Свет књиге

Зоран Миливојевић

Уловити љубав

ПСИХОПОЛИС ИНСТИТУТ, НОВИ САД 2011, 278 СТР.

Др Зоран Милојевић је угледни психотерапеут који се озбиљно бави проблематиком љубавних веза и брака. Оригиналност његове мисли уврстила га је у групу светских ауторитета окупљених око пројекта Светска књига љубави, професор је на Универзитету Сигмунд Фројд у Бечу. Овде треба напоменути његове култне наслове: Формуле љубави (20072), Емоције (20082), Мала књига за велике родитеље (20082). Први је у Европи стекао највиши степен интернационалног супервизора и едукатора Међународног удружења за трансакциону анализу, поред тога је супервизор у Центру за лечење зависности од забрањених дрога Психијатријске клинике у Љубљани.

Књига Уловити љубав представља збирку ауторових недељних колумни у листу Политика; наслов је добила на инсистирање знатижељних читалаца – пошто је по Миливојевићевим речима савремени човек збуњен при потреби дефинисања и разумевања бројних феномена повезаних са љубављу, заљубљеношћу, сексом, партнерским односима – тако да „лов на љубав“ постаје све тежи и неизвеснији (стр. 10). Стога саму књигу треба сагледати као покушај уопштавања комплексне љубавне проблематике просечном читаоцу.

Целу књигу по обрађеним темама бисмо могли поделити на неколико делова: а) чланке који говоре о процесу заљубљивања и љубави; б) чланке који говоре о функционисању везе и брака; модусима свести и понашања који условљавају прогрес или доводе до краха везе/брака; в) чланке који говоре о улози родитеља у емоционалном формирању њиховог детета; г) чланке који говоре о самом раскиду и његовим последицама.

Прва група чланака се бави комплексном темом заљубљивања; кроз чланке типа „Шта је хемија привлачности?“ (стр. 149–150), „Доба заљубљивања“ (стр. 25–26) ... аутор се бави устаљеним клишеима који владају у нас, који дају половичну слику о процесу заљубљивања и који могу увести у озбиљну девијацију. Услов правилног заљубљивања није дакле одређена хемија – која представља реакцију несвесног дела наше личности, јер у таквој хемијској привлачности води несвесно (дечја очекивања, различите нереалне фантазије и заблуде), те због тога настаје унутрашњи конфликт који везу чини нестабилном. Ту свакако кумује устаљено очекивање принца из бајке, због чега понекад разочарење може бити корисна емоција (стр. 20). У књизи налазимо и шта је то потребно за налажење правог партнера (стр. 199–200), али и реакцију на учестале појаве типа састанак на „невиђено“ (стр. 39–40), као и заљубљивање преко интернета (стр. 219–220). Аутор указује на два аспекта љубави: заљубљивање је психолошки процес који има свој почетак, трајање и крај и у њему постоји нереалистична, идеализована процена друге особе, док је љубав заснована на реалистичној процени друге особе. Заљубљеност прелази у љубав када особа схвати да други није онаквим каквим га је замишљала, али да јој се свиђа такав какав јесте у стварности (стр. 120).

Друга група чланака се бави питањем правилног функционисања везе и брака. Љубавна веза је састављена из две различите ствари, из љубави и из везе. Добра љубавна веза је она у којој постоји љубав и у којој постоји веза која добро функционише, док конфликт настаје онда када један од партнера покушава да оног другог угура у властити концепт везе. Одрасла особа мора да научи да правилно процењује себе. Партнери који улазе у озбиљну везу јасно и отворено треба да продискутују шта тачно очекују од партнера, везе и живота, шта хоће а шта никако не желе. То аутор подводи под психолошки уговор (стр. 105). Да би избегли евентуални конфликт, партнери морају схватити да представа о љубави укључује конфликт и критику, тј. да их партнер воли и када критикује њихово понашање (стр. 69). Напредак у каријери може проузроковати конфликт у вези (стр. 79–80 и 217–218) као и љубомору (стр. 121–122 и стр. 227–228). Понекад та љубомора није само опасна по саму везу већ се често негативно манифестује и на трећу особу која се у ту игру укључује (стр. 127). Аутор је такође развејао уврежене митове о вези и полности – попут девијације промискуитета, што представља поуздани знак емоционалне незрелости (стр. 73–74), заљубљивања у трећег (стр. 87–88), повређене сујете (стр. 88–89), романтичне љубави (стр. 91–92)...

Трећа група чланака третира питање родитељске одговорности у емотивном развоју њиховог детета. Породица је место где деца уче основне ствари о међуљудским односима, одакле носе прва знања по питању везе – јер у својим родитељима виде своје узоре, осим ако им нешто не постане одбојно – да би се то касније у животу одразило тако што ће, рецимо, због неких разлога избегавати да формирају своју породицу. Поред тога треба рећи да деца постају неуротична ако не добијају љубав, али је исто тако погрешно васпитавати децу без дисциплине – услед чега ће стално желети да добијају љубав од неког а не и да је дају (стр. 250). Због тога је потребно да родитељи науче децу да су осећања других важна и да их уче да воле друге (стр. 144).

На крају, у чланцима који говоре о последици раскида везе/брака, аутор се дотиче начина на који се може превазићи раскид (стр. 139–140 и 153–154), потом говори о тежини развода (стр. 267–268), као и о разводу у очима детета (стр. 205–206).

Књига је писана за ширу популацију, успевајући притом да комплексне психолошке феномене које се тичу заљубљивања, привлачности, удварања, сумњи, неверства, филофобије... приближи просечном читаоцу. Ова књига не улази у колизију са темељним православним етичким начелима, што је са неким другим књигама случај. У први мах књига је првенствено потребно штиво особама које се емотивно формирају, значи младима, али такође и старијима. Ово дело ће пре свега помоћи да се избегну бројне замке које воде у љубавни суноврат. Неки одељци могу и подстакнути читаоца да постави одређена питања попут погодних година за ступање у брак (стр. 160), што је наша Црква јасно формулисала у својим канонима, али такође и да направи разлику између православног и световног поимања брака и тиме извести циљ истинског брака (стр. 43–44). Засигурно је ово штиво преко потребно и духовницима, јер многи људи траже савете подстакнути тренутним положајем своје везе, затим свештеницима који би требало да дају практичне савете својим парохијанима, и самим тим улепшати њихове беседе које се тичу самог брака, али и катихетама – да би младим људима јасно приближили појам љубави и брака. Уосталом, Православна Црква је одувек примењивала последње резултате науке у својој делатности са паством.   

Славиша Костић