Историја, али и савремена дешавања показују да нема директне корелације између степена уређености једног друштва, права и слобода која уживају грађани једне државе.
Пре неколико недеља Ноам Чомски (Noam Chomsky), по многима најзначајнији живи интелектуалац на свету, одржао је још једно предавање на Колумбија универзитету у Њујорку. Тема је, чак и за површне познаваоце опуса овог мислиоца, била уобичајена: Америка и Израел-Палестина: Рат и мир (America and Israel-Palestine: War and Peace).
Иако је већина присутних, претпостављам, већ имала макар оквирну идеју о томе како ће предавање изгледати, које ће то бити тачке фокуса, као и коначна порука, то није спречило више од 500 људи да се окупе у Бернард сали на Бродвеју, док је још неколико стотина, углавном студената, остало испред, будући да су капацитети сале били попуњени.
Свако јавно појављивање Чомског је догађај. Иако је помињање његовог имена у највећем броју водећих медија у Америци реткост, било је веома пријатно видети велики број људи који су пристизали са разних страна, са врло јасном свешћу о томе где и због чега иду. И што је најважније, могла се међу некима од ових људи осетити спремност да оне принципе који су их довели на овај догађај покушају да примењују у пракси.
Оно што је можда неочекивано јесте да овог аутора, који никада није, по сопственим речима, ни волео ни умео да држи запаљиве говоре и који је сада већ прешао осамдесету годину, слушају све генерације. Чини се ипак да су за његове идеје увек били најотворенији припадници млађих генерација, којих је у публици и овај пут било убедљиво највише. А његове друштвене и политичке идеје се и данас, у својој здраворазумности, могу учинити веома авангардним, иако су у суштини класичне. Једна од основних је, заправо, веома хришћанска: видети у сваком човеку – човека, људско биће, према коме се треба односити са поштовањем. Уз то, Чомски, који није верник, непрекидно наглашава важност једноставног и универзалног моралног принципа (који је такође еванђеоски) око кога, чини се, не би требало да буде никаквог спора: не чини другима оно што не желиш да други чине теби. Или, другачије речено, примењуј на себе исте стандарде које примењујеш на друге, ако не и нешто оштрије.
 Ове једноставне претпоставке су, ипак, у пракси готово недостижне, поготову када је реч о државама и међународним односима. Али оне су често недостижне и на појединачном нивоу, у нашим ставовима према другима, у начину на који перципирамо када се нешто дешава „нама“ и када се исто то дешава „њима“ (другоме). Малобројна цивилизована друштва на овој планети су успела да се уздигну до нивоа прихватања другог човека као човека, без обзира на његову/њену боју коже, нацију, веру, сексуалну оријентацију или сличне одлике. Другим речима, после вишевековних „истрага“ других и другачијих, поједина друштва су успела да прихвате као стандард односа према другоме једноставну поставку: да то што је неко по нечему другачији, уколико та разлика на разуман начин не угрожава друге (као нпр. у случају насилника), није разлог да тај неко буде изопштаван из заједнице или физички угрожаван. Међутим, у највећем броју друштава, ово и даље остаје веома тежак домаћи задатак који се решава уз много напора, уколико се уопште нешто чини на његовом решавању.
Али, чак и у случајевима када су државе и друштва спровела у дело начело прихватања другог човека као човека, а принцип реципрочности прихватила као морални и правни стандард по коме функционишу, то се ретко када рефлектује и на њихове међународне односе, на однос „нас“ као међународног субјекта према „њима“. Историја, али и савремена дешавања показују да нема директне корелације између степена уређености једног друштва, права и слобода која уживају грађани једне државе (дакле степена цивилизованости), и начина на који та држава спроводи своје интересе у односима са другим државама. Имамо низ примера када се земље, које су веома цивилизоване и демократске на унутрашњем плану, понашају крајње недемократски и нецивилизовано у међународним односима. Имамо и низ обрнутих случајева, када се земље у којима су на власти диктаторски или полу-диктаторски режими, који тероришу сопствене грађане или поједине групе, понашају изузетно мирољубиво и неимперијално у међународним односима. И све друге комбинације су могуће. То показује како ова два нивоа не треба мешати, а свест о њиховој јасној разлици у пракси може значајно помоћи у разумевању како домаће тако и међународне политике. Али, ово нам указује на још једну важну ствар: признање (сваком) другом људском бићу да је човек, као што сам ја или „ми“, и прихватање да исти критеријуми којима оцењујем друге морају важити и за мене (или „нас“ као колектив), јесте циљ за који се вреди борити како у појединачном друштву тако и у односима према другим државама и народима.
Иако се ови принципи чине толико једноставним, некима можда и баналним, пракса показује да их је веома тешко спровести у дело. „Ми“ смо по дефиницији бољи, лепши, паметнији, јачи, а ако нас реалност увери у супротно (а то је можда једина позитивна ствар код оних који изгубе ратове, поготову када ти ратови нису били искључиво одбрамбени) остаје нам увек могућност да „њих“ мрзимо и да свој гнев, фрустрацију и очај, или једном речју своју импотенцију, искалимо на „другоме“, било да се тај други зове Авганистан, хришћанин, муслиман, комуниста, плаћеник, издајник... списку се може додати готово све.
Дело тако значајне историјске фигуре какав је Чомски нас подсећа на то да је почетак сваког насиља, непријатељства или мржње у неспособности да прихватимо другог као човека и неспособности да прихватимо базичне моралне принципе. А када једном почне круг насиља, онда се он тешко зауставља и тешко се у њему налази морална чистота. Неко је исправно рекао да невиних и праведних може бити само на почетку рата.
Инцестуозна удобност „нас“ и „нашег“ често отупљује не само чула него и разум. Таква отупљеност је веома плодно тло за ширење различитих структура моћи, политичких, финансијских, криминалних, као и најнаказнијих идеологија. У тој первертираности моралних принципа, прихватљивог и неприхватљивог, читава реалност се полагано утапа у желатинасту опну полтронства, баналности, разбојништва, варварства.... Затворени у сопствени кошмар, често дајемо себи одушка у оргијастичком лудилу (које је, сетимо се, незамисливо без крви) у коме се чини да је све дозвољено и све могуће, док заправо баш то оргијастичко лудило све чини немогућим. После тога следи неминовно, болно и мукотрпно буђење... И баш то непријатно и болно буђење је једини излаз из бунила. Алтернатива је наставак кошмара који ће постајати све већи, несношљивији и дубљи, из кога ће буђење, ако икад до њега дође, бити још теже и болније.
---------------------------------
 Аврам Ноам Чомски (енгл. Avram Noam Chomsky), амерички лингвиста, философ, писац, професор универзитета и дисидент, рођен је 7. децембра 1928. године у Филаделфији, САД. Чомски је данас најутицајнији критички мислилац у свету, чије поље деловања и интересовања обухвата лингвистику, информационе технологије, идеологију, савремено друштво, политички систем, образовање и низ других са овим феноменима повезаних тема. Чомски је професор лингвистике на Масачусетском институту за технологију. Заслужан је за развој теорије о генеративној граматици, која се сматра највећим доприносом лингвистици направљеним у 20. веку.
Ноам Чомски је инострани члан Српске академије науке и уметности у Одељењу друштвених наука. У својој књизи „Нови милитаристички хуманизам“ оштро критикује бомбардовање Југославије, јер је било у супротности са међународним правом и указује на то да је хуманитарна трагедија на Косову и Метохији почела тек после почетка бомбардовања.
|
