Интернет портали у катихетској настави

Неке помесне православне Цркве, а на првом месту Руска православна црква, већ су поставиле интернет портале за вероучитеље и људе који се баве црквеном катихезом, као својеврсну подршку катихетској настави. На тим порталима постоји велики број текстова, препорука, вести, анализа... које могу бити од користи катихетама у савременом добу. Једни од познатијих портала су Образование и Православие и Слово.

Креирање оваквих портала као подршке процесу веронауке у модерном друштву је од велике користи, пре свега вероучитељима који бивају у току са свиме што је релевантно за њихов позив. Поред тога, вреди размотрити и отварање посебних интернет форума за катихете, на којима би се могла размењивати искуства, постављати питања старијим колегама и проналазити одговор на недоумице.

СПЦ је тренутно далеко иза РПЦ по питању броја и квалитета православних Интернет сајтова уопште, а што се тиче катихетске службе, готово да не постоји сајт посвећен тој тематици (за време писања овог рада сајт њњњ.веронаука. орг.yу није био до краја урађен, те као такав није улазио у разматрање - прим. аут.). С обзиром да се веронаука као школски предмет већ пет година предаје у школама, покретање једног интернет портала за православне катихете било би од великог значаја. Поред основних компоненти, пожељан би био и део за форум, којим би администрирало неко лице одређено од стране Синода и на коме би се учествовало уз акредитације, односно претходно додељивање учешћа под условом да је у питању вероучитељ. Један такав портал би сигурно допринео квалитету наставе православне веронауке.

Разуме се, такав портал би превасходно био усмерен на потребу унапређења рада школских вероучитеља, али би у пројекту активно учешће могли узети и парохијски храмови, односно лица која при њима држе веронауку.

Циљ до сада изложеног приступа је очување литургијско-молитвеног метода Цркве као квинтесенције аутентичне црквене катихезе, али и покушај да уводни дидактички моменат, који је од древних времена био иманентат црквеној катихези, буде прилагођен времену у коме живимо. Тиме предањски мистагошки метод остаје очуван у мери у којој прилагођавање спољашњем окружењу не утиче на губљење његовог садржаја, или пак погубно поистовећивање са овосвестским делатностима. Савремени свет са својом израженом динамиком развоја и промена пред Цркву ставља велики број изазова, које она идентификује и процењује литургијским погледом на свет, а потом даје неку врсту „званичног“ одговора, у чему се и састоји њена истинска одговорност у историји. Хришћани се никада нису опредељивали за порицање културе и цивилизацијских тековина као таквих, али су се критички односили према свакој постојећој културној појави, оцењујући је мерилом Христа.

Како је то одлично приметио отац Георгије Флоровски, Црква је у овом свету у једном противречном положају, разапета између могућности да буде устројена тако да не обраћа пажњу на спољашњи свет, што би је потпуно одвојило од њега, и покушаја потпуне „христијанизације“ света - оба концепта су се показала неуспешним у историји. Отвореност према свету са једне и критицизам са друге стране јесу антиподи овим парадигмама, који омогућавају правилно функционисање Цркве у свету. Црква делује у свету, али није од света, и тај став је кључан за избегавање искушења изолационизма са једне и утапања у свет са друге стране. То је разлог да се културне тековине савремене цивилизације не одбацују а приори, као што је случај са пијетистичким и пуританским ставовима којих и данас има, али и разлог за дубинско преиспитивање цивилизацијских појава, односно њихово оцењивање и вредновање умом Христовим.

Интертно повлађивање секуларним нормама није ништа друго до типичан конформизам некритичког типа, али и понављање историјског искушења коме је подлегао хришћански Запад. То искушење се у крајњој инстанци катихезе очитује у поистовећивању ума и разума и води интелектуализацији катихизације, којој нису одолеле ни тзв. православне недељне школе на Западу. Негативна искуства овог типа у виду својеврсне схоластике у православним духовним школама постојала су и на истоку, рецимо у Русији током 19. века, што је један од појавних облика оне пошасти коју је отац Геогрије Флоровски називао „Западним Вавилонским ропством“.

Да бисмо избегли неку врсту модерне шизофреније метода и псеудоморфозу православне мисли под утицајем модернизма као данас доминантне доктрине, потребно је одржати постојећу здраву срж литургијског приступа по сваку цену, иако ће искушења „модерног Вавилона“ бити веома велика.

На овом месту се поставља следеће питање: да ли информационе технологије омогућавају не само лакше и богатије спољашње излагање катихетске поруке у оквирима традиционално прихваћених начина комуникације на релацији катихета - ученик, већ и отварање сасвим нових видова комуникације, условљених брзим развојем информационих технологија? Ако је одговор потврдан, у којим случајевима би то могло пореметити здраву литургијску свест, односно у ком случају такви видови комуникације могу донети корист мисији Цркве, а у ком нанети директну или индиректну штету?

Оно што је de facto владајући тренд модерне цивилизације, јесте све веће пребацивање ингеренција на машине и аутоматизација разних процеса, чак и оних који су донедавно били резервисани искључиво за људе (из различитих разлога). Консеквентном имплементацијом теоријског концепта аутоматизације свих процеса у друштву долази и до промене начина учења и подучавања, првенствено коришћењем концепта дистант леарнинг-а, у коме се практично губи жив однос између предавача и ученика и уносе нове релације у когнитивни процес.

Дистант леарнинг (учење на даљину) је релативно нов концепт, који је омогућен брзим развојем рачунарских система и ширењем пропусног опсега екстерних комуникационих канала. Испуњавањем тих предуслова постало је могуће пренети огромну количину интерактивних мултимедијалних података (текст, звук, слика, контролни и навигациони сигнали) са једне на другу локацију са минимумом губитка у квалитету. Практична примена овог концепта се огледа у преносу огромног броја података рачунарском мрежом, при чему је пренос двосмеран. Те погодности су прво почеле да користе научне лабораторије, војне структуре и мултинационалне компаније, при чему се успостављање контакта међу учесницима из различитих места (па чак и држава) обавља преко рачунарског дисплеја. Једну од првих примена овог концепта су уочиле и образовне установе, јер је професорима омогућено како држање часова из удаљеног дела света (у случају вежби), тако и прослеђивање претходно комплетно уређеног дидактичког материјала (у случају готових предавања). Студентима је тиме такође омогућен директан и интерактиван приступ вежбама и накнадни приступ грађи са предавања. Основни разлог за овакав начин наставе је прагматични покушај пробијања баријера простора и времена, са истовременом уштедом у новцу. Главна мана дистант леарнинг концепта огледа се пре свега у дехуманизацији процеса учења и навикавању на нову врсту комуникације која претендује да потпуно замени традиционалне видове општења у образовном погледу (али и шире), што је већ дубоко задире у све досадашње културолошке аспекте.

Модерне катихете би требало да буду прилично опрезни по питању овог коришћења концепта, упркос могућностима које он нуди. Управо чињеница да је суштински усмерен ка потпуној замени директног вида општења између људи јесте главни проблем. Хијатус између овог и црквеног приступа се најбоље види уколико за тренутак узмемо у обзир претпостављену литургијску основу катихезе, која не сме бити изгубљена. У том смислу концепт дистант леарнинг-а не може бити спојив са литургијском основном која се огледа у сабору свих верујућих на једном месту око једног дела. Иако је интерактивни пренос аудио-видео података користан за конференцијске и међуконфесионалне скупове, научне симпосионе и семинаре, па чак и прославе (у једном условном виду) , који могу имати великог добитка на квалитету интерактивним присуством учесника панела који није у могућности да физички буде присутан, у контексту саборно-литургијске перспективе овај концепт се показује као чист прагматизам у сировом облику који тежи да супституише њене структуралне основе. Јер црквена катихеза је нераздвојива од литургијског живота и беспредметна је без њега, а он је немогућ без директног општења са ближњима у оквиру светотајинске заједнице. Стога би, примера ради, потпуна замена физичког присуства катихете међу ученицима концептом учења на даљину била погубна по схватање литургијске перспективе будућег хришћанина, у чијој би потоњој перцепцији и својеврсна „Литургија на даљину“ постала најнормалнија ствар. Већи промашај од овог вероватно не би постојао.

Евентуални простор у коме би овај концепт био правилно употребљен у оквирима модерне катихезе, јесте на плану индивидуалног и од ученика самоиницијативног преузимања додатних информација везаних за одређену област. Примера ради, у оквиру већ поменутог руског пројекта видеоканала Покров, једна од кључних секција је Программ? дистанционного обучени?. То је примена концепта учења на даљину за студенте у оквиру потпрограма Богослов, и то потпуно интерактивно, за разлику од телевизијског приступа где је гледалац потпуно пасиван (то и јесте једна од кључних предности концепта учења на даљину). Међутим, оваква врста учења треба да буде на нивоу допуне, али никако и замене за основни вид дирекног општења у процесу катихезе, и на томе треба инсистирати. У супротном би се увело начело прагматичности (уместо начела еквиваленције модерне и литургијске катихезе који је усвојен и на почетку овог рада). И у оквиру пројекта Покров апсолутно је наглашено да је овај вид образовања супсидијарног типа.

Иако је због турбулентног развоја дигиталних технологија веома незахвално антиципирати будуће правце развоја информационих технологија у временском хоризонту даљем од деценије, ипак није тешко предвидети будуће изазове у контексту њихове употребе у модерној катихези.

Наиме, тренд својеврсне пандигитализације целокупног друштвеног окружења је оно ка чему се иде и који ће се вероватно и наставити, осим у случају крајње непредвиђених ситуација (примера ради, глобалне несташице енергетских ресурса или катаклизме светских размера). Узевши у обзир тако усмерену динамику развоја, образовни систем ће претрпети велике промене, које се већ данас надзиру преко дистант леарнинг концепта. Оно што је данас алтернативни вид наставе, имплементиран у оквиру опремљенијих образованих установа, већ сутра ће бити сасвим стандардно решење. То треба узети у обзир када је школска веронаука у питању, где ће бити потребно највише креативног напора за усклађивање са модерним нормама. О таквој перспективи развоја друштвено-образовног система већ сада треба водити рачуна и саборно осмишљавати начин употребе примерен веронауци у оквиру институционалног система, јер бисмо у супротном могли доћи у ситуацију стихијског и неконсистентног одговора. Условно речено, потребан је антиципирајуће-проактиван, а не конформистичко-реактиван модел приступа будућим информационим изазовима.

 Што се сржи саме литургијске катихезе у оквиру самих богослужења тиче, односно онога што бисмо могли назвати катихезом у најужем смислу, нема потребе улазити у овакве анализе напросто због тога што она заувек треба да задржи своју везаност за Литургију и остале црквене службе, које саме по себи немају потребу за било каквим упливом савремене технологије.

Оно што се на основу свега изнетог намеће као закључак, извире из светоотачког искуства да се свака друштвена појава и цивилизацијска тековина мора критички преиспитати литургијским погледом. Ово тим пре важи за катихезу која је ипсо фацто литургијског исходишта у свом аутентичном виду. У том погледу бисмо, на једном начелном нивоу, могли закључити да се циљ употребе свих модерних средстава (па и информационих технологија) у оквирима модерне катихезе исцрпљује у својеврсном упућивању ка светој Литургији, односно источнику врхунског знања. Литургијска катихеза је предањски метод верског образовања и део самог црквеног организма, организма чији је животни дамар и централна тачка - Литургија. До те тачке информационе технологије могу веома добро послужити у сврху интелектуалне катихизације младих и одраслих, зависно од конкретног облика (школска или ваншколска настава, преткрштењска или мистагошка катихеза и слично). Конкретних начина примене има пуно, неки најочигледнији и пожељни су наведени у оквиру овог рада, како уз општа ограничења и предуслове, тако и она која произилазе из катихезе као такве. Свака будућа и потенцијална имплементација треба да буде сагледана не само у про ет цонтра форми (у смислу спољашњих квалификатива), већ превасходно кроз парадигму литургијског промишљања. Могли бисмо рећи да је здрав приступ по овом питању гледиште по коме се информационе технологије користе за позив на примање правог знања, које се у оквиру Тела Цркве добија сопственим учешћем у њему, јер у литургијској катихези је можда више него игде присутан Филипов позив Натанаилу: „Дођи и види!“ .

Нажалост, полако узимају маха погрешна усмерења, која врхуне у прагматичним покушајима замене литургијског простора виртуелном реалношћу. Такав тренд је особито изражен на Западу, где чак постоје и случајеви формирања парохија на интернету. То је класичан плод секуларног духа, институционалног виђења Цркве и конформистичког става према спољашњој околини, који у крајњој инстанци води ка поразу аутентичног живота у Христу. Мање су изражене дијаметрално супротне тенденције застрањивања, које се огледају у својеврсној самоизолацији, ксенофобији и технофобији, које паралишу сваки креативан покушај коришћења информационих технологија који би могао да дарује доста добрих плодова. 

Једино крећући се између ових крајности као између Сциле и Харибде, руководећи се литургијским приступом, могућа је правилно усмерена и критички ограничена употреба информационих технологија у модерној катихези. 

Крај

   (Изабрани делови дипломског рада из предмета Педагогија са методиком наставе, одбрањеног септембра 2005. на Православном богословском факултету у Београду)