Internet portali u katihetskoj nastavi

Neke pomesne pravoslavne Crkve, a na prvom mestu Ruska pravoslavna crkva, već su postavile internet portale za veroučitelje i ljude koji se bave crkvenom katihezom, kao svojevrsnu podršku katihetskoj nastavi. Na tim portalima postoji veliki broj tekstova, preporuka, vesti, analiza... koje mogu biti od koristi katihetama u savremenom dobu. Jedni od poznatijih portala su Obrazovanie i Pravoslavie i Slovo.

Kreiranje ovakvih portala kao podrške procesu veronauke u modernom društvu je od velike koristi, pre svega veroučiteljima koji bivaju u toku sa svime što je relevantno za njihov poziv. Pored toga, vredi razmotriti i otvaranje posebnih internet foruma za katihete, na kojima bi se mogla razmenjivati iskustva, postavljati pitanja starijim kolegama i pronalaziti odgovor na nedoumice.

SPC je trenutno daleko iza RPC po pitanju broja i kvaliteta pravoslavnih Internet sajtova uopšte, a što se tiče katihetske službe, gotovo da ne postoji sajt posvećen toj tematici (za vreme pisanja ovog rada sajt njnjnj.veronauka. org.yu nije bio do kraja urađen, te kao takav nije ulazio u razmatranje - prim. aut.). S obzirom da se veronauka kao školski predmet već pet godina predaje u školama, pokretanje jednog internet portala za pravoslavne katihete bilo bi od velikog značaja. Pored osnovnih komponenti, poželjan bi bio i deo za forum, kojim bi administriralo neko lice određeno od strane Sinoda i na kome bi se učestvovalo uz akreditacije, odnosno prethodno dodeljivanje učešća pod uslovom da je u pitanju veroučitelj. Jedan takav portal bi sigurno doprineo kvalitetu nastave pravoslavne veronauke.

Razume se, takav portal bi prevashodno bio usmeren na potrebu unapređenja rada školskih veroučitelja, ali bi u projektu aktivno učešće mogli uzeti i parohijski hramovi, odnosno lica koja pri njima drže veronauku.

Cilj do sada izloženog pristupa je očuvanje liturgijsko-molitvenog metoda Crkve kao kvintesencije autentične crkvene katiheze, ali i pokušaj da uvodni didaktički momenat, koji je od drevnih vremena bio imanentat crkvenoj katihezi, bude prilagođen vremenu u kome živimo. Time predanjski mistagoški metod ostaje očuvan u meri u kojoj prilagođavanje spoljašnjem okruženju ne utiče na gubljenje njegovog sadržaja, ili pak pogubno poistovećivanje sa ovosvestskim delatnostima. Savremeni svet sa svojom izraženom dinamikom razvoja i promena pred Crkvu stavlja veliki broj izazova, koje ona identifikuje i procenjuje liturgijskim pogledom na svet, a potom daje neku vrstu „zvaničnog“ odgovora, u čemu se i sastoji njena istinska odgovornost u istoriji. Hrišćani se nikada nisu opredeljivali za poricanje kulture i civilizacijskih tekovina kao takvih, ali su se kritički odnosili prema svakoj postojećoj kulturnoj pojavi, ocenjujući je merilom Hrista.

Kako je to odlično primetio otac Georgije Florovski, Crkva je u ovom svetu u jednom protivrečnom položaju, razapeta između mogućnosti da bude ustrojena tako da ne obraća pažnju na spoljašnji svet, što bi je potpuno odvojilo od njega, i pokušaja potpune „hristijanizacije“ sveta - oba koncepta su se pokazala neuspešnim u istoriji. Otvorenost prema svetu sa jedne i kriticizam sa druge strane jesu antipodi ovim paradigmama, koji omogućavaju pravilno funkcionisanje Crkve u svetu. Crkva deluje u svetu, ali nije od sveta, i taj stav je ključan za izbegavanje iskušenja izolacionizma sa jedne i utapanja u svet sa druge strane. To je razlog da se kulturne tekovine savremene civilizacije ne odbacuju a priori, kao što je slučaj sa pijetističkim i puritanskim stavovima kojih i danas ima, ali i razlog za dubinsko preispitivanje civilizacijskih pojava, odnosno njihovo ocenjivanje i vrednovanje umom Hristovim.

Intertno povlađivanje sekularnim normama nije ništa drugo do tipičan konformizam nekritičkog tipa, ali i ponavljanje istorijskog iskušenja kome je podlegao hrišćanski Zapad. To iskušenje se u krajnjoj instanci katiheze očituje u poistovećivanju uma i razuma i vodi intelektualizaciji katihizacije, kojoj nisu odolele ni tzv. pravoslavne nedeljne škole na Zapadu. Negativna iskustva ovog tipa u vidu svojevrsne sholastike u pravoslavnim duhovnim školama postojala su i na istoku, recimo u Rusiji tokom 19. veka, što je jedan od pojavnih oblika one pošasti koju je otac Geogrije Florovski nazivao „Zapadnim Vavilonskim ropstvom“.

Da bismo izbegli neku vrstu moderne šizofrenije metoda i pseudomorfozu pravoslavne misli pod uticajem modernizma kao danas dominantne doktrine, potrebno je održati postojeću zdravu srž liturgijskog pristupa po svaku cenu, iako će iskušenja „modernog Vavilona“ biti veoma velika.

Na ovom mestu se postavlja sledeće pitanje: da li informacione tehnologije omogućavaju ne samo lakše i bogatije spoljašnje izlaganje katihetske poruke u okvirima tradicionalno prihvaćenih načina komunikacije na relaciji katiheta - učenik, već i otvaranje sasvim novih vidova komunikacije, uslovljenih brzim razvojem informacionih tehnologija? Ako je odgovor potvrdan, u kojim slučajevima bi to moglo poremetiti zdravu liturgijsku svest, odnosno u kom slučaju takvi vidovi komunikacije mogu doneti korist misiji Crkve, a u kom naneti direktnu ili indirektnu štetu?

Ono što je de facto vladajući trend moderne civilizacije, jeste sve veće prebacivanje ingerencija na mašine i automatizacija raznih procesa, čak i onih koji su donedavno bili rezervisani isključivo za ljude (iz različitih razloga). Konsekventnom implementacijom teorijskog koncepta automatizacije svih procesa u društvu dolazi i do promene načina učenja i podučavanja, prvenstveno korišćenjem koncepta distant learning-a, u kome se praktično gubi živ odnos između predavača i učenika i unose nove relacije u kognitivni proces.

Distant learning (učenje na daljinu) je relativno nov koncept, koji je omogućen brzim razvojem računarskih sistema i širenjem propusnog opsega eksternih komunikacionih kanala. Ispunjavanjem tih preduslova postalo je moguće preneti ogromnu količinu interaktivnih multimedijalnih podataka (tekst, zvuk, slika, kontrolni i navigacioni signali) sa jedne na drugu lokaciju sa minimumom gubitka u kvalitetu. Praktična primena ovog koncepta se ogleda u prenosu ogromnog broja podataka računarskom mrežom, pri čemu je prenos dvosmeran. Te pogodnosti su prvo počele da koriste naučne laboratorije, vojne strukture i multinacionalne kompanije, pri čemu se uspostavljanje kontakta među učesnicima iz različitih mesta (pa čak i država) obavlja preko računarskog displeja. Jednu od prvih primena ovog koncepta su uočile i obrazovne ustanove, jer je profesorima omogućeno kako držanje časova iz udaljenog dela sveta (u slučaju vežbi), tako i prosleđivanje prethodno kompletno uređenog didaktičkog materijala (u slučaju gotovih predavanja). Studentima je time takođe omogućen direktan i interaktivan pristup vežbama i naknadni pristup građi sa predavanja. Osnovni razlog za ovakav način nastave je pragmatični pokušaj probijanja barijera prostora i vremena, sa istovremenom uštedom u novcu. Glavna mana distant learning koncepta ogleda se pre svega u dehumanizaciji procesa učenja i navikavanju na novu vrstu komunikacije koja pretenduje da potpuno zameni tradicionalne vidove opštenja u obrazovnom pogledu (ali i šire), što je već duboko zadire u sve dosadašnje kulturološke aspekte.

Moderne katihete bi trebalo da budu prilično oprezni po pitanju ovog korišćenja koncepta, uprkos mogućnostima koje on nudi. Upravo činjenica da je suštinski usmeren ka potpunoj zameni direktnog vida opštenja između ljudi jeste glavni problem. Hijatus između ovog i crkvenog pristupa se najbolje vidi ukoliko za trenutak uzmemo u obzir pretpostavljenu liturgijsku osnovu katiheze, koja ne sme biti izgubljena. U tom smislu koncept distant learning-a ne može biti spojiv sa liturgijskom osnovnom koja se ogleda u saboru svih verujućih na jednom mestu oko jednog dela. Iako je interaktivni prenos audio-video podataka koristan za konferencijske i međukonfesionalne skupove, naučne simposione i seminare, pa čak i proslave (u jednom uslovnom vidu) , koji mogu imati velikog dobitka na kvalitetu interaktivnim prisustvom učesnika panela koji nije u mogućnosti da fizički bude prisutan, u kontekstu saborno-liturgijske perspektive ovaj koncept se pokazuje kao čist pragmatizam u sirovom obliku koji teži da supstituiše njene strukturalne osnove. Jer crkvena katiheza je nerazdvojiva od liturgijskog života i bespredmetna je bez njega, a on je nemoguć bez direktnog opštenja sa bližnjima u okviru svetotajinske zajednice. Stoga bi, primera radi, potpuna zamena fizičkog prisustva katihete među učenicima konceptom učenja na daljinu bila pogubna po shvatanje liturgijske perspektive budućeg hrišćanina, u čijoj bi potonjoj percepciji i svojevrsna „Liturgija na daljinu“ postala najnormalnija stvar. Veći promašaj od ovog verovatno ne bi postojao.

Eventualni prostor u kome bi ovaj koncept bio pravilno upotrebljen u okvirima moderne katiheze, jeste na planu individualnog i od učenika samoinicijativnog preuzimanja dodatnih informacija vezanih za određenu oblast. Primera radi, u okviru već pomenutog ruskog projekta videokanala Pokrov, jedna od ključnih sekcija je Programm? distancionnogo obučeni?. To je primena koncepta učenja na daljinu za studente u okviru potprograma Bogoslov, i to potpuno interaktivno, za razliku od televizijskog pristupa gde je gledalac potpuno pasivan (to i jeste jedna od ključnih prednosti koncepta učenja na daljinu). Međutim, ovakva vrsta učenja treba da bude na nivou dopune, ali nikako i zamene za osnovni vid direknog opštenja u procesu katiheze, i na tome treba insistirati. U suprotnom bi se uvelo načelo pragmatičnosti (umesto načela ekvivalencije moderne i liturgijske katiheze koji je usvojen i na početku ovog rada). I u okviru projekta Pokrov apsolutno je naglašeno da je ovaj vid obrazovanja supsidijarnog tipa.

Iako je zbog turbulentnog razvoja digitalnih tehnologija veoma nezahvalno anticipirati buduće pravce razvoja informacionih tehnologija u vremenskom horizontu daljem od decenije, ipak nije teško predvideti buduće izazove u kontekstu njihove upotrebe u modernoj katihezi.

Naime, trend svojevrsne pandigitalizacije celokupnog društvenog okruženja je ono ka čemu se ide i koji će se verovatno i nastaviti, osim u slučaju krajnje nepredviđenih situacija (primera radi, globalne nestašice energetskih resursa ili kataklizme svetskih razmera). Uzevši u obzir tako usmerenu dinamiku razvoja, obrazovni sistem će pretrpeti velike promene, koje se već danas nadziru preko distant learning koncepta. Ono što je danas alternativni vid nastave, implementiran u okviru opremljenijih obrazovanih ustanova, već sutra će biti sasvim standardno rešenje. To treba uzeti u obzir kada je školska veronauka u pitanju, gde će biti potrebno najviše kreativnog napora za usklađivanje sa modernim normama. O takvoj perspektivi razvoja društveno-obrazovnog sistema već sada treba voditi računa i saborno osmišljavati način upotrebe primeren veronauci u okviru institucionalnog sistema, jer bismo u suprotnom mogli doći u situaciju stihijskog i nekonsistentnog odgovora. Uslovno rečeno, potreban je anticipirajuće-proaktivan, a ne konformističko-reaktivan model pristupa budućim informacionim izazovima.

 Što se srži same liturgijske katiheze u okviru samih bogosluženja tiče, odnosno onoga što bismo mogli nazvati katihezom u najužem smislu, nema potrebe ulaziti u ovakve analize naprosto zbog toga što ona zauvek treba da zadrži svoju vezanost za Liturgiju i ostale crkvene službe, koje same po sebi nemaju potrebu za bilo kakvim uplivom savremene tehnologije.

Ono što se na osnovu svega iznetog nameće kao zaključak, izvire iz svetootačkog iskustva da se svaka društvena pojava i civilizacijska tekovina mora kritički preispitati liturgijskim pogledom. Ovo tim pre važi za katihezu koja je ipso facto liturgijskog ishodišta u svom autentičnom vidu. U tom pogledu bismo, na jednom načelnom nivou, mogli zaključiti da se cilj upotrebe svih modernih sredstava (pa i informacionih tehnologija) u okvirima moderne katiheze iscrpljuje u svojevrsnom upućivanju ka svetoj Liturgiji, odnosno istočniku vrhunskog znanja. Liturgijska katiheza je predanjski metod verskog obrazovanja i deo samog crkvenog organizma, organizma čiji je životni damar i centralna tačka - Liturgija. Do te tačke informacione tehnologije mogu veoma dobro poslužiti u svrhu intelektualne katihizacije mladih i odraslih, zavisno od konkretnog oblika (školska ili vanškolska nastava, pretkrštenjska ili mistagoška katiheza i slično). Konkretnih načina primene ima puno, neki najočigledniji i poželjni su navedeni u okviru ovog rada, kako uz opšta ograničenja i preduslove, tako i ona koja proizilaze iz katiheze kao takve. Svaka buduća i potencijalna implementacija treba da bude sagledana ne samo u pro et contra formi (u smislu spoljašnjih kvalifikativa), već prevashodno kroz paradigmu liturgijskog promišljanja. Mogli bismo reći da je zdrav pristup po ovom pitanju gledište po kome se informacione tehnologije koriste za poziv na primanje pravog znanja, koje se u okviru Tela Crkve dobija sopstvenim učešćem u njemu, jer u liturgijskoj katihezi je možda više nego igde prisutan Filipov poziv Natanailu: „Dođi i vidi!“ .

Nažalost, polako uzimaju maha pogrešna usmerenja, koja vrhune u pragmatičnim pokušajima zamene liturgijskog prostora virtuelnom realnošću. Takav trend je osobito izražen na Zapadu, gde čak postoje i slučajevi formiranja parohija na internetu. To je klasičan plod sekularnog duha, institucionalnog viđenja Crkve i konformističkog stava prema spoljašnjoj okolini, koji u krajnjoj instanci vodi ka porazu autentičnog života u Hristu. Manje su izražene dijametralno suprotne tendencije zastranjivanja, koje se ogledaju u svojevrsnoj samoizolaciji, ksenofobiji i tehnofobiji, koje parališu svaki kreativan pokušaj korišćenja informacionih tehnologija koji bi mogao da daruje dosta dobrih plodova. 

Jedino krećući se između ovih krajnosti kao između Scile i Haribde, rukovodeći se liturgijskim pristupom, moguća je pravilno usmerena i kritički ograničena upotreba informacionih tehnologija u modernoj katihezi. 

Kraj

   (Izabrani delovi diplomskog rada iz predmeta Pedagogija sa metodikom nastave, odbranjenog septembra 2005. na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu)