У манастирским књигама и на предметима од уметничке вредности налазимо записе у којима је забележено религијско проклетство.
У колекцији рукописних књига библиотеке Манастира Високи Дечани (која се данас чува у Народној библиотеци Србије), налази се једна аутентична рукописна књижица са пет листова за полагање и ручно потписивање заклетве верности братије Манастира Високи Дечани. У Опису ћирилиских рукописа манастира Високи Дечани ова књига названа је: Књига заклетве дечанских монаха. Први пописи имена у књизи датирају из 1720. године, а последњи из 1772. године.
ДУХОВНО ПРОКЛЕТСТВО КАО МЕРА ЗАШТИТЕ
По садржинском опису овај рукопис представља заклетву, коју је сваки сабрат морао положити, обавезујући се тако да неће напустити манастир и како се не би у његовом одсуству разносила манастирска имовина – књиге, крстови, иконе и разни црквени предмети од злата и сребра. После исписане интитулација светог краља Стефана Дечанског, налази се завештање и проклетство светог краља Стефана Дечанског из Дечанске повеље у одломку санкције. Овај одломак је преписан, са неким мањим језичким и правописним разликама, од стране писара и гласи овако:
„Кога Бог изабере да началствује у богочуваном манастирском дому Светога Пандократора (Сведржитеља), њему налажем сваку помоћ и освету. Ако се ко дрзне да разори нешто од онога што је записано у овој хрисовуљи, од онога што је у дому или од спољашњег, такав да буде проклет и три пута проклет у овом веку и у будућем од Господа Бога сведржитеља и од пречисте његове матере и од свих светих који су од памтивека били угодни Богу. Нека буде придружен Јуди издајнику и Каину братоубици и да се на њега не смилује Господ као ни на Содом и Гомор и да на суду буде са онима који су се одрекли славе Божије, и рекли: ‘Узми, узми и распни га, крв његова на нас и на чеда наша’ И од богомдароване круне да буде проклет и три пута проклет у векове. Амин.“
Овакав случај није усамљен, јер налазимо неколико записа у манастирским књигама и предметима од уметничке вредности, у којима је забележено религијско проклетство са позивом на крај Дечанске повеље. У њој нема помена да се за крађу црквених драгоцености примењује конфискација имовине (на шта наилазимо у тексту Светостефанске повеље краља Милутина, написане 1316/18. године), него се примењује застрашивање, које је свакако могло да утиче на поправљање кривца. Због тога су се дечански игумани у XVIII веку позивали на Дечанску повељу, јер нису били у могућности да спроведу конфискацију имовине, па су „били принуђени да се служе заклињањем да би заштитили црквене драгоцености (књиге, крстове, иконе и друге црквене предмете). Ефекат ове казне, био је још делотворнији када се такво заклињање доводило у везу са речима Светог Стефана Дечанског (из Дечанске повеље), те је тако стварало застрашујући утицај на дечанско братство.
После одломка из Дечанске повеље налази се и посебна заклетва дечанских монаха, која гласи овако:
„По овоме завештању године Христове 1720. заветујемо се (за)клетвом за рок учинисмо ми и служитељи служити на путу и на дому, обећавамо се пред Богом и светим краљем и пред људима свете Цркве да служимо и беспоговорно у њој да пребивамо до краја живота, осим (у случају) ропства. Ако будемо преступили или се будемо оглушили о наше обећање, онда да немамо дела (заједничког) са Богом и милост Божија да нам буде супарница и свети угодник цар Стефан и са онима старима да имамо (заједничког) дела, који примише на себе и на чеда своја: Узми, узми, расни га, крв његова на нас и чеда наша.“
Први потписник био је игуман Мелентије. Иста рука која је потписала игумана Мелентија, потписала је у наставку још дванаест имена. Списак нових имена дописан је 14. јуна 1757. године. Овде је игуман Захарије потписао својеручно себе и још дванаест имена. У следећем списку који је написан је 1772. године, једна рука потписала је осам имена. После овог списка, налазе се имена осморице монаха који су се потписали својеручно брзописом али без датирања. Као што видимо, потписивање је вршено четири пута и вероватно је било обавезујуће за сву братију.
Записи који су садржали текст духовне претње најчешће су превођени стереотипно и буквално са грчких повеља. У овим записима постоји велики број позајмљених идеја, сентенци, поређења и монашких фраза, које су словенски писари по правилу позајмљивали из грчких извора, највероватније на почетку непосредно, а после су ширене посредним путевима. Ови записи су настали као израз жарке жеље писара и дародавца, да њихов прилог остане у сталном власништву извесне цркве или манастира. Читајући ове записе, срећемо се са казном анатеме, којом су монаси или преписивачи разних црквених књига, проклињали оне који би се дрзнули да украду и однесу даровану књигу.
УСЛУГА ЗА УСЛУГУ КАО МЕРА ЗАШТИТЕ
Познати руски слависта и сарајевски конзул А. Ф. Гиљфердинг путовао је по Херцеговини, Босни и Старој Србији од маја 1857. до краја марта 1858. године. У току свог путовања сакупљао је рукописе из разних манастира, које је узимао по свом слободном нахођењу или уз минималну новчану надокнаду. Неке од прикупљених рукописа поклонио је Руској императорској библиотеци (Руска национална библиотека) у Санкт Петербургу, а већи део је после његове смрти купио богати московски трговац Хлудов. Манастир Високи Дечани је посетио 1857. године и том приликом нас обавештава да „у припрати дечанске цркве лежи један гломазан ковчег висином и ширином сличан великом орману. То је спремиште, место за чување старих књига и рукописа. На несрећу овај ковчег не штити књиге и рукописе од мишева. Има доста богослужбених рукописа на пергаменту и хартији писаних у Србији у XIII, XIV и XV веку. Још више их има новијег датума“. Сава Дечанац каже да је Гиљфердинг „узео из манастира и однео у Русију три књиге старинске, па пошто је отишао у Петроград, он је израдио да дечанско братство може ићи у Русију ради милостиње и 15. фебруара 1859. год. са управљеном молбом на руског цара пошљу се два сабрата Агатангел и Ћирил у Петроград са Душановим крстом, ког је српски цар носио за време ратова пред војском на застави; и послата братија у Русију са овим значајним спомеником имали су част представити се насљеднику руском, који је с дубоким поштовањем као спрам хришћанске светиње и уважења спрам српског цара то знаменито знамење пољубио, а затим узео га у руке и 10 минута држао те је и читао она старинска слова на стопи овог крста. Она два сабрата пробавили су две године дана у Русији и сабрали су доста знатну милостињу у новцу а и у светим утварима, које су тада донесене из Русије у манастир Високе Дечане као милостиња“. Као што видимо, без обзира што су се рукописи налазили у неадекватним условима, дечанско братство је знало праву вредност својих књига и рукописа и за разлику од братије у осталим манастирима које је посетио А. Ф. Гиљфердинг, они су давање својих рукописа доживели као скупоцену услугу коју треба узвратити истом мером.
ПРОНАЂЕН ЈОШ ЈЕДАН РУКОПИС У МАНАСТИРУ ВИСОКИ ДЕЧАНИ
После свих стручно-каталошких истраживања од стране појединаца или институција, у скривници овог манастира недавно је пронађен још један рукопис. Приликом увида књижног фонда у скривници почетком децембра 2011. године, у руској штампаној књизи ПОСЛЋДОВАНЙЕ МОЛЕБНА ЗА БОЛАЩАГО издатој 1763. године у Москви (инв. бр. 39) уочен је рукописни адлигат Параклис светом Стефану Дечанском. Овај рукопис је још један доказ да у науци нема коначних закључака. Познато је да је недавно из штампе изашао дугоочекивани Опис ћирилиских рукописа манастира Високи Дечани у коме нема помена о овом рукопису. Познавајући професионалну агилност сарадника у Археографском одељењу при Народној библиотеци Србије, сигурни смо да ће овај рукопис бити стручно заштићен, проучен и прикључен остатку рукописне збирке Манастира Високи Дечани.
|
