Однос Цркве и цивилног друштва у 21. веку

Рекао бих нешто што ми се чини да постаје као нека врста законитости. Као што су после Косовског боја, када је наше племство изгинуло, дошли Турци, тако је и после погибије ових витезова који су 1914. по блату бранили веру и слободу, бранили сопствени народ, дошло нешто што бисмо такође могли назвати Турцима, периодом када је овај народ почео да губи веру и почео да посрће. Али када говоримо о односу Цркве и цивилног друштва у 21. веку, у самом наслову нешто недостаје. Наиме, наслов би требало да гласи: „Однос Цркве и државе у 21. веку у Србији“. Јер нису сви народи у истој позицији, и нису сви народи имали исту позицију. Постоји специфичност судбине српског народа, и само у оквирима те посебности можемо размишљати о односу СПЦ и српског цивилног друштва. Мислим да је то важно нагласити зато што постоје хронични покушаји да се ствари изједначе, да се направе шаблони и матрице по којима сви, наводно, треба да поступамо. Једна врста Прокрустове постеље: па што је предуго, то се исече, а што је прекратко, то се истегне. Морамо прво бити свесни чињенице да имамо неку своју сопствену судбину која је, стицајем историјских околности, а ја бих пре рекао Божјом промишљу, специфична и посебна. Суштину српског народа је дефинисао један светитељ. То је Свети Сава. И оно што је интересантно, неко би рекао да је то коинциденција, а ја бих рекао да нема случаја, јесте да је председник прве србијанске владе у новом добу био прота Матеја Ненадовић. Просто, постоји један историјом условљен сплет околности, или сплет догађаја, који је битно одредио историју српског народа. Уколико нисмо свесни тога, него покушавамао да опонашамо понашања и пројекте некух других, бојим се да ћемо врло лоше проћи. Зато је врло важно да имамо у виду те специфичности, те околности, када говоримо о овој теми.

Мислим да смо увидели да је највећи проблем са којим смо се ми, као народ суочавали, губитак памћења. Народ који је себи дозволио, као што је дозволио српски, да неколико генерација не зна ништа о Владици Николају, шта је он писао, шта је говорио, како је промишљао; народ који себи дозволи да неколико генерација прође, а да не зна ништа о нпр. једном од највећих српских интелектуалаца као што је Слободан Јовановић; народ који такве ствари себи дозволи, онда тај народ стигне и заслужена казна. Ми морамо да повратимо своје памћење и тек тада ће то значити да смо се вратили себи. Тек када се вратимо себи, ономе што јесмо, имамо шансу да у наредном периоду направимо сасвим другачију и бољу будућност за све нас. Али само шансу, нико нам ништа у том смислу не може гарантовати. Све ће зависти од тога како ми радимо и шта радимо.

Зато је важно одржавање оваквих скупова на којима бисмо прво заједно повратили памћење, па онда почели да говоримо о будућности. Зашто то наглашавам? Зато што ми се чини да још увек добар део нашег народа није повратио памћење. Ако то не успемо, ми смо онда изгубљени. Јер, ако већина нашег народа губљењем памћења изгуби идентитет, онда је савршено свеједно шта ћемо радити и шта ће са нама бити. Повратак тог памћења јесте једина гаранција, ако она уопште постоји, да имамо једну праву будућност.

Када говоримо о односу Цркве и цивилног друштва данас, на шта се та прича уопште своди? Она се своди на обнављање способности српског народа да поново осети духовно благо. Заправо, то је кључна прича пред којом се ми налазимо. Ја бар тако доживљавам, и говорим ово у лично име, СПЦ као организацију која треба да помогне својој пастви, свом народу да задовољи духовну глад. Имамо две врсте глади: за храном и за духовним потребама. Кажу да без хране човек може да издржи 40 дана и дуже, а кад је у питању духовна глад, проблем је што је тај период много краћи, али што се то одмах не види, што постоји привид. Духовна глад на први поглед не убија, на први поглед човек духовно гладан не умире у роптајима, а у суштини ради се о једном унутрашњем урушавању човека, и он онда може трајати одређени временски период. Али то је само пуко трајање. Имајући ту унутрашњу потребу, ту духовну глад, а немајући веру, човек покуша да ту глад утоли на други, погрешан начин. На то место долазе разни идоли, разни лидери, разне аутократе, вође у политичкој сфери, музичке звезде. Просто, човек има потребу да задовољи духовну глад и уколико он нема веру, онда он храну тражи на погрешном месту и храни се на погрешан начин. Црква наша, по мом мишљењу, нема значајнији задатак него да помогне српском народу да задовољи своју духовну глад на прави начин. Својевремено, кад је у Украјини тридесетих година прошлог века завладала велика глад, када се појавио и канибализам, оно што су сведоци тог времена записали говори о томе да су породице где је било љубави, под истим тешким околностима, ипак дуже трајале. У суштини, тамо где је било љубави, тамо је с тим људима био и Господ.

Мислим да ствари о којима говоримо данас нису апстрактне, већ врло конкретне. Српски народ је, после једне велике несреће, када је дозволио да у здраву јабуку уђе црв, страшно скупо то платио. Крајње је време да то схватимо, да тог црва из своје јабуке истерамо и да већ једном дођемо у друге околности и друге прилике. Врло је актуелна данашња тема, и она се манифестује у неколико праваца. Један од тих праваца је однос Цркве и државе о коме се доста прича, затим однос Цркве и образовања, став Цркве о положају жене у друштву и низ других тема које су актуелне. Уколико ми не нађемо праве одговоре на та питања, наћи ће их неки други и даће их неки други. Недавно, када је наш Свети синод заузео став о Косову и Метохији, а патријарх српски Павле изјавио да би отимање Косова и Метохије представљало окупацију, појавио се један значајан број људи и медија који су поставили питање права СПЦ и патријарха да се уопште изјашњава о томе. Оно што ми сада покушавамо да урадимо јесте повратак права на нормалне реакције кључних фактора српског друштва од којих зависи наш опстанак. Можете замислити каква је друштвена атмосфера у којој је могуће да се појаве људи који оспоравају право нашој Цркви да заузме став о Косову и Метохији у тренутку када почињу преговори о томе? То није само безобразлук, већ један дуготрајан процес који је текао и створио ситуацију у којој је то могуће. А ко ће да се изјасни о судбини Косова и Метохије, ако неће наша Црква? Са ким србијанска влада треба да се консултује око тога, ако не са СПЦ? Једноставно, ми морамо, а то је тај процес који се не види на први поглед, да унормалимо друштво, да унормалимо односе који су већ дуго постављени наглавачке. И заправо, све што треба да радимо јесте да те ствари, постављене погрешно, поново ставимо на ноге. Када то урадимо, онда ће то постати нормалне ствари, нормалне комуникације, и онда можемо о тим стварима на нормалан начин разговарати.

Једна од примедби и критичких сугестија на однос државе и Цркве јесте стално понављање у одређеним круговима баука клериклаизма. Кажу да се српско друштво поново клерикализује. Прва ствар која је ту важна, јесте да су они који то говоре, по правилу, деца комунистичких првака из оног времена. Дакле, постоји једна група која је јако добро живела у оно време, то су врло конкретне и материјалне ствари. И како можемо говорити о клерикализму у српском друштву, кад, ево ових дана, треба да донесемо закон којим ћемо покушати да регулишемо питање здравственог осигурања монаха и свештеника? Недавно смо донели закон којим помажемо пензионисање свештеника. Нема никакве везе између реалности и онога што многи приговарају СПЦ. Дакле, не може се говорити ни о каквој клерикализацији, већ о нормалном успостављању везе и сарадње између србијанске владе и СПЦ. Да не помињем да је у неким најтежим тренуцима за српски народ било природно Црногорцима да црквени поглавар буде и цивилни... Нико не треба да се плаши, дакле, клерикализације српског друштва, али морају и треба да се плаше они који су радили о глави српском народу тако дуго, од тога што ће србијанске владе имати добре, присне односе са СПЦ. То је тај однос Цркве и цивилног друштва, наглашавам, у Србији. Не знам како ће другде бити и какве су тамо околности. У Србији ће тако бити и у наредном периоду.

Кад је реч о доносу Цркве и образовања, поставља се пре свега питање враћања веронауке у школе. Претходна влада је донела уредбу којом је враћена веронаука у школе, и онда се распламсала дискусија око тога. Такође, расправе је било и око враћања Православног богословског факултета у оквир Београдског универзитета. Све су то потези који се нападају. А ко је издвојио Богословски факултет са БУ? Па Јосип Броз Тито са својом камарилом. Оно што је тужно, то је да се данас у Србији појављују људи који јесу етнички Срби, а који нападају тај повратак. Један од највећих злотвора српског народа у историји, по мом мишљењу, Ј. Б.Тито, повлачио је одређене потезе, увек смишљење на штету српског народа, и сада, када се ствари враћају како бисмо дошли како-тако поново на своје ноге, појављује се један број људи, етничких Срба, али кажем само етничких Срба, који отварају то питање враћања.

Кад је у питању веронаука, оно што је комично у том случају је да људи који критикују њено враћање у образовни систем добијају финансијску подршку из земаља у којима веронаука и те како постоји у систему образовања. И то је један апсурд који се нама у Србији догађа. Наиме, у већини тих европских, развијених земаља постоји верска настава са одређеним модалитетима. И то би грађани Србије требало да знају, да је то сасвим у складу са нашим циљем и потребом да будемо део европске заједнице народа.

У наредном периоду очекујем и надам се да ће и ова, као и свака друга србијанска влада, подржавати развој веронауке у школама, и да ћемо тако стварати генерације које ће имати мању духовну глад, јер ми заправо говоримо о обонови и преображају Србије. То се не може остварити ако највећи број грађана, који треба да изведе тај препород Србије, нема задовољену ту духовну глад. По мом мишљењу, ни човек ни нација не могу опстати без вере, то је питање опстанка. Српски народ не може имати озбиљну перспективу уз сва друга постигнућа, уколико у темељу тога није задовољена духовна глад. Тада се све то постигнуто раније или касније истопи и нестане. Зато мислим да је јако важно да кроз веронауку обновимо снагу српског народа. То је и однос ове владе према Цркви и то је, надам се, и у наредном периоду однос српске државе и СПЦ. Дакле, уколико не будемо учврстили те духовне темеље, несреће које су нас задесиле у прошлости и даље ће се понављати.

Још бих поменуо једно важно питање, а то је положај жене у друштву и однос Цркве према жени. Највећи број оних који нападају Цркву, углавном истичу тај однос. Морам рећи да смо недавно усвојили нови Породични закон у Србији који треба да да основу за један промењени однос у српској породици. Највећи његов део штити децу и жене. Ми имамо, као што знате, проблем насиља у породици. Кроз тај закон хоћемо да уредимо ствари тако да жене и деца буду заштићени од насиља и да породицу учврстимо, ревитализујемо. У том смислу, важан је управо тај однос према положају жене. Ми имамо један проблем, који, ако га не будемо решили у наредном периоду, нећемо више имати ниједан други проблем. То је проблем „беле куге“ у Србији. У овом стању, у коме се налази српски народ у Србији, ми бисмо отприлике до 2050. године постали мањина у сопственој земљи и онда највећи део ових проблема о којим говоримо постају трећеразредни проблеми. Ја често кажем, ако се настави оваква ситуација са „белом кугом“, ми ћемо природно „решити“ проблем незапослености, јер неће имати ко да ради, неће бити нових генерација. Српска Црква и српско друштво морају наћи пуну меру ствари кад је у питању однос према женама, како би се учврстила породица. Јер шта је једно друштво, него скуп породица? Колико ваља породица, толико ваља друштво у целини. У том погледу, ми имамо велику кризу породице и то се рефлектује на оно што зовемо „бела куга“. Ми бисмо морали да поново учврстимо породичне вредности, систем односа у породици, јер то је услов да нас „бела куга“ не однесе. У оквиру тога што сматрам јако важним, у оквиру свог министарства предузимам оно што мислим да је могуће из угла државног деловања. Припремамо измену низа закона како бисмо помогли и подстакли процес супротан процесу „беле куге“. Али тиме се постижу само делимични ефекти. Највећи проблем је унутар људи, унутар душе, унутар породице. Од тога какав је систем вредности у људима, зависиће да ли ћемо ми успети у наредном периоду да решимо проблем „беле куге“. Ако се настави са ставом да је најважнији лични комфор, ако се заузима тај себични став „после мене потоп“, онда ми не можемо очекивати да у наредном периоду изађемо на крај са овим проблемом. Да подсетим, природни прираштај се јавља код четвртог детета, тек је четврто дете природни прираштај. Да видимо колико породица у Србији има четворо деце? Подаци којима ми располажемо о томе колико породица у Србији има четворо деце, јер исплаћујемо додатак за четврто дете, терају нас да се ухватимо за главу. То су озбиљни проблеми, али мислим да полако заузимамо добар основни смер, и то је по мени кључно. Јер када уђемо у погрешан воз, све су станице на том путу погрешне. Мислим да, после доста лутања, Србија и српско друштво коначно улази у прави воз, заузима прави смер, и сада је на нама да у наредном периоду све проблеме решавамо идући у правом смеру. Мислим да ниједан суштински проблем нећемо моћи да решимо без праве и одговарајуће сарадње цивилног друштва и Цркве, којом ће бити успостављен одговарајући систем вредности који ће се даље обнављати у српском друштву. Зато сам и ја данас овде, испред србијанске владе, да се међусобно чујемо, јер проблеми су велики, али сам уверен да су и решења на видику.  

Симпосион у Лазаревцу

„Они су знали зашто, знамо ли ми“

Много је градови у Србији који су широј јавности познати по фабрикама, индустријским постројењима, или као Лазаревац, по рудном богатству.

Међутим, мање је познато или можда намерно бачено у заборав да се у Лазаревцу налази Спомен-костурница из Првог светског рата, у којој заједно леже кости српских и аутроугарских војника. Страдање на које је пристало хиљаде српских војника поштујући наређење да ни за центиметар не одступе са линије фронта битке која се водила на Врачем брду, Човки и околним ливадама децембра 1914, подвиг је који је по части раван ономе који су клубарски сељаци учинили након битке, прикупивши заједно кости 50.000 српских и аустроугарских војника. Пребирајући данима по костима својих хероја, они ни непријатељске кости нису оставили да труну, већ су их са српским положили у заједничку гробницу.

Да смо о овоме говорили свету свих ових година, данас не бисмо морали да објашњавамо ко јесте, а ко није геноцидан народ, има ли части и образа српски војник, ко је то могао натерати српског сељака да са костима своје браће заувек испреплете кости својих непријатеља.

Дакле, лепо је познавати Лазаревац и околину по колубарским рудницима и непресушиним извориштима угља, али је данас можда још корисније, и за нас и за наше окружење, да се подсетимо и упознамо са овом причом и овим примером христољубивог српског сељака. Зато је било важно да се кости које су 60-тих година потрпане у џакове, остављене да плутају по површини воде, сахране достојно оних који су их онако пажљиво сакупили те зиме 1914. године.

Спомен-костурница Колубарске битке смештена је у крипти цркве Светог Великомученика Димитрија у Лазаревцу. Наиме, 1940, када је црква завршена, кости војника из Колубарске битке, које су до тада лежале у цркви у Ћелијама, где су биле смештене 1921, пренете су у новосаграђени храм.

И Спомен-костурница и црква, нагрижене зубом времена, дочекале су напокон своју обнову. Средства за санацију Спомен-костурнице, у вредности од 6.500.000 динара, обезбедило је Министарство за рад, запошљавање и социјална питања.

Акција која носи назив Они су знали зашто, знамо ли ми? започета је 12. новембра, донаторским скупом у циљу прикупљања средстава за поправку читаве цркве. У плану је да се, у сарадњи са Историјским и Војним музејима у Београду уради и обнова поставке у Спомен-костурници, као и да се омогући њена видео презентација како би се Колубарска битка још више приближила посетиоцима.

Добротворни дан био је и прилика да, захваљујући ангажовању младих лазаревачких свештеника и подршци СО Лазаревац, буде одржан и симпосион Парохија у савременом друштву. Скуп је отворио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, а своја гледишта су изнели Епископ браничевски др Игнатије, министар за рад, запошљавање и социјална питања г. Слободан Лаловић, министар вера г. Слободан Радуловић, протојереј др Радован Биговић и ректор Крагујевачке богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић.

За велико залагање и помоћ у обнови храма и костурнице, епископ Јован је доделио ордене Светог Симеона првог реда министрима Лаловићу и Радуловићу.

У оквиру програма донаторске вечери наступили су Академски хор Обилић којим је дириговала Даринка Матић-Маровић.

Акција Они су знали зашто, знамо ли ми? требало би да буде само почетак једног већег пројекта, а то је подизање савременог парохијског центра у Лазервцу са Спомен-домом Колубарске битке.

Треба истаћи да је ова акција у Лазаревцу била најбољи пример одличне сарадње локалне самоуправе и црквене општине, и да се овако велики пројекти, од значаја за читав овај колубарски крај и шире, могу лакше остварити заједничким ангажовањем и међусобном подршком.

У овом броју Православља објављујемо излагање министра Слободана Лаловића, а у наредним бројевима упозаћемо вас са ставовима других учесника са Симпосиона у Лазаревцу.

Лидија Глишић