Највећи уметнички домет, Филип постиже при стварању лика Илије Бирчанина где је од човека сасвим просечних способности, створио толико надмоћног јунака кога се тобож и дахије плаше.
 Необичан наслов прилога настао је са циљем да укаже на могућност вишеструког и вишезначног читања и тумачења текстова Филипових песама о устанку. У том невеликом опусу који чини око десет песама, од којих је већина просечне дужине, не ретко, среће се чудесан сплет немогућег, надмоћног, просечног...
Овом приликом пажња се усмерава на стваралачки поступак певача у односу према две посебне личности Филиповог епа – Илији Бирчанину и Милошу Поцерцу. Није случајно избор пао на њих двојицу. Остали, у Вишњићевој песми поменути јунаци, су у равни реалног. Сваки има вредности, али се не истиче као Поцерац или се, пак, Филип око њих не труди као око Бирчанина.
Највише труда улаже, и највећи уметнички домет, Филип постиже при стварању лика Илије Бирчанина где је од човека сасвим просечних способности, створио толико надмоћног јунака кога се тобож и дахије плаше. Изгледа да се ту ради о уопштавању неког детаља узетог из стварног живота. Могуће је да је и он негде пред устанак као и Црни Ђорђе добро испребијао неког локалног силника који се много заборавио. Доживљај Црног Ђорђа потврђен је из више извора: „Обори Турчина, па извади му оружје и баци, и саставивши му руке на прси стане га љуто коленисати и ребра му добро намекша... Дадоше му и жену пратљачу...“, док се код Илије само претпоставља на основу оног што је наговештено у песми.
Пропуст певача у песми се огледа у томе што је дозволио да јунак таквих особина страда обичном смрћу, односно може му се замерити што се у жељи да створи таквог јунака определио за „погрешну“ личност. Требало је да изабере другу особу коју ће у погодном моменту моћи да „напусти“ и избегне обавезу да говори о њеном крају, као што то чини Тешан Подруговић са Бошком Југовићем.
Знатно друкчије певач поступа у обради Поцерца, кад пред собом има стварно изузетну и од свих тако доживљену личност. Поцерац се такорећи нуди уметнику и даје му могућност да уз незнатну дораду створи лик митских особина и могућности. И оно што је о њему речено на основу проверљивих чињеница, већ се граничи са митским.
Све најбоље и највредније што може да краси обичног смртника веже се за Поцерца. У свему је прво име – не може да се замисли ситуација да би он био иза некога – само он је посинак великог Вожда и по његовој личној оцени и нови Обилић; њему у руке пада опрема Кулин капетана чувена по својој скупоцености; због ње ће се и међу Турцима о Милошу говорити колико и о његовом јунаштву; није случајно што он и први и радосно чује позив команданта Луке Лазаревића за бој што се за остале не може рећи; уз таквог јунака пристаје и коњ који се попут свог господара радује окршају. Обично се узима да су снага и издржљивост борца и његовог коња приближно исти. У борби под Лозницом Поцерац, по природи издржљив и мотивисани невољом слабијег браниоца, умара два коња. И ту није крај његовом деловању већ без одмора у наставку приступа другом послу.
Са таквим особинама Милош се среће у неколико песама а опет певач не налази за потребно да га повеже са имењаком Обилићем као што то при првом и можда једином сусрету чини Црни Ђорђе, или као што је Вук Караџић поступио са Хајдук Вељком: „У време Ахила и Милоша Обилића, он би заиста њихов друг био. А у његово време, Бог зна би ли се они с њим могли испоредити.“
Тако, на примеру Милоша где се стварност додирује па и преплиће са немогућим, певач јунака спутава и задржава у оквиру хронике. Ипак на време га препушта ћутању и не говори о његовом крају. Милош је пао у току устанка од српске руке, а гуслар је и даље певао о њему као живом.
Весели се Поцерац Милошу
Дуго ти се име спомињало
Докле текло сунца и месеца.
Над њим лебде речи кадине клетве: „Ој Милоше, пушка те убила“. Остаје тајна да ли певач тако говори „несвесно“, по неухватљивим законима уметничког стварања, или свесно (контролисано) подсећа на начин смрти Поцерца, палог у међувремену од пушке хајдука Прела. Он ту није изузетак. Клетва је „пресудила“ скоро свима поменутим – снашло их је оно што им Кулинова када „жели“.
По много чему кроз призму Филипове песме помера се уобичајено тежиште буне. Пажња је углавном усмерена на западни фронт, а то је само једно од неколико сталних бојишта устанка, тад је земља личила на војнички логор скоро са свих страна окружен непријатељима – на којима ратовање скоро да није ни престајало кроз целу устаничку деценију. Главни ликови су стварни јунаци одлучни, вешти у борби и спремни на жртву. Остали су упамћени само неки а било их је много. Слободно би се могло рећи да ни хиљадити део од њих није ушао у песме, а тек ако је покоји стоти поменут у неком од осталих шкртих извора.
Творац и стратег тадашње државе Црни Ђорђе директно је поменут само у песми о почетку буне док су остали примери помена „косог“ карактера, јер се у њима о Вожду говори преко других лица. Сме ли се претпоставити да је тако услед строгости Вожда, његове преке нарави, које се плаше и Срби колико и Турци. Не треба искључити ни могућност да певач остаје нем пред громадном фигуром Црнога Ђорђа и у себи не налази довољно потребне снаге да пева о њему. Са позиције Лознице, где певач обично живи, Вожд је свуда и много више „тамо“ неголи ту. До певача доспевају само одјеци његовог деловања. За разлику од Вожда, који свуда око себе сеје страх, Поцерац осваја својим наступом већ при првом сусрету са човеком, што му сви савременици признају.
Истиче се тежина положаја у коме се певач налази док говори о савременим догађајима. Да ли је могуће угодити слушаоцима који знају како је било али о томе ипак суде и на свој начин. „Певач и кад опевава хронике посматра историју из угла логике, чим се за то укаже прилика... Певач – стваралац може слушаоцима који нису у стању да га коригују, поузданим познавањем стварне истине, од тек минулих догађаја створити легенду и своје казивање надоградити поезијом.“
Команданти фронта се мењају, Милош никад није на том положају, али у његовом присуству старешине губе бар нешто, а често и много од свог угледа, везаног за водеће место. Лоша услуга се чини гласовитим јунацима, којима понаособ често нема равних, кад се они помену у друштву са Милошем. Тада доспевају у сенку. То се нарочито односи на лозничког команданта Анту Богићевића. Свако певање песме о Лозници значило је и помен његовог страха кад не може да пише. Стога не чуди да је недуго потом умро, што правом јунаку из времена Црнога Ђорђа не приличи. Од њега се очекује да падне на бојном пољу.
Величање кнеза Илије Бирчанина не смета никоме. Сви они којима би то могло сметати су такође посечени. Општа је жеља за постојањем јунака таквих моћи. Истицање подвига Милоша Поцерца могло би да засмета многима у мноштву сличних. Није пријатно стално бити у његовој сенци. Тиме су могли бити погођени водећи људи западног бојишта, који су уједно били и добротвори самога певача.
После свега остаје питање ко је у овом случају „неостварен“ – у равни уметности Илија је доведен у једном моменту скоро до савршенства али издвојено од стварног живота. На бојишту, по општем сведочењу, Поцерац не уступа никоме прво место што му и песма не спори, па опет се није нашао тамо докле је поетска реч достигла стварањем лика Илије Бирчанина.
Иначе, поређење ова два лика ван Филипове песме није могуће. Време пред буну и године буне су, иако органски спојене, два различита света. У периоду пред устанак подвигом се сматра и оно што касније током ратовања не би завређивало ни успутни помен. У устанку је „лако“ бити јунак. Ту је слабији бар приближно у једнаком положају као и нападач, пошто има неку, па и најмању могућност отпора.
Велико време устанка је препуно великих недостижних јунака и невиђених победа. Нема потребе да певач измишља и намерно ствара непостојеће јунаке и подвиге. Вишњић понекад претерује у приказивању односа снага две супротстављене стране, што не значи да у извесним приликама није било и тако. Слабији, храброшћу и вештином, муком изнуђеном, може да надбије далеко јачег противника. У томе и јесте величина устаничких победа.
Свој доживљај ратовања Црнога Ђорђа носио је Вишњић кроз цео живот: „По завршетку песме би из дна душе уздахнуо: ’Хеј, Милоше; хеј, Ђорђе; хеј, Стојане, браћо моја мила, соколови српски!’“ О њима пева као живима, а зна како су прошли – сви од српске руке. Без њих, српска земља као да је пуста и певач нема жељу да је икад више посети.
|
