У културама и цивилизацијама свих досадашњих историјских заједница, народа и држава, од оних најпримитивнијих па до оних најсложенијих, преношење знања с колена на колено представљало је један од основних задатака, од чијег је извршавања зависило чување темеља на којима су се те културе и цивилизације стварале. То је разумљиво, јер су се образовањем или васпитавањем на првом месту чувала од заборава знања везана за голи опстанак заједнице, набавку и добијање хране, њено економско преживљавање. Такође, овим путем објављивале су се и преносиле основе религијског култа и вере, које су обухватале давање одговора на човекову запитаност пред непознаницама антропологије, космогоније и теологије - питање о њему самом, природи, космосу, Богу; једном речју, питања о смислу нашег постојања.
Захваљујући овој јединственој „матрици“, у бићу сваког човека, имамо, дакле, као константу људске историје, потребу да се знање о тајнама човека и света пренесе и тиме долазећи нараштаји припреме за велику тајну човековог постојања и крајњег назначења. Од задатака које је заједница стављала пред педагогију зависили су њени методи и облици. Образовање или школовање су били и остали важна врата на која млади улазе на позорницу живота. Они су нарочито важни данас кад удаљеност између човека на једној и друге особе, природе и Бога на другој страни, постаје све већа и већа. Истовремено, при размишљању о основним узроцима, смислу, методама и циљевима савремене педагогије имамо, међутим, на уму чињеницу да, пошто је образовање део културе или цивилизације, заправо читава култура сваким својим делом непрекидно васпитава и образује све своје чланове, допирући до најситнијих дамара наших душа. Све око нас - архитектура, медији, наука, привреда, културна дешавања - све нас непрекидно образује, усмерава, преображава, све је укључено у једну општу, глобалну педагогију.
Нас као баштинике православне вере, наслеђа и културе, пре свега занима шта је то што бисмо могли издвојити као особено православни педагошки садржај и метод, нарочит у односу на друга наслеђа и искуства. Ово интересовање је неизбежна последица тренутне ситуације педагогије, васпитавања, образовања младих Срба, с обзиром на спој (и сукоб) поменутог православног наслеђа и неправославног културног, а тиме и педагошког окружења у коме се наш народ данас налази. У овоме се мора поћи од неоспорне чињенице да су темељи европске, а потом и америчке културе или цивилизације хришћански. То значи да је данашња Европа настала на вери у Оваплоћеног, Распетог, Васкрслог и Вазнесеног Господа и Спаса Исуса Христа, Бога Логоса, Сина Божјег и Сина Човечјег. Нажалост, одмах затим морамо додати да су садржај и смисао данашње цивилизације Запада далеко од основа хришћанске философије о Творцу и његовој творевини, то јест да су они настали као последица непрекидног и доследног искривљавања изворних догмата хришћанске вере, које се на Западу одигравало током последњих готово хиљаду година. Реч је о процесу паганизације Запада, његовог враћања на античко наслеђе у које је сишао Христос и собом га преобразио. Ово значи да се Европа и, нарочито, Америка одричу својих хришћанских темеља, одбацују спасоносна начела јеванђеоске катихетике и своје младе васпитавају у духу паганског поимања света, односно личних и колективних права, слобода и обавеза, коначних настројења и усмерења.
Полазна тачка за мерење сваке културе, па и педагогије као њеног дела, јесте њихово поимање односа Бога, човека и света. Ако пођемо од тога да је све створено огледало или видљиви показатељ односа ове трочлане заједнице, можемо са сигурношћу рећи да је средишње место у данашњој цивилизацији Запада дато творевини, што значи да су Творац (Бог) и човек маргинализовани, тако што је Први скрајнут (протеран!), а други је себе самообожењем вратио на ниво твари и тиме неминовно постао роб или идолопоклоник природе. Завршна етапа развојног лука од јеретичког учења, преко хуманизма, ренесансе и просветитељства јесте утилитаризам, са којим човек свој идентитет добија на тржишту, изједначавајући се са оним што се повољно купује, сам постајући роба која има своју вредност. Етос данашње техничко-маркетиншке културе своди се на две максиме: „Добро је само оно што је корисно“, и „Истина је само оно што објаве медији“. Ово је плод ума човека обезличеног, индивидуализованог, укалупљеног, клонираног. Човек није више личност, члан заједнице створен и призван на вечни живот, он је монада колектива, чија је непоновљива особеност замагљена и замењена маском ИД броја, чланском картом сталешког удружења или кредитном картицом, и коме смрт представља крајњи и коначни домет.
Шта могу бити смисао, циљ и метод образовања младих генерација овако усмерене и уобличене цивилизације? Она има за циљ да од младог човека створи радног, послушног и аутоматизованог члана колектива. Образовање је уско специјализовано да би будући радник био што боље припремљен за одређено занимање, чиме се искључује његово опште образовање из области историје људских цивилизација, религија, философије, науке, култура, уметности и осталог. Тиме се васпитава само део човекове целокупности. Вишак „непотребног“ и „сувишног“ знања човека омета у што ефикаснијем обављању његове делатности. Члан компаније мора знати да је она пре и изнад његовог приватног живота и породице. Свака сентименталност је препрека на путу ка успеху, ка врху: циљ је да се из масе, базе, пређе и попне на врх пирамиде. Све је томе подређено и прилагођено, укључујући и медијско клонирање, непрекидно блокирање свести вештачки усмераваном и ствараном „стварношћу“. Човек је потрошна роба, уколико „испадне из колосека“ лако се замењује и заборавља. Индивидуа не сме да дође у позицију да размишља о себи и свету који га окружује. Свесно да у овако организованом механизму човек неминовно „пуца“, савремено друштво агресију својих потенцијалних „неприлагођених“ неутрализује и успављује различитим видовима масовне забаве и опијатима; лакомисленост и незрелост су протерали озбиљност и одговорност - сви су насмејани, све је супер, сви су цоол. С обзиром да је успешност главни покретач и циљ западне цивилизације, њен систем педагогије је саучесник у стварању гордог, охолог, безобзирног, немилосрдног човека. То је педагогија утакмице, арене, „гажења преко лешева“, успеха по сваку цену. Образовање, при том, не успева да човека заштити од распарчавања, која га у уситњеној и усложеној култури неминовно чека.
Какву противтежу, или коју другу могућност сведочи и нуди православно васпитавање? Оно баштини и сведочи изворно хришћанско образовање човека: као икона Божја, он је створен да буде непоновљива личност, бог по благодати, и да као такав у вечности заједничари у заједници љубави Св. Тројице, Богородице, анђела и свих светих. Израз „васпитање“ је по свом богословском садржају од непроценљиве важности: „вас“ значи сав, читав, цео, а „питање“ је изворно „храњење“, што значи да васпитавање значи храњење читавог човека, и његовог тела, и душе и духа благодатним и преображавајућим силама љубави Оца, Сина и Св. Духа. „Хранити“, пак, изворно значи сачувати, што опет указује на то да је циљ православног образовања чување човека од распадања, дезинтеграције, односно, исцељивање (уцељивање), враћање и чување целине човекове богоиконичности, богосличности. Човеково тело, душу и дух спаја у целину благодат Св. Духа. С овим се слаже и значење термина „образовање“, које, исто тако, подразумева стварање и чување оног образа, лика, иконе Божје у човеку. И коначно, термином „просвета“ указано је да је коначни циљ православног образовања просвећивање, тачније, светост човека: свако од Адамовог потомства позван је на светост: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5,48). Дакле, основни циљ, назначење православне педагогике јесте есхатолошко човеково спасење, његово обожење, док је метод изворно еклисиолошки, конкретније, литургијско-евхаристијски. Човек у себи нема вечни живот, зато приступа Св. Чаши и храни се храном вечног живота - Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Према томе, православно васпитавање (потпуно храњење) није само морално-етичка дисциплина, већ пре свега онтолошка (битијна) свест да се живот црпи и добија у заједници са Власником живота, са суштим Животом. Св. Евхаристијом млади човек се охристовљава и све оно чиме га школство поучава бива, такође, охристовљено: хемија, информатика, математика, цртање, спорт - све добија своје ново место, улогу и циљ, јер је изнутра преображено Христом. Христос и човеково спасење су на првом месту, а затим следе према важности поређане остале дисциплине, предмети, интересовања, специјализације. Професија за коју се опредељује и школује члан заједнице јесте плод дара (таланта) добијеног од Бога, и они нису циљ, већ помоћно средство за служење у заједници, односно, у крајњем смислу, у задобијању Царства Божјег. Независно од тога чиме се баве православно васпитани су комплетне, неусловљене личности, слободне у заједници са Творцем, ближњима и читавом творевином. Слободан од греха, ђавола и смрти, сваки човек има царско, свештеничко и пророчко призвање и дар. Царско - јер васељеном царује у име Цара над царевима; свештеничко - јер молитвом призива благодат Св. Духа на читаву творевину и тиме је избавља од пропасти, претварајући је св. Евхаристијом у Тело Христово; пророчко - јер стваралачки и преображавајући тумачи садашњу и твори долазећу стварност. И све се ово одиграва у заједници, у Цркви, јер личности ван заједнице нема, тек у лицу ближњег, као у огледалу, ми препознајемо нашу христоликост. Зато православно васпитавање треба да помогне да се у младом човеку пројаве врлине које су предуслови трајне и слободне заједнице: смирење, трпљење и саможртвена љубав.
Из овог кратког увида у основне одлике секуларизованог, посветовњаченог на једној, и православног васпитања на другој страни, стиче се недвосмислени закључак о њиховој дубокој и снажној поларизацији и различитости. Просвета западног човека учи да зна, православна да љуби - а љубав је виша од знања, она је свезнање. У средишту првог васпитања јесте човек, у центру овог другог Богочовек Христос; циљ првог јесте безнадежни и очајни човек-индивидуа изгубљен у мравињаку и лавиринту света, а циљ другог радосна личност-стваралац преображен у богочовека кроз заједницу са Св. Тројицом; метод првог је прагматично-рационалистички, овог другог светотајински и евхаристијски. При том наглашавамо супериорност садржаја у односу на форму, желећи да кажемо да православни садржаји могу изнутра преусмерити и преобразити западне форме и методе саме педагогике. Међутим, свесни смо две чињенице: да свет неће Христа, ни хришћане - „Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета, него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати“ (Јн 15,19–20) - али и тога да хришћани не могу да одустају од онога на шта су призвани: да објављују и сведоче да је Христос дошао и спасао свет, и да је Он наша једина „шанса“, наш једини пут. Хришћани не могу а да се не труде и боре, колико је то у њиховој моћи, да се сваки део света закваси квасцем Цркве, и, пре свега, сама педагогија и само васпитавање гладних и жедних праве истине, истините слободе и јединоослобађајуће љубави. Свет и Црква ће бити у „рату“ све до краја света и историје; секуларизована и православна педагогија такође. Наше је да сведочимо, и да се уздамо у помоћ и милост Божју. Остало је у Његовој моћи и делокругу.
Сваком ученику је при учењу највећа препрека заборавност: заборав је синоним за смрт. Парадокс је да православна педагогика сећањем на смрт одгони заборав вечног живота, и тиме својим памћењем обнавља и продужава своје знање и учење о Богу, човеку и Божјој творевини. Нажалост, Запад је дозволио да заборав закорови његово памћење, и да се од сећања на тајне будућега века врати у добровољно ропство знања о себи и свету, а не и своме Творцу и Дародавцу. Права педагогика, истинито васпитавање је, дакле, оно које безличну индивидуу преображава у конкретну, непоновљиву личност, поучавајући је о истинама живота и смрти, неба и земље, и учећи је да се у заједници љубави са ближњим и читавом творевином враћа у беконачни загрљај свога Творца, Искупитеља и Спаситеља. |
