www.pravoslavlje.rs


Teodosije, iguman manastira Voljavča

Živorad Janković

Manastir Voljavča spada u niz manjih i mlađih manastira o čijim počecima se malo zna, kao i o njihovoj predustaničkoj istoriji. Pred poslednji austrijsko-turski rat, kod nas poznat kao Kočina krajina (1788-1791), starešina manastira bio je hadži-Ruvim, najdarovitiji čovek toga vremena. Izgleda da se u Sremu zatekao pre izbijanja pomenutog rata i tu ostao tokom celog sukoba. Po završetku rata, hadži-Ruvim se ne vraća u ovaj manastir, već odlazi u Bogovađu, koja je takođe bila porušena kao i Voljavča. Ima u tome simvolike, jer kasnije i prva ustanička vlada, Praviteljstvujušči sovjet prvo odseda u manastiru Voljavča, a zatim prelazi u Bogovađu. Veruje se da je, tokom boravka u Voljavči, hadži-Ruvim tu organizovao obučavanje ljudi u izradi duboreza.


  • Kolevka spontane pobune

U godini koja prethodi ustanku ovaj manastir mogao je vrlo lako da bude kolevka spontane pobune, skoro bez ikakve pripreme, pod utiskom neposrednog doživljaja turskog nasilja. Začetnik ove pobune bio bi Đorđe Petrović, žitelj sela Topole, kasniji vođ ustanka. Jedini svedok o tome šta se desilo u manastiru Voljavči na praznik letnjeg Arhanđela 1803. godine jeste topolski kazivač Gajo Vodeničarević-Pantelić: „Na Svetog Arhanđela letnjeg 1803. pozove Karađorđe kaluđera Maksima iz Drače i kneza Matiju iz Topole i mene u manastir Voljavču... Nas četvorica dođemo u manastir. Onda nas kaluđeri nameste i sakriju na manastirski tavan, primičući nam i tamo jelo i piće. Odavde smo mi sve lepo mogli videti šta se dole radi, a za nas niko nije osim kaluđera znao gde smo, niti nas je mogao spaziti“. Prema očekivanju, na sabor dolaze i rudnički Turci i počinju svoje orgijanje: „Ovo gledajući Karađorđe tako se naljuti da potegne pušku i meni rekne: ‘Udri, Gajo, Bećir-agu, a ja ću Savi-agu, a ono ćemo trojicu lako; pa ćemo noćas naći dvadeset pet druga. Ako pođu Turci iz Rudnika, mi ćemo na njih, pa ćemo pobiti i nji i započeti krajinu’. No Matija pritište jednom rukom jednu zurlu (mazgalu), a drugu drugom govoreći: ‘Ne, ako Boga znaš. Nisi li prešao preko Jasenice, nisi li vidio kako su livade pokošene i njive požnjevene? Vidio si šta je plasta i šta je krstina! Sad je Turcima lasno vojevati i za mesec dana mogu našu zemlju porobiti. No počekaj pa ćemo se letos dogovoriti i silu poslova možemo svršiti i priugotoviti se...“

Dva Topolca, Gajo Vodeničarević i Petar Jokić, često su jedini svedoci o životu i kretanju Crnoga Đorđa tokom poslednje predustaničke godine. Po njemu, oni tako govore kao da se međusobno ne poznaju, ali se ipak dopunjavaju. Gajino pričanje prati kretanje budućeg Vožda do sredine godine, a zatim ga „preuzima“ Petar Jokić koji govori o poslednjim nedeljama pred ustanak, kao i o prvim danima bune. Kao što jedino od Gaje znamo šta se desilo na letnji praznik svetog Arhangela, tako od Jokića saznajemo o važnom skupu na jesenji praznik Arhangela u selu Orašcu na svadbi kod Stevana Tomića. Okupljanje uglednih ljudi toga kraja, zbog tajnosti, vrši se u okviru svadbenog veselja. Tom prilikom doneta je odluka o pokretanju ustanka u proleće 1804. godine. O pobuni se razmišlja pre i nezavisno od kasnije seče knezova. Po Gaji, jedino prisebnost topolskog kneza Matije, koji u oružani obračun ne žuri ni kasnije, pa ni tokom ustanka, obuzdava gnev i bujnog Crnoga Đorđa i utiče na odustajanje od pobune. Računica Crnoga Đorđa je prosta: pobiće prisutne Turke, a tokom noći prikupiće se dvadeset pet ljudi sa kojima se može krenuti u oružani otpor. Knez Matija drugačije računa: kad prođe zima „mi ćemo u šest stotina anova po dva Turčina pobiti za jednu noć i tako naši iljadu i dvesta momaka odenuti i namiriti i konjem i oružjem, i sve ćemo anove popaliti, pa na leto izići na Vračar i s daijama se razgovarati“. „I tako ovo na tom prođe“, završava Gajo svoju priču o jednom događaju koji je mogao biti sudbonosan.

  •  Prvo sedište sovjeta

Po nalogu Vožda, ovaj manastir biće prvo sedište Praviteljstvujuščeg sovjeta. O boravku ustaničke vlade u ovoj obitelji govori njen prvi predsednik prota Mateja Nenadović u svojim Memoarima. To je prvi opis manastira sačinjen na način koji zadovoljava i današnjeg čitaoca: „Manastir je siromašan, ćelije male i niske. Velike rudničke planine do manastira pritisle, i jedva čovek s konjem doći, a kola nikako. Nas šestorica i šest momčadi jedemo ono malo kaluđerskog brašna, ali skoro da nestane“. Kako ovo pričanje prote uskladiti sa tekstom zapisa ktitora koji sa ponosom ističe šta je sve uradio oko manastira: „Sagradi Voljavču iz temelja, lepšu i višu i bolju, i kelije pokri lepe i kazan kupi“. Po proti, uslovi za život u manastiru takvi su da bi svaki radije u boj išao nego tu živeo. Uspeli su da umole i ubede Vožda da im dozvoli prelazak u manastir Bogovađu. U toku boravka Praviteljstvujuščeg sovjeta Vožd dolazi u posetu manastiru. U njegovom konaku imao je svoju sobu. Sovjet bi trebalo da ima dvanaest članova, dok su pri osnivanju imenovana samo četiri. Tokom boravka u Voljavči stigli su još neki, u međuvremenu potvrđeni članovi. Da bi Crnog Đorđa odobrovoljio za premeštaj Sovjeta, prota Mateja lično odlazi u Topolu. Ono što je tom prilikom čuo i u svojim Memoarima sačuvao za potonje generacije, otkriva nam Crnog Đorđa kao vizionara. Sa te strane on je malo poznat, i njegov talenat državnika ostaje u senci vojskovođe: „Vidim da se mučite. No sada je vreme mučenju. Da Bog da da samo naša deca uzžive, a mi ćemo celog našeg života mučiti se, ići iz Voljavče u Voljavču... a kad uzmemo Beograd, ako Bog da, vi ćete sedeti u vezirovom saraju“. I na svom putu iz Voljavče za Bogovađu sovjetnici prolaze kroz Topolu i sreću se sa Voždom.

To što je za sedište odredio ovaj manastir, ne treba tumačiti kao izraz zlovolje ili protivljenja novoformiranom Sovjetu, nego kao znak uvažavanja prema obitelji za koju ga vezuju uspomene iz ranijeg života. Pored toga što je tu imao sobu, što znači da je češće dolazio, zna se da je tu i gradio. O tome se saznaje iz opširnog zapisa sačuvanog u sada izgubljenom rukopisu bivše Narodne biblioteke, poznatom kao Tefter manastira Voljavče: „1812 leto maja 21 moim iždiveniem s pomoščiju Božijeju započeh pograđivati keliju u monastiru Voljavči sa zapadne strane za spomen svoji potomaka, to jest moim sinovima Aleksii, Aleksandri, i suprugi mojoj Jeleni i dščerem Savi, Sari, Poleksii, Stamenki za večni spomen moje familije. I to glagolju slovom i delom. I togo vremena dado jeromonahu Teodosiu igumenu togo manastira 100 dukata, to jest sto dukata, da seče japiju i da žeže var i drugo ščo se da troška na moj račun i moje familije gore imenovate“. O Karađorđevom ktitorstvu govori i akt iz 1815. g: „Pisaru sovjetskome, očistićete sobe gornje koje je Karađorđe pravio i tu ćete pisara s vama na sovru za ručak i večeru prizivati“.

 

  • Tefter manastira

Pomenuti Tefter manastira Voljavče kao neispisana sveska kupljen je 1762. godine na beogradskom vašaru od igumana Aleksija (Jevremovića). Njegovu namenu teško je odrediti. Verovatno zamišljen da bude beležnica, on je postao i  „vežbanka“ i „svaštara“ istovremeno. U njemu se nalaze desetine beležaka različite vrste, počev od „skica“ za zapis, pa do onog teksta od Crnoga Đorđa koji ima karakter ktitorskog. Osam zapisa iz ove beležnice pripisuju se hadži-Ruvimu. Skoro sve vesti o igumanu Teodosiju potiču iz ove sveske. Ima ih desetak i međusobno su slične. Kao da je neko želeo da od osnovnog zapisa pravi replike. Govori se o tome kako iguman Grigorije dolazi iz Studenice u Blagoveštenje i posle obnove ove obitelji pristupa obnovi Voljavče, gde njegov sinovac postaje iguman, dok Blagoveštenje i Voljavča imaju zajedničku upravu. Tefter je prilikom paljenja manastira početkom Kočine krajine odnet i tek kasnije vraćen u manastir. Kada je donet u Voljavču, nastavljeno je sa unošenjem beležaka. Rukopis se sigurno nalazio u manastiru do 1848. godine, a zatim dospeva u Narodnu biblioteku i dobija inventarski broj 56. Tokom Hitlerovog napada na Beograd podelio je sudbinu ostalih rukopisa Narodne biblioteke. Ostao je neproučen i veruje se da je sa sobom odneo mnogo neobrađenih zapisa. I da je sačuvan, predstavljao bi izvorište problema za nauku, jer vesti u njemu ne mogu da se usklade. Tefter nije jedina knjiga koja je tokom austrijsko-turskog rata odneta iz manastira, pa kasnije ponovo vraćena. Godine 1809. jeromonah Mihailo vraća u manastir Oktoih „zarobljen ješče u nemačku krajinu Turkom“.

Posle hadži-Ruvima kao nastojatelji manastira pominju se Aleksije, Grigorije i Teodosije. Za Grigorija se tvrdi da je iz manastira Studenica došao u manastir Blagoveštenje i odatle preduzeo obnovu manastira Voljavča. Sredina poslednje decenije 18. veka poznata je kao plima gradnje i obnove hramova, jer turske vlasti nisu pravile smetnje,te ritam obnove zavisi samo od materijalnih mogućnosti vernika. Iz tog vremena potiče konak koji pruža priliku za boravak prve vlade u ovom manastiru. Bez konaka to ne bi bilo moguće.

„Zde prido az grešni smirenonedostojni jeromonah Teodosije Ristić postrižnik blagoveščenski poveljenijem i blagoslovenijem ot gospodina i mitropolita Danila šabačkago i ot strica svojego bivši arhimandrita Grigorija blagoveščenskago i voljavčkago, posilajetsja jeromonah Teodosije Ristić vo monastir Voljavču 1797. godine...“

Prvi pomen Teodosija kao igumana Voljavče potiče iz 1807. godine: „1807 leto septemvrija 14 dne pride blagosloveni Stefan Relkovič iz sela Stragara v monastir Voljavču podpisati malu livadicu preko klisure na Dobroj Luci na manastirskom gruntu... pri jeromonahu Teodosiju igumenu voljavčkomu i jeromonahu Jaćimu namesniku voljavačkomu pri jeromonahu Mihailu eklisijarhu tojaže obitelji“. Poslednji pomen igumana Teodosija potiče iz spomenutog zapisa Crnoga Đorđa iz 1812. godine. U više zapisa se kaže skoro isto: iguman Teodosije je sinovac arhimandrita Grigorija koji „zapovedaše i Blagoveštenjem i Voljavčom“. Tako nastojatelj Voljavče kao ličnost živi u senci svog strica. On je tu, ali više kao „statista“ nego akter.

U poslednjoj godini ustanka zna se da je krajem maja meseca Crni Đorđe boravio u Voljavči. Deputaciji koja je išla na pregovore sa Turcima u Sofiju poručuje da pri povratku preko Kragujevca ode u Voljavču gde se on nalazi. U manastiru se nalazi grob sekretara Crnoga Đorđa Janićija Dimitrijevića-Đurića koji je poznat po svom spisu Kopija istorije serbske sa opisanijem roda i žizni Karađorđa Petrovića od rođenja do končine smerti i pogrebenja njegova. Tu se govori o vremenu pred ustanak i o prvoj godini bune. Na tom  mestu Đurić staje kao i većina memoarista, iako je obećao da će dati celovit opis života svoga roda. Pretpostavlja se da je Đurić u ovom manastiru stekao pismenost, na šta bi upućivala i činjenica da je tu 1838. godine podigao zvonaru, a zatim je tu našao i večni pokoj. Sticajem okolnosti, o Voljavči se više može govoriti po njenim vezama sa bunom, nego o životu ove obitelji, što za taj period i nije nešto osobito.         n


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/918/tekst/teodosije-iguman-manastira-voljavca/