У многим српским домовима може се видети плакета са угравираном молитвом у којој се Свети Владика Николај Лелићки моли Богу за мудрост разликовања онога што се може променити од онога што треба прихватити. Ту способност разликовања, једну од основних хришћанских водиља у исправном поступању, исказује чувена народна изрека: „Треба знати стићи и утећи и на страшном месту постојати“. опширније »

Његова Светост Патријарх српски Г. Павле, заједно са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем и протојерејем Савом Б. Јовићем, главним секретаром Светог архијерејског синода, примио је 25. новембра у Патријаршијском двору у Београду г. Мартија Ахтисарија, специјалног изасланика генералног секретара Уједињених нација за преговоре о будућем статусу Косова и Метохије, заједно са његовим замеником г. Албертом Роханом и сарадницима. опширније »

У Бирмингему, другом по величини граду у Великој Британији, пре само месец дана, на једвите јаде окончани су крвави расни сукоби између различитих етничких досељеничких група. Према подацима које је објавила Фондација Ане Франк из Амстердама, само у протеклој години регистровано је више од 100 напада на локалне муслимане, њихове џамије и клубове у Холандији. Француска полиција недавно је саопштила да је, од почетка ове године до дана саопштења, регистровала преко 70 000 различитих јавних изгреда и случајева вандализма широм те земље, овде не рачунајући догађаје од последњих 15 дана. Слична улична насиља, инспирисана новом француском револуцијом, прелила су се и у Немачку, Белгију и друге европске земље. опширније »

Хроника садашњих страдања косовскометохијских Срба почиње тешким ратним временом 1941–45. године. Основна карактеристика тих српских косовских страдања јесте: насиље над људима и породицама, отимање имовине, скрнављење и рушење српских светиња, прогон са прадедовских огњишта, присилно исељавање, једном речју - биолошки и културни геноцид над Србима. Ранија страдања православих Срба на Косову и Метохији од турских и арбанашких зулума била су престала, за кратко, после ослобођења Косова 1912. године. Окупација током I светског рата 1915–18. године, иако је косовскометохијским Србима нанела велика зла, ипак није била тако страшна као албанска окупација, под покровитељством Немаца и Италијана, током ИИ светског рата 1941–44. Српска страдања од арбанашких насиља и злочина током ове окупације била су у много чему нова, тежа од свих претходних из турских окупационих и ратних времена. Наиме, постојао је одређен план и циљ тзв. „Велике Албаније“, створене под окриљем немачко-италијанског окупатора: геноцидом очистити Косово и Метохију од Срба и свих трагова српства. Зато су кренули сви заједно, и квислиншка власт и бројне арбанашке масе Косова и Метохије, потпомогнуте организованим оружаним бандама качака и балиста из Албаније, на истребљење свих Срба на Косову и у Метохији, почевши најпре од Срба колониста, а затим и самих староседелаца. опширније »

Неке помесне православне Цркве, а на првом месту Руска православна црква, већ су поставиле интернет портале за вероучитеље и људе који се баве црквеном катихезом, као својеврсну подршку катихетској настави. На тим порталима постоји велики број текстова, препорука, вести, анализа... које могу бити од користи катихетама у савременом добу. Једни од познатијих портала су Образование и Православие и Слово. опширније »

Др Радомир Милошевић, Смедерево 2005, страна 460 опширније »

Вековна дилема о томе да ли су вера и наука у сукобу или складу, у нашем добу доживела је врхунац и постала плодно тло за бројне спекулације. Посебно у области природних наука, постала је готово уобичајена тврдња да добар научник тешко може да буде верник. Задатак науке као да више није да својим открићима човечанству донесе добробит и сигурност, већ да уздрма темеље вере. Саговорник Православља проф. др Бранко Бугарски, стручњак за биотехнологију, сведочи да вера и врхунска наука не искључују једна другу. Напротив опширније »

Дана 22. новембра 2005. године, после исповести и примања свете тајне причешћа, уснуо је у Господу др Слободан Милеуснић, управник Музеја Српске православне цркве у Београду. Овај истакнути савремени црквени и јавни делатник, рођен је 9. априла 1947. године у Говеђем Пољу, Дарувар (Западна Славонија) од мајке Љубе и оца Гојка, у чијем топлом крилу је упознао и заволео Господа. По завршетку основне школе одазива се Христовом позиву: Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, узме крст свој и нека иде, а у жељи да се обогати непролазним духовним даровима, одлази у Београд где се уписује у Богословију Светог Саве. Овде је учврстио своју веру и научио да је потпун човек само онај који са Христом ходи ка царству Божјем, царству вечном и непролазном и зато се свим својим бићем молио да му Бог подари снагу да оствари Његову свету вољу и да га уведе у просторе своје неизрециве доброте. опширније »

У Србији у којој сваке године умре тридесет хиљада људи више него што их се роди, у Србији којој се спремају да одузму Косово, изазову пометњу на њеним ободима и одвоје је од Црне Горе, Србији немоћној да заштити слободу Срба преко Дрине, са извесним горким запрепашћењем констатујемо да је све ово већ било. И да је о томе писала не само наша повесница, него, пре свега и изнад свега, наша књижевност. Зато су се, кад су недавно хтели да нам реформишу школу, окомили управо на националну историју и домаћу књижевност (сетимо се само повике на уџбеник историје за четврти разред наших гимназија, који је, 2002, у круговима тзв. грађанске опције, био назван „четничком читанком за матуранте“, само зато што је дао другачији, а не партизански, поглед на 1941–1945. опширније »

Уобичајено је схватање да је манастир Раваница задужбина косовског мученика светог кнеза Лазара, што је ставља у ред владарских задужбина на чијем почетку стоји манастир Студеница, подигнута од великог жупана Стефана Немање, „сакупитеља српске земље“, по речима старог писца и оснивача династије. Затим следе Милешева, Сопоћани, Бањска, Дечани, Арханђели... Низ се завршава Манасијом, задужбином Лазаревог сина деспота Стефана. опширније »

Поред православних Руса, у Сједињене Америчке Државе су се, од самог њиховог оснивања, досељавали и припадници других православних народа и то највише Грка, Срба, Арапа и Албанаца. Сви они били су судеоници тзв. „нове емиграције“, трећег и последњег таласа емиграната који је од 1890. године у Америку донео око 6 милиона људи. Организација православних грчких парохија је од самог почетка била независна од руске Православне мисионарске епархије. То, међутим, није био случај са православним Србима, Арапима и Албанцима чије су се парохије укључиле у мултиетнички састав Мисионарске епархије, придружујући се и саучествујући у њеним мисионарским напорима, и самим тим поставши део оног што се у том тренутку препознавало као „Имигрантска Црква“. опширније »

У културама и цивилизацијама свих досадашњих историјских заједница, народа и држава, од оних најпримитивнијих па до оних најсложенијих, преношење знања с колена на колено представљало је један од основних задатака, од чијег је извршавања зависило чување темеља на којима су се те културе и цивилизације стварале. То је разумљиво, јер су се образовањем или васпитавањем на првом месту чувала од заборава знања везана за голи опстанак заједнице, набавку и добијање хране, њено економско преживљавање. Такође, овим путем објављивале су се и преносиле основе религијског култа и вере, које су обухватале давање одговора на човекову запитаност пред непознаницама антропологије, космогоније и теологије - питање о њему самом, природи, космосу, Богу; једном речју, питања о смислу нашег постојања. опширније »

На Косову су остали они Срби који нису продали своју земљу, који нису продали станове, који нису имали шта да продају, који нису хтели да оду. Албанци су подигли нове фабрике (Горење међу њима?!), нове вишеспратне куће, раширили заставе Албаније по крововима кућа, месних заједница и општина, изградили 211 џамија, срушили 150 цркава, купили скупе увозне аутомобиле и ходају слободно, као своји на своме. Упркос њиховом уверењу, иако све посматрамо из комбија без права да застанемо, без права да питамо зашто су сва имена села и заселака исписана прво на албанском, па на српском (један Србин показује албански речник који су му неки у Београду поклонили јер ће му, како му рекоше, бити потребан), без права да изађемо напоље, а с правом да нас обезбеђује косовска полиција у којој је само један Србин, а чији командант, наоружан аутоматском пушком, каже оцу Пимену, који нас води, да ако променимо трасу за једну улицу не може да нам гарантује безбедност, осећамо да је Косово наша земља. И јесте. Албанци покушавају да нам одузму нашу духовност и наш идентитет. Они су добро и темељно обучени и знају шта треба да ураде. Јер ако једном народу убијете духовност, ако им спалите и уништите цркве, то значи да покушавате да им уништите идентитет. опширније »

Протођакон Радомир Ракић, БИБЛИЈСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, I-II (600 и 632 стране), Србиње-Београд 2004. опширније »

Догађаји из живота СПЦ опширније »

Новости и занимљивости из хришћанског света опширније »