www.pravoslavlje.rs


Sentandreja, centar srpske duhovnosti u Mađarskoj

Sentandreja kroz vekove

Marko N. Vujičić

Sentandreja, jedan od najlepših baroknih gradića na Dunavu, severno od Budima, za srpski narod predstavlja početak novije istorije kada su Srbi u jesen 1690. godine, predvođeni patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem u zbegu sa moštima svetog kneza Lazara, nastanili zapustelu obalu Dunava i time osnovali prvi srpski gradić i najvažnije ishodište velike seobe.

Na obali Dunava podigli su crkvu-brvnaru koju su posvetili svetom apostolu i jevanđelisti Luki, gde su i položili mošti svetog kneza Lazara.

Sada se na ovome mestu nalazi visoki stub sa jonskim kapitelom na kome je postavljen metalni krst, da obeleže mesto gde su bile položene mošti svetog kneza Lazara.

Na osnovu privilegija cara i kralja Leopolda I (1658-1705), godine 1690. iz nekadašnje Srbije na prostore Ugarske preselio se oko 37000 srpskih porodica. Oko 8000 porodica nastanila se u Sentandreji.

Carskim patentom Leopolda I od 4. marta 1695. godine, mitropolit Jeftimije Popović potvrđen je u zvanju budimskog episkopa. Puna titula budimskog diocezana glasi „episkop budimski, peštanski, sentandrejski, stonobeogradski, sečujski, sigetski, muhačopoljski“.

Tako se i uspostavila srpska pravoslavna Budimska eparhija, čije je središte od početka bila Sentandreja.

Veliki procvat u crkvenom graditeljstvu doživela je Sentandreja u XVIII veku, pod episkopima budimskim Vasilijem Dimitrijevićem, koji je podigao tri crkve: Zbešku (1738), Preobražensku (1741-46) i Opovačku (1746); i Dionisijem Novakovićem, koji podigao četiri crkve: Blagoveštensku (1752), Ćiprovačku (1753), Požarevačku (1759) i Sabornu (1756-1763).


Vrhunac barokne srpske kulture

Barokna epoha Sentandreje predstavlja vrhunac srpskog baroka, jer to je vreme punog života, kada je sve bilo podređeno građenju i umetnosti.

Početak XIX veka doneo je neočekivani zastoj, društvene malaksalosti, privredna osiromašenja. Najbolju sliku ovog teškog vremena opisuje književnik Jakov Ignjatović u svom članku o Sentandreji 1884. godine:

„I kad u Sentandreji jednom nestane Srba, a jedared će ih nestati, onda će im obronak divnih planina biti grob, pokrov mirisavo zelenilo, zvuk zvona njihovih hramova propratiće ih u večnost, a hramovi ostaće kao spomenici njihovog duha i života“.

Krajem XIX veka, posle ovog zapisa Jakova Ignjatovića, u Sentandreji bilo je 156 „pravoslavnih domova“, ili 617 „pravoslavnih duša“.

Posle Prvog svetskog rata, nekoliko sentandrejskih porodica iselilo se u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, a ništa bolje stanje nije bilo i do Drugog svetskog rata. Nesređeni diplomatski odnosi između Kraljevine Jugoslavije i Mađarske ostavili su Srbe u Mađarskoj bez moralnog oslonca u Jugoslaviji. Spontana i prinudna asimilacija uzimala je maha, tako da je već 1924. godine Sentandreja imala 231 žitelja koji su se  izjašnjavali  kao Srbi. Osiromašena Budimska eparhija nije mogla održavati svoje hramove tako da je bila prinuđena da tri svoje crkve ustupi drugim verskim zajednicama: Opovačku (1913, reformatima), Ćiprovačku (1938, rimokatolicima) i Zbešku (1948, rimokatolicima). Ovakvo stanje bilo je i u drugim mestima gde nije bilo srpskih vernika: hramovi su bili ustupljeni Rimokatoličkoj crkvi. Za nekoliko decenija Eparhija budimska izgubila je 16 hramova sagrađenih u XVIII veku.

Period komunizma na duhovnom planu nekako se izdržavao, ali je posle upokojenja episkopa Georgija Zubkovića (+1951) nastalo „vanredno stanje“, jer komunističke vlasti nisu više dozvolile ustoličenje naslednika na tronu Budimske eparhije.

Padom komunizma na arhijerejski presto Bogom spasavane Eparhije budimske dolazi Preosvećeni episkop Danilo 1990. godine.

U vreme episkopa Danila u parohijama i srpskim školama uvodi se veronauka, sveti hramovi, koji su zbog nedostatka sredstava tokom više od pedeset godina bili zapušteni, sada se obnavljaju državnom pomoći i centralnim eparhijskim sredstvima. Sveštenstvu je naknadno, posebnim ugovorom između Eparhije budimske i Republike Mađarske,  priznat radni staž i obezbeđeno pravo na penziju, svešteničke plate su srazmerno približne srednjim primanjima prosvetnih radnika. Episkop budimski Danilo upokojio se 20. aprila 2002. godine. Svima u sećanju ostaće komunikativnost episkopa Danila, kao i njegova obrazovanost i znanje mnogih jezika.

Naslednik na tronu Eparhije budimske, episkop Lukijan, ustoličen 15. septembra 2002. godine, nastavlja započeti rad episkopa Danila u obnovi i izgradnji Eparhije.      


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/924/tekst/sentandreja-kroz-vekove/