Nebo vezano bodljikavom žicom

Na Kosovu su ostali oni Srbi koji nisu prodali svoju zemlju, koji nisu prodali stanove, koji nisu imali šta da prodaju, koji nisu hteli da odu. Albanci su podigli nove fabrike (Gorenje među njima?!), nove višespratne kuće, raširili zastave Albanije po krovovima kuća, mesnih zajednica i opština, izgradili 211 džamija, srušili 150 crkava, kupili skupe uvozne automobile i hodaju slobodno, kao svoji na svome. Uprkos njihovom uverenju, iako sve posmatramo iz kombija bez prava da zastanemo, bez prava da pitamo zašto su sva imena sela i zaselaka ispisana prvo na albanskom, pa na srpskom (jedan Srbin pokazuje albanski rečnik koji su mu neki u Beogradu poklonili jer će mu, kako mu rekoše, biti potreban), bez prava da izađemo napolje, a s pravom da nas obezbeđuje kosovska policija u kojoj je samo jedan Srbin, a čiji komandant, naoružan automatskom puškom, kaže ocu Pimenu, koji nas vodi, da ako promenimo trasu za jednu ulicu ne može da nam garantuje bezbednost, osećamo da je Kosovo naša zemlja. I jeste. Albanci pokušavaju da nam oduzmu našu duhovnost i naš identitet. Oni su dobro i temeljno obučeni i znaju šta treba da urade. Jer ako jednom narodu ubijete duhovnost, ako im spalite i uništite crkve, to znači da pokušavate da im uništite identitet.

Od Kosovske Mitrovice do Svetih Arhangela dug je put. Prolazimo kroz sela i varošice koje vrve od gomile ljudi na ulicama. Stariji muškarci nose bele kape nacionalnog obeležja, radnici masovno zidaju kuće. Zastaju i pogledaju u kombi. Kad idete pod pratnjom, znaju ko ste. Pitamo vozača šta bi bilo da izađemo iz kombija i krenemo u prodavnicu. „Čudili bi se tolikoj hrabrosti. Ako bi bio samo prodavac unutra, možda bi vas i poslužio. Ako bi ih bilo više, verovatno ne biste izašli živi“. Albanci su hrabri samo u grupi, kad su sami nema potrebe da ih se plašite. Tako kažu Srbi na Kosovu. Naš vozač menja tablice „KM“ u „KS“. Idemo pod pratnjom, ali nikad se ne zna. Bolje je imati njihove tablice. Razmišljamo o Metohiji u kojoj jedva da ima Srba, a zove se po metohu (manastirska zemlja). Ulazimo u Prizren i zaglavljujemo se u saobraćaju u uskim gradskim ulicama. Ne daju nam da menjamo trasu i ne uspevamo, da barem krišom, kroz prozor kombija, pogledamo Bogorodicu Ljevišku. Deca nam uzvikuju neke čudne reči, plaze se i rugaju. Mržnja se oseća u svakom kamenu prizrenskih ulica. Policajci, Albanci, prate nas do izlaza iz grada, a potom do manastira Sveti Arhangeli. Tamo nas dočekuje nemački KFOR. Insistiraju da ostavimo lične karte i uzmemo propusnice na kojima piše „Posetilac broj...“. Kao da idemo u posetu zatvoreniku. Sve je opasano žicom. Na kuli Dušanovog grada iznad manastira, dva vojnika koji nadgledaju okolinu. Iguman German sa bratstvom manastira toplo nas dočekuje. Gledamo spaljeni konak i spaljenu kapelu. Šiptari su tu napravili pir koji je trajao do kasno u noć. Monasi danas žive u novom konaku, gde je u toku živopis kapele. Oslikana je i freska sv. novomučenika Haritona, kojeg su Šiptari zverski mučili i ubili. Telo mu je pronađeno mesecima nakon smrti. Oskrnavljen i obezglavljen. Saznajemo da su Albanci podneli zahtev za zabranu obnove Svetih Arhangela, jer su oni „značajno arheološko kosovsko nalazište“, kako je zapisano 1948, u nekom zakonu SFRJ. Mešaju se bes, tuga, žalost, sa ljubavlju, mirom i nadom kojima odiše ovo svetilište.

Iz Arhangela odlazimo u Orahovac gde živi 500 Srba i 3500 Albanaca. U jednom deliću naselja, okruženi vojnicima i žicom, žive Srbi. Imaju crkvu, školu i prodavnicu. Nepoverljivo gledaju u kombi koji je došao pod pratnjom policije. Čuju da govorimo srpski i lica im se ozare. Ne postoje reči kojima se može opisati nada na njihovim licima. Nada u pomoć koju im možemo pružiti. I ne postoje reči kojima se može opisati tuga i čemer i jad koji osećamo, svesni da ne možemo da im damo ono što im jedino treba: slobodu. Svikli na patnju, ovi ljudi ne lažu i ne ulepšavaju. A bol je neumitan. Rekli su da napišemo kako žive, da to treba da se u Srbiji zna. Dobro je što smo došli, sad im je lakše. Nismo ih sasvim zaboravili. U njihovim očima toliko je hrabrosti, snage, vere, nade. Pravoslavlje je vera u Vaskrs, u pobedu nad smrću. Da li ćemo ikada imati njihovu veru? Nerado se rastajemo od njih i ulazimo u naš kosovski geto-kombi.

Trošni, zemljani put vodi do manastira Zočište. Na skretanju sa magistrale nalazi se brdo od cigala, šuta i maltera. To je groblje srpskih kuća. Albanci su porušili sve srpske kuće u selu i sakupili ostatke u jedno brdo. Groblja su porušili, a ovo za kuće podigli. To je znak Srbima da se ne usuđuju da se vrate. Manastir Zočište obezbeđuju Švajcarci. Iguman, otac Petar Ulemek, nije u manastiru, pa nas prima otac Serafim. Manastir je miniran, u crkvi je drvena stolica i mali sto. Ikona sv. Kozme i Damjana. Ostaci fresaka sakupljeni u dve gomile nalaze se izvan zidina. Konak, spaljen, a pored njega novi i skroman. U njemu minijaturna kapela. Vojnik KFOR-a, dečak od 18 godina, donosi pismo za igumana. Za čije pravo i u ime koga on ovde rizikuje svoju mladost? Otac Serafim govori nam kako su obnovljene srpske kuće, ali se Srbi nisu vratili. Pitamo da li Albanci dolaze u manastir. „Dolaze“, kaže o. Serafim. „I šta Vam kažu?“ pitamo.

„Kažu, da kod njih postoji narodna poslovica ’Nevolja vodi neprijatelju na vrata’. Dolaze“, kaže otac Serafim, „da traže lek. Mole se Bogu“. Moramo da nastavimo put. Valja posetiti Veliku Hoču, selo-enklavu u kojoj živi 600 Srba.