Црквено задужбинарство код Срба

Др Радомир Милошевић, Смедерево 2005, страна 460

Књига проучава црквено задужбинарство српског народа у временском распону од досељавања на Балкан и примања Хришћанства, па све до наших дана. Вишевековни континуитет задужбинарства (како у времену слободне српске државе, тако и у времену ропства) по аутору сведочи да је оно, уз крсну славу и мобу, постало карактерна одлика православних Срба. О томе на свој начин сведочи и постојање српских задужбина на свим континентима где има Срба, а то показује и чињеница да у њему учествују сви друштвени слојеви. Српски средњовековни владари су најпознатији задужбинари, али то су и српски деспоти у Угарској и српски владари модерног времена. Њих је следила властела, а касније тим путем иду народни прваци, кнезови, спахије и војводе. У времену ропства и касније, њима се придружују трговци, занатлије, индустријалци и други. Тада задужбинарство силази у народ, лично задужбинарство прераста у колективно, народно задужбинарство у коме учествују сви, без обзира на занимање и звање.

Иако је као углед послужило задужбинарство у Византији, српска побожност је у њему нашла могућност да се конкретно изрази. Мотиви изградње задужбина су многоструки, али је најчешће у питању доксологија, тј. жеља да се име Божје слави, као и лична захвалност Богу за све што је задужбинар за свог живота примио или стекао. Задужбина је молитвени принос Богу, уздарје од дарова примљених од Њега. Поред те опште захвалности, постоји и захвалност за конкретну Божју интервенцију у појединим тренуцима задужбинаревог живота, најчешће за излечење од болести или избављење из разних невоља. Захвалност се исказује и Пресветој Богородици и светитељима, који су се, по Божјем допуштењу, јављали као брзи помоћници у животним бурама и недаћама. Аутор је негирао постојање чисто политичких и црквено-политичких мотива у српском средњовековном задужбинарству, о чему је последњих деценија много писано, и мноштвом примера показао да је вера, а не политика, темељ задужбинарства.

Грешка је што се у нашем времену обраћа пажња само на уметничку вредност старих задужбина, јер су њихова историјска вредност и духовна улога много веће. То су „бела сунца и сазвежђа наше историје која су осветљавала све историјске епохе озарујући народну душу, и сведочећи о постојању једне бесмртне лепоте, грађења, делања и стварања у непролазној народној егзистенцији“. У задужбинама се сваки пут доживљава „причешће душе прошлошћу и светињом“ и доживљава блаженство у срцу.

Средњовековне задужбине подизане су углавном на рекама, да симболично укажу на своје неисцрпне изворе, на којима се српски народ вековима напаја живом водом са Христовог источника. Задужбине су вековни чувари народне свести, сведоци народног подвига и беспримерних патњи кроз историју. Гаранти и печати на хрисовуљу народних права на опстанак и постојање. На тим темељима почива зграда вере и светости српског народа.

Аутор је изложио српско задужбинарство хронолошки у четири периода: пренемањићки, немањићки, време ропства и туђинске власти и савремено задужбинарство које обухвата XIX и XX век. Ради прегледности изложено је прво задужбинарство световњака, а потом чланова црквене јерархије. После излагања задужбинарства на српском етничком простору, изложени су резултати задужбинарства изван српског етничког простора. Улога српског задужбинарства на тим просторима далеко је већа и важнија, јер чува не само душу од пропасти, већ и национално име од истребљења. Задужбине то вековима чине и ту ће улогу вршити и у будућности, као што каже народни песник: „И наше ће задужбине служит’ од вијека до суда Божјега“. А име ће се задужбинара помињати „пред олтаром Цркве и племена, док је сунца и док је месеца“.

Протојереј Драган Протић