Deset godina od Dejtonskog sporazuma

Po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. Pavla, Preosvećeni Episkop zahumsko-hercegovački g. Grigorije učestvovao je u radu Okruglog stola na temu Međureligijska saradnja na izgradnji civilnog društva, koji je, povodom desetogodišnjice od potpisivanja Dejtonskog sporazuma, u Vašingtonu 22. novembra organizovala njujorška Fondacija Apel savesti.

Skup je otvorio rabin Artur Šnajer, predsednik Fondacije, koji je ujedno bio glavni medijator skupa. U razgovoru su učestvovali predstavnici crkava i verskih zajednica iz Bosne i Hercegovine, politički zvaničnici iz Bosne i Hercegovine, strane diplomate koji su radili i oni koji i sada rade u Bosni i Hercegovini (zvaničnici EUFOR-a, OSCE-a, NATO-a i drugih organizacija). Skup je, u ime domaćina, pozdravio g. Nikolas Berns, državni podsekretar, i ujedno održao uvodno predavanje. Episkop Grigorije je, između ostalog, rekao:

„Dejtonski mirovni sporazum, čiju desetogodišnjicu danas obeležavamo, zaista je doneo mir i okončao rat u Bosni i Hercegovini. Štaviše, ponudio je i održivi model zajedničkog života svih naroda u Bosni i Hercegovini. To što je Bosna i Hercegovina danas međunarodno priznata, u međunarodno priznatim granicama, sigurno je zasluga ovog sporazuma. To činjenicu ne smemo zaboraviti.

Živimo u eri brzog napretka nauke i tehnologije. Svet je postao manji nego ikada dosad, bar kada se radi o sredstvima i mogućnostima komunikacije i brzini protoka informacija. Ovo doba je obeleženo težnjom za znanjem, a znanje se stiče kroz obrazovanje. Ideja da čovek ne živi sam, nego u zajednici sa drugima, treba da bude snažno ugrađena u proces obrazovanja na svim nivoima. Školsko obrazovanje treba da podstiče odgoj ličnosti, a ne individue; ličnosti koja se podučava da živi u zajednici sa drugim ljudima.

Biti ličnost podrazumeva da čovek bude slobodan u svakom smislu te reči, ali istovremeno i svestan granica svoje slobode, kao i potrebe za poštovanjem iste takve slobode kod drugoga. To je osnovni preduslov za postojanje svake ljudske zajednice, samim tim i države u kojoj nema diskriminacije i u kojoj se sloboda govora, misli, kretanja i veroispovedanja podrazumevaju. Ukoliko bi te slobode bile uspostavljene u Sarajevu, tada bi ovaj grad svi žitelji Bosne i Hercegovine zaista mogli doživljavati kao svoj glavni grad.

Bolji život u svakoj zajednici nužno podrazumeva napredak u socijalnim i ekonomskim aspektima života. U Bosni i Hercegovini je neophodno stvoriti atmosferu rada i volje za radom. Neophodno je stvoriti uslove da ljudi budu vrednovati po radnim i humanim kvalitetima, a ne po nacionalnoj pripadnosti. Iskorenjivanje korumpiranosti, kriminala, nerada i raznih oblika diskriminacije, trebalo bi da budu stalni prioriteti“.

U daljem izlaganju, vladika Grigorije je istakao svoju posebnu zabrinutost što Sarajevo, kao glavni grad Bosne i Hercegovine, svakim danom postaje sve više monoetnička sredina. U prilog tome, Preosvećeni je naveo podatak da, i pored više obećanja sa najviših mesta, Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Sarajevu još uvek nije vraćena zgrada Bogoslovije. Zatim je govorio o krajnje nezadovoljavajućem povratku raseljenih iz prethodnog rata i veoma teškom životu povratnika. Posebno je istakao da u velikim gradovima i centrima, kao što su Tuzla i Mostar, SPC i njeni verni nemaju zadovoljavajući položaj, ne ostvaruju ni približno ljudska, verska i građanska prava. Kao dobar primer dijaloga i saradnje međunarodne zajednice, verskih zajednica i lokalne vlasti, vladika Grigorije je naveo primer obnove manastira Žitomislića, sa željom da se taj primer primeni i na obnovu Sabornog hrama u Mostaru.

Reakcije na izlaganje episkopa Grigorija bile su neočekivano dobre, tako da je član predsedništva Bosne i Hercegovine g. Sulejman Tihić pred svim zvaničnicima obećao lični angažman na povratku zgrade Bogoslovije SPC u Sarajevu, a predsedavajući predsedništva Bosne i Hercegovine, g. Ivo Miro Jović, punu podršku u obnovi Sabornog hrama u Mostaru.