www.pravoslavlje.rs


1700 godina od Milanskog edikta

„Svako neka veruje kako mu srce hoće“ (Konstantin Veliki)

akademik Vladeta Jerotić

Nikoga ne treba prisiljavati da veruje... Neka svako bude sledbenik vere koju hoće... Može slobodno da veruje onako kako mu srce želi...

Podsećanja na neke događaje u bližoj ili daljoj prošlosti čovekove istorije, kao i na datume rođenja i smrti velikih ljudi (jubileji), nose duboku i smislenu poruku savremenom čoveku. Antropolozi, a među njima naročito etnolozi i psiholozi davno su shvatili i preporučili čoveku (i čovečanstvu) da prošlost – opšta ljudska, narodna i nacionalna, naročito verska – ne sme da se zaboravlja, već uvek iznova, obnavljajući trajne vrednosti iz ove prošlosti, prenositi ih u sadašnjost i tek tako graditi primernu budućnost. Ovovremeno praktikovanje krilatice „ovde i sada“, prodire gotovo u sve oblasti savremenog života (od politike do psihologije i psihoterapije) i kao da stoji u bliskom odnosu sa sumornom izrekom, sa kraja rimskog doba: Ubi bene ibi patria (tamo gde je dobro, tamo je otadžbina). Nema samo čovek kao pojedinačna individua ili i L(l)ičnost dugu prošlost (genetsku, prenatalnu, onu ranog detinjstva, kao i kasniji individualni razvoj), već je ima i poznata istorija, kao i mnogo manje poznata praistorija čoveka i čovečanstva.
Ova moja razmišljanja o istoriji, tradiciji, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ljudi, prethode glavnoj temi ovoga članka, bliskoj proslavi 1700 godina od donošenja Milanskog edikta, događaja od presudne važnosti za dalji razvoj hrišćanstva i hrišćanske Crkve, a koji je objavljen u vreme vladavine, najvažnijeg potpisnika ovog Edikta cara Konstantina Velikog 313. godine. Doduše, već je rimski car Galerije (306–311) koji je najpre gonio hrišćane doneo prvi Edikt o toleranciji vere objavljen u Nikomidiji 311. godine.
O Konstantinu Velikom mnogo je pisano i u ranije i u skorije vreme, posebno u hrišćanskoj istoriografiji, i to je pisano pozitivno i negativno, kako o njegovom karakteru, tako i o toku njegove vladavine.[1] Tako na primer, i posle preobraćenja iz paganstva u hrišćanstvo (?), Konstantin ubija svoga savladara cara Likinija i njegovog sina zbog navodne zavere, ali onda ubija i svoga sina Krispa i suprugu Faustu zbog navodne preljube. Kao samovlastan gospodar Rimskog carstva, Konstantin se aktivno meša u crkvena pitanja i to dolaskom na Prvi Vaseljenski Sabor u Nikeji, na kome je (Saboru) uz svestranu pomoć Konstantinovu osuđen Arije kao jeretik koji je potom, ili ubijen ili umro naprasnom smrću. Konstantin još i preti da će svakome ko se i dalje bude držao Arijeve jeresi „biti odsečena glava“. Nije proverena ili potvrđena pretpostavka nekih istoričara da je Konstantin hrišćanski kršten tek pred smrt.
Sve ove i druge negativne dogodovštine vezane za život cara Konstantina kao da moraju ili da se zaborave ili da se u njih posumnja, pred neobičnom i veličanstvenom ispovešću, zbilja Velikog Konstantina, iskazanom u Milanskom ediktu. A evo reči koje su ostale zabeležene do današnjeg dana, a koje nam je Konstantin Veliki stavio u zalog (u prvom redu hrišćanima, mada ne samo hrišćanima) za sva sadašnja i buduća vremena:
„Nikoga ne treba prisiljavati da veruje... Neka svako bude sledbenik vere koju hoće... Može slobodno da veruje onako kako mu srce želi... Onaj koji je ubeđen da je na pravom putu vere, ne treba da čini zlo drugome. Treba u krajnjem slučaju samo da pomaže drugima. Ako to ne želi neka ih bar pusti na miru. Treba svako od nas da uloži napor za spasenje svoje duše po slobodnoj volji, a ne da mu to bude nametnuto na silu... Ja želim da moj narod živi u miru i da bude spokojan što je za opšte dobro svih ljudi i čitavog carstva. Neka i oni koji greše, isto kao i oni koji imaju veru u sebi, osete s radošću dobrobit mira i spokojstva. Naime, taj blagodatni mir koji vlada u društvu možda će navesti one koji greše da se vrate na pravi put. Neka niko ne zlostavlja druge i neka svako ima ono što mu srce želi, i neka poštuje ono u šta veruje“.
Ukoliko su tačne ove Konstantinove reči u Milanskom ediktu 313. godine – pošto je ranije, u snu ili viziji doživeo Hristovo naznačenje, pa tako i pobedio u odlučujućoj bici na Milvijskom mostu nad Maksencijem 312. godine, a posle smrti, zajedno sa njegovom majkom Jelenom proglašen za svetitelja, ali, ukoliko su tačna i ona nedela koja je ovaj preobraćenik iz paganstva počinio – Konstantin bi mogao da postane junak nekog savremenog romana po ugledu na romane Dostojevskog.
O svemu važnom iz života Konstantina Velikog, obaveštava nas Eusebije, dosta nesigurno, jer najpre preterano veliča zasluge Konstantinove, a onda govori o njegovim nedelima, nazivajući ga „okrutnom životinjom“. Eusebije (270–339) je bio hrišćanski episkop, ubeđeni pristalica heleniziranog hrišćanstva koje je savladalo mnogoboštvo, pisac prve crkvene istorije.
Kada pročitamo ovaj uzvišeni tekst više puta pažljivo, i pretpostavimo da ne znamo ko ga je napisao i uputio (možemo mirno reći i Čoveku i Čovečanstvu), mogli bismo pomisliti na nekog hrišćanskog svetitelja iz prvih vekova hrišaćnstva, na nekog duhovno prosvetljenog genija bilo koje religije sveta (a to su bili mističari od sufistkinje Rabije u islamu u VIII veku, preko Svetog Franciska Asiškog do Svetog Serafima Sarovskog); možda bismo se setili i najvećih filosofa sveta, od Heraklita, Parmenida, Empedokla, preko Platona, Plotina, do Spinoze i Kanta. Zar je moguće da je to bila preporuka iskazana u Milanskom ediktu 313. godine i to od, najpre, ubeđenog mnogobošca, velikog ratnika, ne uvek smirenog hrišćanskog preobraćenika – cara Konstantina Velikog! Treba li poverovati u istinsku metanoju, u mistički doživljaj Hrista, ili u samo genijalnu istorijsku svest i (rekli bismo danas) izvanrednu diplomatsku veštinu jednog samo relativno obrazovanog rimskog vojskovođe, i to na početku IV veka?
Koliko dugo vekova čovek uzaludno sluša, a ne čuje, čita, a ne razume, gleda a ne vidi ovakve Konstantinove ili slične ponude, preporuke, mudre savete, osvetljenja odozgo darom Duha Svetog! Ipak, ni malo ne sumnjam da će se taj Božiji Duh i dalje javljati u budućnosti čoveku i čovečanstvu, bez obzira koliko retko, i bez obzira kako će taj Božiji Glas biti od nekoga stvarno primljen. Treba li još jednom podsetiti na jevrejsku legendu (hasidsku) po kojoj „trideset šest pravednika drže svet“ (naravno, i ne sluteći da su oni ti pravednici!). Ne moramo i ne možemo da budemo jedan od ovih pravednika; ima ih i uvek će ih biti bar nekolicina, u svakoj religiji sveta, verovatno najviše u sve tri monoteističke religije.
Dovoljno je, međutim, da katkad, ali uvek iznova, čujemo ove Konstantinove reči, pa da se u nama nešto (davno zaspalo) probudi, podstakne na razmišljanje, ali i delanje.
Već smo dugo vremena, ali stalno samo na pragu tzv. ekumenskih razgovora. Šta to, reklo bi se, neprekidno sprečava ugledne predstavnike sve tri hrišćanske veroispovesti da se slože u nečem mogućem, u jedinstveni pogled na veru (hrišćansku), ali i jedinstven pogled na savremeni svet, naročito savremeni islamski svet, kao i svet, sve pogubnije svetske politike? Vladika bački Irinej Bulović, u svom zapaženom referatu povodom Milanskog edikta i približavanja njegove godišnjice, piše:
„Ovaj Konstantinov iskaz služi mi kao podsticaj da ukažem na značaj načela verske slobode, odnosno poštovanja pune verske slobode i slobode savesti. Ovo načelo, naime, obično vezujemo za moderna vremena.
Većina naših savremenika – čak i mnogi dobro obavešteni intelektualci – misle da su sloboda vere i sloboda savesti postignuće Francuske revolucije i vremena posle nje. Vidimo, međutim, da je već car Konstantin proklamovao to načelo... Ukoliko istoriju posmatramo pod hrišćanskom prizmom, moramo priznati da niti postoji hrišćanska država, niti je postojala hrišćanska istorija...[2] Ono što jeste moguće, realno i aktuelno – a što s mukom osvajamo – to je prostor autentične slobode, u prvom redu verske i duhovne, a potom i svake druge“.
Kako da se odazovemo na ove istinite reči Vladike Irineja, i ne samo na njegove reči (jep su slične misli bile iskazane i od drugih učesnika Konferencije u Nišu – od biskupa Nemeta, Darka Tanaskovića, već pominjanog Nebojše Ozirića i drugih)? Skeptično, rezignirano, optimistički (sa ili bez pokrića optimistički), individualno, kolektivno? Kakav god bio naš lični odgovor, ma koliko ovaj bio ispravan i pametan, nije više dovoljan kao lični odgovor. U XXI veku čitav svet, ali posebno narodi i države zapadnoevropske civilizacije i kulture (hrišćanske?) čeka jedan zajednički, ovoga puta kolektivni odgovor (u najboljem smislu te reči, mada je još tačniji pojam sabornosti).[3] Odgovor treba da sledi na mnoštvo izazova: novi ratovi sa uništavajućim oružjem, verski i građanski ratovi, ali u prvom redu izazov ugroženosti planete Zemlje.
Ne znam da li je srpska izreka: „Bez nevolje nema bogomolje“ (Vukova poslovica glasi: „Bez muke nema nauke“) samo naša, srpska izreka, ali mi danas izgleda da će se morati (kada svakojake opasnosti ugrožavaju ceo svet), javiti i opšta, preobražena svest (i savest) – da je jedan Bog za sve ljude i da je jedna planeta Zemlja za sve narode sveta. Zar je neminovnost za sve stanovnike Zemlje, da stignu do kraja opštih nesreća (naročito gladi, bolesti i ratova) da bi prepoznali Duha Zaštitnika, Duha Svetog koji je stalno prisutan u nama i i koji stalno lebdi iznad nas!
FUSNOTA:
-------------
[1] Kod nas je objavljena knjiga prof. dr Radivoja Radića Konstantin Veliki – Nadmoć hrišćanstva, Evoluta, Beorad, 2010.
[2] Ranije sam u nekoliko mahova u mojim člancima i knjigama navodio značajne reči ruskog religioznog filosofa Maksima Tarejeva (1866–1934): „Ne postoji hrišćanski narod, država, čak ni porodica, već pojedinac. Od države se ne može zahtevati da vrši Mojsijeve zapovesti, jer se one mogu primeniti samo na ličnosti“.
[3] Prema ruskom filosofu iz XIX veka Homjakovu, sabornost je slobodno jedinstvo svih na temelju uzajamne ljubavi prema Bogu i svim apsolutnim vrednostima.


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1079/tekst/svako-neka-veruje-kako-mu-srce-hoce-konstantin-veliki/