Cilj pedagogije - individua ili ličnost?

U kulturama i civilizacijama svih dosadašnjih istorijskih zajednica, naroda i država, od onih najprimitivnijih pa do onih najsloženijih, prenošenje znanja s kolena na koleno predstavljalo je jedan od osnovnih zadataka, od čijeg je izvršavanja zavisilo čuvanje temelja na kojima su se te kulture i civilizacije stvarale. To je razumljivo, jer su se obrazovanjem ili vaspitavanjem na prvom mestu čuvala od zaborava znanja vezana za goli opstanak zajednice, nabavku i dobijanje hrane, njeno ekonomsko preživljavanje. Takođe, ovim putem objavljivale su se i prenosile osnove religijskog kulta i vere, koje su obuhvatale davanje odgovora na čovekovu zapitanost pred nepoznanicama antropologije, kosmogonije i teologije - pitanje o njemu samom, prirodi, kosmosu, Bogu; jednom rečju, pitanja o smislu našeg postojanja.

Zahvaljujući ovoj jedinstvenoj „matrici“, u biću svakog čoveka, imamo, dakle, kao konstantu ljudske istorije, potrebu da se znanje o tajnama čoveka i sveta prenese i time dolazeći naraštaji pripreme za veliku tajnu čovekovog postojanja i krajnjeg naznačenja. Od zadataka koje je zajednica stavljala pred pedagogiju zavisili su njeni metodi i oblici. Obrazovanje ili školovanje su bili i ostali važna vrata na koja mladi ulaze na pozornicu života. Oni su naročito važni danas kad udaljenost između čoveka na jednoj i druge osobe, prirode i Boga na drugoj strani, postaje sve veća i veća. Istovremeno, pri razmišljanju o osnovnim uzrocima, smislu, metodama i ciljevima savremene pedagogije imamo, međutim, na umu činjenicu da, pošto je obrazovanje deo kulture ili civilizacije, zapravo čitava kultura svakim svojim delom neprekidno vaspitava i obrazuje sve svoje članove, dopirući do najsitnijih damara naših duša. Sve oko nas - arhitektura, mediji, nauka, privreda, kulturna dešavanja - sve nas neprekidno obrazuje, usmerava, preobražava, sve je uključeno u jednu opštu, globalnu pedagogiju.

Nas kao baštinike pravoslavne vere, nasleđa i kulture, pre svega zanima šta je to što bismo mogli izdvojiti kao osobeno pravoslavni pedagoški sadržaj i metod, naročit u odnosu na druga nasleđa i iskustva. Ovo interesovanje je neizbežna posledica trenutne situacije pedagogije, vaspitavanja, obrazovanja mladih Srba, s obzirom na spoj (i sukob) pomenutog pravoslavnog nasleđa i nepravoslavnog kulturnog, a time i pedagoškog okruženja u kome se naš narod danas nalazi. U ovome se mora poći od neosporne činjenice da su temelji evropske, a potom i američke kulture ili civilizacije hrišćanski. To znači da je današnja Evropa nastala na veri u Ovaploćenog, Raspetog, Vaskrslog i Vaznesenog Gospoda i Spasa Isusa Hrista, Boga Logosa, Sina Božjeg i Sina Čovečjeg. Nažalost, odmah zatim moramo dodati da su sadržaj i smisao današnje civilizacije Zapada daleko od osnova hrišćanske filosofije o Tvorcu i njegovoj tvorevini, to jest da su oni nastali kao posledica neprekidnog i doslednog iskrivljavanja izvornih dogmata hrišćanske vere, koje se na Zapadu odigravalo tokom poslednjih gotovo hiljadu godina. Reč je o procesu paganizacije Zapada, njegovog vraćanja na antičko nasleđe u koje je sišao Hristos i sobom ga preobrazio. Ovo znači da se Evropa i, naročito, Amerika odriču svojih hrišćanskih temelja, odbacuju spasonosna načela jevanđeoske katihetike i svoje mlade vaspitavaju u duhu paganskog poimanja sveta, odnosno ličnih i kolektivnih prava, sloboda i obaveza, konačnih nastrojenja i usmerenja.

Polazna tačka za merenje svake kulture, pa i pedagogije kao njenog dela, jeste njihovo poimanje odnosa Boga, čoveka i sveta. Ako pođemo od toga da je sve stvoreno ogledalo ili vidljivi pokazatelj odnosa ove tročlane zajednice, možemo sa sigurnošću reći da je središnje mesto u današnjoj civilizaciji Zapada dato tvorevini, što znači da su Tvorac (Bog) i čovek marginalizovani, tako što je Prvi skrajnut (proteran!), a drugi je sebe samooboženjem vratio na nivo tvari i time neminovno postao rob ili idolopoklonik prirode. Završna etapa razvojnog luka od jeretičkog učenja, preko humanizma, renesanse i prosvetiteljstva jeste utilitarizam, sa kojim čovek svoj identitet dobija na tržištu, izjednačavajući se sa onim što se povoljno kupuje, sam postajući roba koja ima svoju vrednost. Etos današnje tehničko-marketinške kulture svodi se na dve maksime: „Dobro je samo ono što je korisno“, i „Istina je samo ono što objave mediji“. Ovo je plod uma čoveka obezličenog, individualizovanog, ukalupljenog, kloniranog. Čovek nije više ličnost, član zajednice stvoren i prizvan na večni život, on je monada kolektiva, čija je neponovljiva osobenost zamagljena i zamenjena maskom ID broja, članskom kartom staleškog udruženja ili kreditnom karticom, i kome smrt predstavlja krajnji i konačni domet.

Šta mogu biti smisao, cilj i metod obrazovanja mladih generacija ovako usmerene i uobličene civilizacije? Ona ima za cilj da od mladog čoveka stvori radnog, poslušnog i automatizovanog člana kolektiva. Obrazovanje je usko specijalizovano da bi budući radnik bio što bolje pripremljen za određeno zanimanje, čime se isključuje njegovo opšte obrazovanje iz oblasti istorije ljudskih civilizacija, religija, filosofije, nauke, kultura, umetnosti i ostalog. Time se vaspitava samo deo čovekove celokupnosti. Višak „nepotrebnog“ i „suvišnog“ znanja čoveka ometa u što efikasnijem obavljanju njegove delatnosti. Član kompanije mora znati da je ona pre i iznad njegovog privatnog života i porodice. Svaka sentimentalnost je prepreka na putu ka uspehu, ka vrhu: cilj je da se iz mase, baze, pređe i popne na vrh piramide. Sve je tome podređeno i prilagođeno, uključujući i medijsko kloniranje, neprekidno blokiranje svesti veštački usmeravanom i stvaranom „stvarnošću“. Čovek je potrošna roba, ukoliko „ispadne iz koloseka“ lako se zamenjuje i zaboravlja. Individua ne sme da dođe u poziciju da razmišlja o sebi i svetu koji ga okružuje. Svesno da u ovako organizovanom mehanizmu čovek neminovno „puca“, savremeno društvo agresiju svojih potencijalnih „neprilagođenih“ neutralizuje i uspavljuje različitim vidovima masovne zabave i opijatima; lakomislenost i nezrelost su proterali ozbiljnost i odgovornost - svi su nasmejani, sve je super, svi su cool. S obzirom da je uspešnost glavni pokretač i cilj zapadne civilizacije, njen sistem pedagogije je saučesnik u stvaranju gordog, oholog, bezobzirnog, nemilosrdnog čoveka. To je pedagogija utakmice, arene, „gaženja preko leševa“, uspeha po svaku cenu. Obrazovanje, pri tom, ne uspeva da čoveka zaštiti od rasparčavanja, koja ga u usitnjenoj i usloženoj kulturi neminovno čeka.

Kakvu protivtežu, ili koju drugu mogućnost svedoči i nudi pravoslavno vaspitavanje? Ono baštini i svedoči izvorno hrišćansko obrazovanje čoveka: kao ikona Božja, on je stvoren da bude neponovljiva ličnost, bog po blagodati, i da kao takav u večnosti zajedničari u zajednici ljubavi Sv. Trojice, Bogorodice, anđela i svih svetih. Izraz „vaspitanje“ je po svom bogoslovskom sadržaju od neprocenljive važnosti: „vas“ znači sav, čitav, ceo, a „pitanje“ je izvorno „hranjenje“, što znači da vaspitavanje znači hranjenje čitavog čoveka, i njegovog tela, i duše i duha blagodatnim i preobražavajućim silama ljubavi Oca, Sina i Sv. Duha. „Hraniti“, pak, izvorno znači sačuvati, što opet ukazuje na to da je cilj pravoslavnog obrazovanja čuvanje čoveka od raspadanja, dezintegracije, odnosno, isceljivanje (uceljivanje), vraćanje i čuvanje celine čovekove bogoikoničnosti, bogosličnosti. Čovekovo telo, dušu i duh spaja u celinu blagodat Sv. Duha. S ovim se slaže i značenje termina „obrazovanje“, koje, isto tako, podrazumeva stvaranje i čuvanje onog obraza, lika, ikone Božje u čoveku. I konačno, terminom „prosveta“ ukazano je da je konačni cilj pravoslavnog obrazovanja prosvećivanje, tačnije, svetost čoveka: svako od Adamovog potomstva pozvan je na svetost: „Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski“ (Mt 5,48). Dakle, osnovni cilj, naznačenje pravoslavne pedagogike jeste eshatološko čovekovo spasenje, njegovo oboženje, dok je metod izvorno eklisiološki, konkretnije, liturgijsko-evharistijski. Čovek u sebi nema večni život, zato pristupa Sv. Čaši i hrani se hranom večnog života - Telom i Krvlju Gospoda Isusa Hrista. Prema tome, pravoslavno vaspitavanje (potpuno hranjenje) nije samo moralno-etička disciplina, već pre svega ontološka (bitijna) svest da se život crpi i dobija u zajednici sa Vlasnikom života, sa suštim Životom. Sv. Evharistijom mladi čovek se ohristovljava i sve ono čime ga školstvo poučava biva, takođe, ohristovljeno: hemija, informatika, matematika, crtanje, sport - sve dobija svoje novo mesto, ulogu i cilj, jer je iznutra preobraženo Hristom. Hristos i čovekovo spasenje su na prvom mestu, a zatim slede prema važnosti poređane ostale discipline, predmeti, interesovanja, specijalizacije. Profesija za koju se opredeljuje i školuje član zajednice jeste plod dara (talanta) dobijenog od Boga, i oni nisu cilj, već pomoćno sredstvo za služenje u zajednici, odnosno, u krajnjem smislu, u zadobijanju Carstva Božjeg. Nezavisno od toga čime se bave pravoslavno vaspitani su kompletne, neuslovljene ličnosti, slobodne u zajednici sa Tvorcem, bližnjima i čitavom tvorevinom. Slobodan od greha, đavola i smrti, svaki čovek ima carsko, svešteničko i proročko prizvanje i dar. Carsko - jer vaseljenom caruje u ime Cara nad carevima; svešteničko - jer molitvom priziva blagodat Sv. Duha na čitavu tvorevinu i time je izbavlja od propasti, pretvarajući je sv. Evharistijom u Telo Hristovo; proročko - jer stvaralački i preobražavajući tumači sadašnju i tvori dolazeću stvarnost. I sve se ovo odigrava u zajednici, u Crkvi, jer ličnosti van zajednice nema, tek u licu bližnjeg, kao u ogledalu, mi prepoznajemo našu hristolikost. Zato pravoslavno vaspitavanje treba da pomogne da se u mladom čoveku projave vrline koje su preduslovi trajne i slobodne zajednice: smirenje, trpljenje i samožrtvena ljubav.

Iz ovog kratkog uvida u osnovne odlike sekularizovanog, posvetovnjačenog na jednoj, i pravoslavnog vaspitanja na drugoj strani, stiče se nedvosmisleni zaključak o njihovoj dubokoj i snažnoj polarizaciji i različitosti. Prosveta zapadnog čoveka uči da zna, pravoslavna da ljubi - a ljubav je viša od znanja, ona je sveznanje. U središtu prvog vaspitanja jeste čovek, u centru ovog drugog Bogočovek Hristos; cilj prvog jeste beznadežni i očajni čovek-individua izgubljen u mravinjaku i lavirintu sveta, a cilj drugog radosna ličnost-stvaralac preobražen u bogočoveka kroz zajednicu sa Sv. Trojicom; metod prvog je pragmatično-racionalistički, ovog drugog svetotajinski i evharistijski. Pri tom naglašavamo superiornost sadržaja u odnosu na formu, želeći da kažemo da pravoslavni sadržaji mogu iznutra preusmeriti i preobraziti zapadne forme i metode same pedagogike. Međutim, svesni smo dve činjenice: da svet neće Hrista, ni hrišćane - „Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta, nego vas ja izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet. Opominjite se riječi koju vam ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svojega. Ako mene goniše, i vas će goniti; ako moju riječ održaše, i vašu će održati“ (Jn 15,19–20) - ali i toga da hrišćani ne mogu da odustaju od onoga na šta su prizvani: da objavljuju i svedoče da je Hristos došao i spasao svet, i da je On naša jedina „šansa“, naš jedini put. Hrišćani ne mogu a da se ne trude i bore, koliko je to u njihovoj moći, da se svaki deo sveta zakvasi kvascem Crkve, i, pre svega, sama pedagogija i samo vaspitavanje gladnih i žednih prave istine, istinite slobode i jedinooslobađajuće ljubavi. Svet i Crkva će biti u „ratu“ sve do kraja sveta i istorije; sekularizovana i pravoslavna pedagogija takođe. Naše je da svedočimo, i da se uzdamo u pomoć i milost Božju. Ostalo je u Njegovoj moći i delokrugu.

Svakom učeniku je pri učenju najveća prepreka zaboravnost: zaborav je sinonim za smrt. Paradoks je da pravoslavna pedagogika sećanjem na smrt odgoni zaborav večnog života, i time svojim pamćenjem obnavlja i produžava svoje znanje i učenje o Bogu, čoveku i Božjoj tvorevini. Nažalost, Zapad je dozvolio da zaborav zakorovi njegovo pamćenje, i da se od sećanja na tajne budućega veka vrati u dobrovoljno ropstvo znanja o sebi i svetu, a ne i svome Tvorcu i Darodavcu. Prava pedagogika, istinito vaspitavanje je, dakle, ono koje bezličnu individuu preobražava u konkretnu, neponovljivu ličnost, poučavajući je o istinama života i smrti, neba i zemlje, i učeći je da se u zajednici ljubavi sa bližnjim i čitavom tvorevinom vraća u bekonačni zagrljaj svoga Tvorca, Iskupitelja i Spasitelja.