свечано је обележена у Нишу од 28. до 30. децембра 1913. године уз присуство највиших верских и државних званица.
Милански едикт је закон о слободи исповедања и равноправности хришћанске вере у Римском царству. Донели су га цареви Константин Велики и његов савладар Ликиније. Овим актом хришћани су по први пут смели слободно да исповедају своју веру. Њиме је такође успостављен дијалог и сарадња између Цркве и државе. Низом манифестација, од локалног до универзалног значаја, у Нишу, родном месту цара Константина, припрема се прослава 1700 година Миланског едикта. С обзиром да је прошло седамнаест векова од признавања хришћанства, запитали смо се да ли је раније икада било свечаног обележавања овог значајног законског акта.
Проф. др Радивој Радић, византолог, рекао нам је да прославе пет стотина и хиљаду година Миланског едикта није било у Византији, заправо не постоје историјски извори који би то потврдили, а и „само слављење јубилеја је пракса новије историје. Они су имали црквене празнике, рецимо Цариград је славио и обележавао годишњице државних и верских празника. Поштовали су све светитеље, али прославе годишњице Миланског едикта нису забележене“ – каже проф. Радић.
ПРОСЛАВА ГОДИШЊИЦЕ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА У СРБИЈИ
Прославе петнаест векова Миланског едикта није било 1813. године. Теолог Радован Пилиповић каже да се о прослави није ни размишљало јер је Србија била у јеку националне револуције. Године 1913. навршило се 1600 година Миланског едикта. Тадашњи црквени медији нису занемарили прославу, али су вести о том значајном јубилеју биле кратке, сведене и концизне без детаљнијих објашњења. У Гласнику Православне Цркве у једној реченици помиње се овај значајни датум: „У овој 1913. години навршује се 1600 година од како је Миланским едиктом 313. године цар Константин Велики дао потпуну слободу исповедања хришћанских начела, и од када је вера хришћанска узета под државно окриље“. У Веснику Српске Цркве наводи се да је прослава планирана на Крстовдан у Нишу али се није реализовала: „Прослава 1600. годишњице Миланског едикта у већем стилу како је пројектована, није се могла извести на Крстовдан у Нишу, родном месту цара Константина, због колере која је тих дана владала.“ Прослава ће се ипак одржати касније у децембру месецу. „У том тренутку је следовала наредба Његовог Високопреосвештенства Господина Митрополита Димитрија по којој су, на Крстовдан, у свима црквама Краљевине Србије у проповедима говорили о значају Миланског едикта“. Из наведеног можемо закључити да се припремала темељна прослава са низом пригодних манифестација, али се није реализовала услед епидемије и због Другог балканског рата који је вођен исте године. Проф. Радић је потврдио да прославе није било на Крстовдан 1913. године превасходно због избијања Другог балканског рата. У нишкој Епархији је дошло до промена у црквеној хијерархији. У марту се, након двогодишње епископске службе, упокојио млади Владика Доментијан, који је живео само 41 годину. На његовом месту, у ванредном пролећном сазиву Светог Архијерејског Сабора, изабран је нови Епископ нишки Доситеј. Можда су и специфичне црквене прилике привремено успориле организацију прославе.
ВЕЛИКА ПРОСЛАВА У НИШУ
Прослава 1600 година Миланског едикта ипак је свечано обележена у Нишу од 28. до 30. децембра 1913. године уз присуство највиших верских и државних званица. У Богословском Гласнику из 1914. године наводи се да је Епископ нишки Доситеј са свештенством своје епархије поред прославе 1600. годишњице Миланског едикта планирао низ манифестација од локалног значаја, као што је откривање споменика Владици Мелентију, проти Стојану, поп Ђури и другим Нишлијама које су Турци обесили 1821. године на Нишави код Гвозденог моста. Уочи прославе, 28. децембра по старом календару, пристигли су у Ниш представници Православних Цркава. Руску Цркву су заступали: Преосвећени Анастасије, ректор Царске Петроградске Духовне Академије и професор Универзитета, професор Академије Иван Савич Паљмов, а од руских свештеника ван Русије, протојереј пештански Теофил Н. Кардасевич, софијски протојереј Петар Григоријевич Преображенски и бивши губернатор у Финландији А. А. Папков. Протосинђел Викентије и архиђакон Иринеј заступали су православну Карловачку богословију, док су из мушке сомборске Препарендије дошли управитељ Павле Терзин и катихета проф. Марко Протић. Посланици из Црне Горе, Грчке и Румуније дошли су као представници својих помесних Православних Цркава, а прослави је присуствовао и руски посланик Хартвиг са породицом. По броју гостију и њиховим функцијама види се да је припрема трајала дуго и да је организована на највишем нивоу. Исте вечери служено је бденије у Саборној цркви којим је началствовао Епископ руски Анастасије. О литургијском сабрању и централној прослави у Богословском Гласнику пише следеће: „Служили су четири архијереја, и то Преосвећена Господа Митрополити Димитрије београдски и Вићентије скопљански, затим Преосвећена Господа Епископи Анастасије и Доситеј нишки, осим њих свештенство које беше заступљено у необично великом броју, и седам ђакона. На Литургији су споменути сви православни владари. За време читања Светог Јеванђеља стигао је у храм престолонаследник српски Александар са принцом Павлом, министрима српским, представницима православних држава и многим другим виђеним личностима. Високопреосвећени Митрополит Димитрије је за време причасног изговорио поучну беседу о значају прославе“. Догађај је био од великог значаја, јер је њему присуствовала цела владарска породица. Након Литургије освећен је камен темељац за будући храм посвећен управо Светом цару Константину и царици Јелени. Потом се поворка упутила ка Нишави где је код Гвозденог моста откривен споменик „Обешенима“ из 1821. године. Епископ нишки Доситеј је са целокупним свештенством града Ниша подигао споменик у центру града, испред тврђавског моста, посвећен поменутим вођама Устанка. Овим чином је прослављена и тридесетпетогодишњица ослобођења Ниша од Турака. „Том приликом је један свештеник држао прикладни говор родољубиве садржине, који је одговарао месту и прилици, а који су говор пажљиво саслушали сви присутни, почевши од Његова Краљевског Височанства, престолонаследника Александра“ – наводи се у Богословском Гласнику.
У наставку прославе организован је богат ручак, након чега је уследила Свечана седница општинског одбора, а увече је организован концерт са разноврсним културно-уметничким програмом. Професор Универзитета, господин Вулић, прочитао је предавање о значају Светог Константина Великог. Трећи дан прославе, гости су разгледали Ниш и његове знаменитости а Епископ Анастасије служио је помен изгинулим борцима код Ћеле-Куле. Потом су се учесници прославе провозали кроз Сићевачку клисуру, а након ручка су присуствовали Свечаној седници новооснованог друштва „Света царица Јелена“. Увече су гости свечано испраћени на станицу. У Богословском Гласнику наводи се још да је Епископ нишки Доситеј заслужан за добру организацију прославе. „У читавој овој прослави много заслуга је стекао млади и агилни Епископ нишки Доситеј, који иако је тек недавно дошао на епископску катедру, већ дао доказа свом организаторском таленту, као и о томе да будним оком мотри на све прилике у својој епархији. Преосвећени Епископ заслужује од свију најсрдачнију хвалу“. Могло би се рећи да је прави подвиг што је прослава уопште организована с обзиром да је Србија била у тешкој материјалној ситуацији. Људи су масовно умирали у вихору рата и услед колере, а већ следеће, 1914. године, избио је Први светски рат.
-------------------------------------
ДАР РУСКЕ ДИНАСТИЈЕ СРБИЈИ
У Русији је 1913. године обележено три века валадавине царске руске династије Романов. Управо је Николај II, поводом 1600 година Миланског едикта, поклонио Саборном храму у Нишу комплет Светих сасуда који је делимично уништен током пожара у октобру 2001. године. Године 1913. такође поводом прославе годишњице Миланског едикта, отвара се Музеј у Нишу. Услед ратних недаћа, између Балканског и Првог светског рата Музеј бива затворен након само 212 дана рада. Музеј је поново обновљен тек 1933. године.
-------------------------------------
ПРОСЛАВА У ЗАГРЕБУ
У Веснику Српске Цркве из 1913. год. налази се и податак о припреми прославе 1600 година Миланског едикта у Римокатоличкој цркви: „У Загребу се припрема прослава 1600. годишњице Цара Константина Великог. Прослава ће се обавити једне недеље у марту.“ О детаљнијим припремама и начину организовања овог јубилеја, не каже се ништа у поменутом часопису. У Гласнику Православне Цркве у Краљевини Србији пише само да се у Римокатоличкој цркви чине „нарочите припреме за прославу тога значајнога акта у историји хришћанске цркве“.
|
