«Ја сам била у Бјеловцу у школи, обављајући одређене послове, када је око 6 сати ујутру почео напад муслимана на Бјеловац. У то вријеме почела је пуцњава са свих страна, и то од Дрине, као и испод брда Куњерац, односно из правца муслиманских села Пирићи и Биљача. Видјела сам велику групу муслимана, и то наоружаних пушкама. На глави су имали плетене капе, на леђима ранце, у плавим одјелима и наранџастим тракама око главе. Нисам могла доћи до моје куће која је далеко око километар од школе, а у кући су ми били дјеца и муж. Овом приликом муслимани су убили мога мужа Радивоја и кћерке Снежану од 27 и Гордану од 25 година - говори о том трагичном 14. децембру 1992. године Славка Матић из села Лознице, једног од четири у братуначкој општини које је тог дана страдало од муслимана.
Тог истог дана дана када је Славка изгубила целу породицу, убијено је још неколико десетина Срба, како из њеног села, тако и из Сикирића, Лозничке Ријеке и Бране Бачића.
Кад бројеви говоре, искежено, велико зло као да се притаји, одузимајући жртвама идентитет, а злочинцима лица. А зверски су на својим праговима убијане читаве породице: Илићи, Митровићи, Недељковићи, Петровићи, Симићи, Деспотовићи, Лукићи, Јовановићи, Тодоровићи…
Најгнусније у овом злочину је што има лице и претећи глас комшије.
Као што су на кућном прагу убијане читаве српске породице, тако су муслимани „породично“ кретали у злочине. Према сведочењима преживелих, било је чак и жена, па се Гвозденија Матић из Сикирића сећа учитељице, муслиманке из Сребренице која је узвикивала: „Идите од врата до врата, чекајте их на вратима и убијајте, када их поубијате онда их пљачкајте“.
Уз једног од муслимана, у овај децембарски поход на Србе кренули су и његови син и снаха. Препознали су сведоци још жена, углавном млађих, које су поред својих мужева и очева учествовале у злочину. Већина муслиманских злочинаца су на леђима носили и велике руксаке, које су пунили имовином српских домаћина.
И ваљда зато што смрт постаје смрћу тек када се угаси живот наших најближих, сведочанства преживелих нас наводе да се запитамо: ако човек преживи оно што је преживела Славка Матић која је изгубила обе ћерке и мужа, или Славољуб Филиповић из Сикирића коме су муслимани убили оца и брата, док тела жене и двоје деце, сина од 7 месеци и кћери од 3 године као ни мајке, никада нису пронађена, да ли онда живот икада поново постане животом?
У знак сећања на страдале 14. децембра 1992. у подрињским селима, Центар за истраживање злочина над српским народом, Борачка организација Републике Српске и СО Братунац организоваће, на тај дан, у Братунцу сурете преживелих из овог краја. |
