По благослову Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, Преосвећени Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије учествовао је у раду Округлог стола на тему Међурелигијска сарадња на изградњи цивилног друштва, који је, поводом десетогодишњице од потписивања Дејтонског споразума, у Вашингтону 22. новембра организовала њујоршка Фондација Апел савести.
Скуп је отворио рабин Артур Шнајер, председник Фондације, који је уједно био главни медијатор скупа. У разговору су учествовали представници цркава и верских заједница из Босне и Херцеговине, политички званичници из Босне и Херцеговине, стране дипломате који су радили и они који и сада раде у Босни и Херцеговини (званичници ЕУФОР-а, ОСЦЕ-а, НАТО-а и других организација). Скуп је, у име домаћина, поздравио г. Николас Бернс, државни подсекретар, и уједно одржао уводно предавање. Епископ Григорије је, између осталог, рекао:
„Дејтонски мировни споразум, чију десетогодишњицу данас обележавамо, заиста је донео мир и окончао рат у Босни и Херцеговини. Штавише, понудио је и одрживи модел заједничког живота свих народа у Босни и Херцеговини. То што је Босна и Херцеговина данас међународно призната, у међународно признатим границама, сигурно је заслуга овог споразума. То чињеницу не смемо заборавити.
Живимо у ери брзог напретка науке и технологије. Свет је постао мањи него икада досад, бар када се ради о средствима и могућностима комуникације и брзини протока информација. Ово доба је обележено тежњом за знањем, а знање се стиче кроз образовање. Идеја да човек не живи сам, него у заједници са другима, треба да буде снажно уграђена у процес образовања на свим нивоима. Школско образовање треба да подстиче одгој личности, а не индивидуе; личности која се подучава да живи у заједници са другим људима.
Бити личност подразумева да човек буде слободан у сваком смислу те речи, али истовремено и свестан граница своје слободе, као и потребе за поштовањем исте такве слободе код другога. То је основни предуслов за постојање сваке људске заједнице, самим тим и државе у којој нема дискриминације и у којој се слобода говора, мисли, кретања и вероисповедања подразумевају. Уколико би те слободе биле успостављене у Сарајеву, тада би овај град сви житељи Босне и Херцеговине заиста могли доживљавати као свој главни град.
Бољи живот у свакој заједници нужно подразумева напредак у социјалним и економским аспектима живота. У Босни и Херцеговини је неопходно створити атмосферу рада и воље за радом. Неопходно је створити услове да људи буду вредновати по радним и хуманим квалитетима, а не по националној припадности. Искорењивање корумпираности, криминала, нерада и разних облика дискриминације, требало би да буду стални приоритети“.
У даљем излагању, владика Григорије је истакао своју посебну забринутост што Сарајево, као главни град Босне и Херцеговине, сваким даном постаје све више моноетничка средина. У прилог томе, Преосвећени је навео податак да, и поред више обећања са највиших места, Српској православној цркви у Сарајеву још увек није враћена зграда Богословије. Затим је говорио о крајње незадовољавајућем повратку расељених из претходног рата и веома тешком животу повратника. Посебно је истакао да у великим градовима и центрима, као што су Тузла и Мостар, СПЦ и њени верни немају задовољавајући положај, не остварују ни приближно људска, верска и грађанска права. Као добар пример дијалога и сарадње међународне заједнице, верских заједница и локалне власти, владика Григорије је навео пример обнове манастира Житомислића, са жељом да се тај пример примени и на обнову Саборног храма у Мостару.
Реакције на излагање епископа Григорија биле су неочекивано добре, тако да је члан председништва Босне и Херцеговине г. Сулејман Тихић пред свим званичницима обећао лични ангажман на повратку зграде Богословије СПЦ у Сарајеву, а председавајући председништва Босне и Херцеговине, г. Иво Миро Јовић, пуну подршку у обнови Саборног храма у Мостару. |
