Тло данашње Србије, као и суседни крајеви, дали су доста знаменитих личности чији је начин живљења и порука потомству остала уграђена у Свето Предање једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
Идући у сусрет јубилеју 1700. годишњице Миланског едикта, у јавности се готово свакодневно присећамо и подсећамо древнохришћанских источника и једне засведочене старине Православља. Тло данашње Србије, као и суседни крајеви, дали су доста знаменитих личности чији је начин живљења и порука потомству остала уграђена у Свето Предање једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Историјске конструкције које су настале временом, поготово наслаге цивилизацијских неприлика помутиле су чистоту прихватања Св. Предања, а наша је обавеза да се увек присећамо извора и источника хришћанства на простору „Светог Илирика“.
ИЛИРИК И СИРМИЈУМ
Важан кутак илирских пространстава био је и крај око античког Сирмијума, заправо наш Срем „кићени и напаћени“, наша Месопотамија између Дунава (Danubius) и Саве (Savuus), јужни окрајак Доње Паноније (Pannonia Inferior).  Антички Сирмијум, налазећи се на „лимесу“ био је погранична област Римске царевине, јер су иза Дунава већ били „варвари“ и област која није била под управом државне администрације царског Рима, а тако и цивилизованог света, ондашње „екумене“. Са померањем државног центра у позном Римском царском периоду, умножавањем „царских престоница“ сам град Сирмијум (Сремска Митровица) постао је 293. један од „царских столица“ (sedes imperii) и то заједно са Триром, Миланом и Никомидијом. Није на одмет поменути да су из овог краја пореклом и цареви: Декије Трајан (249–251), Аурелијан (270–275), цар Проб (276–282). Последњи се трудио око економског напретка краја из кога потиче и заслужан је за ширење винове лозе по данашњој Фрушкој Гори. Сви су они као романизовани Илири, били земљаци и географски претходници античког „Нишлије“ Св. равноапостолног цара Константина Великог. Његов директан наследник, цар Констанције (337–361) рођен је у самом Сирмијуму. Традиција ширење хришћанства у античком Срему приписује се апостолима Марку и Андронику, док се сигурнијим, археолошким и историјским путем, црквена организација тамо може пратити поуздано од средине III века.
Први у историјским изворима забележени епископ Сирмијума јесте Иринеј који је мученички пострадао исповедивши непоколебљиву веру у Христа Бога Распетога и Васкрслога, 6. априла 304. године. Ако ће 2013. бити 1700 година од проглашења Миланског едикта од стране цара који је рођен у данашњем Нишу, године 2014. биће тачно 1710 година од пострадања првог епископа на територији данашњег Срема. Сурови и систематски прогони који су против Цркве покренути у доба цара Диоклецијана били су религиозни обрачун паганског света, старе незнабожачке вере, а слободно можемо рећи обоготворене политике, против духовног погледа на живот, свет и друштвене односе.
МУЧЕНИЦИ ЗА ХРИШЋАНСТВО
 Историјски је посведочено око 150 ранохришћанских мученика сирмијских. Поред Епископа Иринеја страдали су још његов ђакон Димитрије, баштован Синерот, избегли у Сирмијум из Сингидунума: јереј Монтан и супруга Максимина, а са њима и Донат. Тој групи се придодаје још Полион из Цибала (данашњи Винковци). Из Сирмијума је такође и мученица Анастасија, пострадала 304. године, чији се култ неговао у Задру („Света Стошија“), одакле је око 814, у време Карла Великог њено поштовање пренето у Фулду. За античку Фрушку Гору (Alma Mons) везује се страдање четворице хришћана каменорезаца, чија су имена забележена: Клаудије, Кастор, Симпронијан и Никострат. Та „четворица овенчаних“ (Quattuor coronati) одбили су да изрезбаре лик незнабожачког Ескулапа, погазивши царску наредбу, приликом Диоклецијанове посете Панонији, и испили су чашу страдања примивши мученички венац. Њихов пример је потакнуо стражара Симпликија, који им се придружио у исповедништву. Ако се овом списку мученика и сведока Христове вере дода још 72 мученика страдалих у време Диоклецијанове крваве кампање према Цркви који се помињу у мартирологијама, где су још 5 анонимних хришћана страдалих са Св. Димитријем, затим девојка Василија и мученик Секунд, заслуге ове античке области и крвави данак који је она платила превазилази бројчано све друге крајеве Илирика или се барем са њима изједначава.
Илирик је, такође, изнедрио страдалнике попут Викторина из Петовијума (данашњи Птуј у Словенији), Квирина из Сисције (Сисак у Хрватској), ту је и Венантије Делминијумски (Дувно у Босни и Херцеговини), а следе и нама познатији Св. Флор и Лавр из Улпинане (данашњи Липљан), Св. Емил и Стратоник (Београд) и Св. Ерасмо Охридски. Помало остаје изненађујуће како велики и значајни Наисус (Ниш) и Виминацијум (Костолац) нису дали мученике, јер о тамошњим мартирима нема помена ни у литерарним изворима, ни у епиграфским споменицима. То не значи да их није било, али је то од нас сакривено и за сада је методолошки немогуће утврдити, те је тако од нас то знање сакривено.
У сваком случају допринос Сирмијума империјалном хришћанству и административној историји Римског царства је велики. У актима Аквилејског сабора из 381, за хришћанску цркву он је „глава Илирика“ (caput Illyrici). После прогона великог интензитета за време Диоклецијанове владе, зна се да је на Сабору у Никеји 325. био Домнус из Сирмијума, затим се помиње Епископ Евтерије (†347), али и двојица неправославних: Фотин (345–351) и Герминије (351–392). Наиме, Сирмијум и околина били су уточиште за присталице аријанске јереси који су се, будући прогнани, раштркали по Илирику.
Најпознатији од њих су: Валент из Мурсе (данашњи Осијек) и Урсакије из Сингидунума (Београд). Полет хришћанства ове области зауставља навала варвара – Хуна, Гота и Авара. Аријанска странка је „проклијала“ по Сирмијуму, израз који би употребио Св. Јероним, а догматске борбе око тријадолошке формулације, са много лутања, па и неуспеха, воде се кроз тзв. четири Сирмијумске формуле, на саборима: 351, 357, 358. и 359. године.
СТРАДАЊЕ СВ. ИРИНЕЈА СИРМИЈСКОГ
Мученици нису само жртве својих унутрашњих убеђења и спољашњег страдања. Ону су страдалници, али и сведоци, како гласи изворни смисао јелинске речи (грч. μάρτυς – мартис; лат. martyr – мартир) сведок. Мученици сведоче пред пролазним светом нови начин постојања, везаност за Господа, учествују у његовим мукама да би били прослављени у долазећем веку Будућег Царства. Мученици не провоцирају, они не изазивају страдање, али када наступи одлучан час, онда храбро стају пред суд незнабожачког света и испијају без роптања горку чашу сурових мука, које су спремљене да их поколебају и приморају да се принесу жртве мртвим боговима, демонима. О мученицима II и III, као и самог почетка IV века (до 313. године – проглашења Миланског едикта) зна се на основу хришћанске књижевне традиције (Јевсевије Кесаријски, Лактанције, и други писци), али и на основу документарих извора првог реда. Јевсевије Кесаријски говори о Галеријевим и Диоклецијановим прогонима опширније у осмој књизи своје Црквене историје, помињући „Дуклијанов указ“ који прописује да се „цркве руше до темеља, да се Писма спаљују, и да сви хришћани изгубе државну службу уколико се не одрекну своје вере“. (Црквена историја, 8, 2). Наиме, јуридички менталитет римског света, водио је записнике са саслушања и суђења хришћанским исповедницима.
У сачуваним преписима Страдања Св. Иринеја Сирмијског, и у мартирологијама, од којих је најпознатији Јеронимов мартирологиј име овог мученика се различито писало: Iraeneus, Ireneus, Hireneus, Hereneus или Ereneus. Из текста се дознаје да је Епископа Иринеја ислеђивао намесник Паноније, Проб који је од њега захтевао да принесе жртву римским боговима. Сведок Христов је то одбио, а када му је намесник предочио породичне везе и довео пред њега родитеље, затим жену и децу, рекавши да има обзира према њима и да не гине улудо епископ је цитирао речи Св. Писма: „Kо оца или мајку или жену или децу или браћу или рођаке воли више од мене, није мене достојан“. Пресуђено је да буде посечен, а пре извршења смртне казне молио се за поверено стадо: „Молим ти се, Господе... да чуваш сирмијски народ од сваке невоље... и да их удостојиш да се укрепе у Твојој вери“. Светитељу је одсечена глава на тзв. Басентском мосту, а тело му је бачено у Саву. Археолози су 1976. пронашли у Сремској Митровици једнобродну грађевину са апсидом на источној страни у којој је било више гробница, једна чак осликана. Ова базилика из друге половине IV века чувала је успомену на мученичку смрт првог сирмијског епископа, јер је тамо пронађен натпис са његовим именом: In basilica domini nostri Erenei. |
