Odnos Crkve i civilnog društva u 21. veku

Drago mi je što danas imam priliku da učestvujem na ovom skupu koji nam daje mogućnost da razmotrimo budućnost ovog naroda i ove države. Kada govorimo o odnosu Crkve i civilnog društva u 21. veku, u narednom milenijumu, u narednim vremenima, mi moramo da imamo u vidu ono šta je bilo, ono kako je bilo, i iz onoga što je bilo da izvučemo određene pouke šta u tome nije valjalo. Ovde, na ovom mestu, imam malu dozu treme jer sam vrlo blizu mesta na kome se nalaze kosti naših vitezova koji su se, otprilike u ovo vreme 1914. godine, ovde borili u Kolubarskoj bici.

Rekao bih nešto što mi se čini da postaje kao neka vrsta zakonitosti. Kao što su posle Kosovskog boja, kada je naše plemstvo izginulo, došli Turci, tako je i posle pogibije ovih vitezova koji su 1914. po blatu branili veru i slobodu, branili sopstveni narod, došlo nešto što bismo takođe mogli nazvati Turcima, periodom kada je ovaj narod počeo da gubi veru i počeo da posrće. Ali kada govorimo o odnosu Crkve i civilnog društva u 21. veku, u samom naslovu nešto nedostaje. Naime, naslov bi trebalo da glasi: „Odnos Crkve i države u 21. veku u Srbiji“. Jer nisu svi narodi u istoj poziciji, i nisu svi narodi imali istu poziciju. Postoji specifičnost sudbine srpskog naroda, i samo u okvirima te posebnosti možemo razmišljati o odnosu SPC i srpskog civilnog društva. Mislim da je to važno naglasiti zato što postoje hronični pokušaji da se stvari izjednače, da se naprave šabloni i matrice po kojima svi, navodno, treba da postupamo. Jedna vrsta Prokrustove postelje: pa što je predugo, to se iseče, a što je prekratko, to se istegne. Moramo prvo biti svesni činjenice da imamo neku svoju sopstvenu sudbinu koja je, sticajem istorijskih okolnosti, a ja bih pre rekao Božjom promišlju, specifična i posebna. Suštinu srpskog naroda je definisao jedan svetitelj. To je Sveti Sava. I ono što je interesantno, neko bi rekao da je to koincidencija, a ja bih rekao da nema slučaja, jeste da je predsednik prve srbijanske vlade u novom dobu bio prota Mateja Nenadović. Prosto, postoji jedan istorijom uslovljen splet okolnosti, ili splet događaja, koji je bitno odredio istoriju srpskog naroda. Ukoliko nismo svesni toga, nego pokušavamao da oponašamo ponašanja i projekte nekuh drugih, bojim se da ćemo vrlo loše proći. Zato je vrlo važno da imamo u vidu te specifičnosti, te okolnosti, kada govorimo o ovoj temi.

Mislim da smo uvideli da je najveći problem sa kojim smo se mi, kao narod suočavali, gubitak pamćenja. Narod koji je sebi dozvolio, kao što je dozvolio srpski, da nekoliko generacija ne zna ništa o Vladici Nikolaju, šta je on pisao, šta je govorio, kako je promišljao; narod koji sebi dozvoli da nekoliko generacija prođe, a da ne zna ništa o npr. jednom od najvećih srpskih intelektualaca kao što je Slobodan Jovanović; narod koji takve stvari sebi dozvoli, onda taj narod stigne i zaslužena kazna. Mi moramo da povratimo svoje pamćenje i tek tada će to značiti da smo se vratili sebi. Tek kada se vratimo sebi, onome što jesmo, imamo šansu da u narednom periodu napravimo sasvim drugačiju i bolju budućnost za sve nas. Ali samo šansu, niko nam ništa u tom smislu ne može garantovati. Sve će zavisti od toga kako mi radimo i šta radimo.

Zato je važno održavanje ovakvih skupova na kojima bismo prvo zajedno povratili pamćenje, pa onda počeli da govorimo o budućnosti. Zašto to naglašavam? Zato što mi se čini da još uvek dobar deo našeg naroda nije povratio pamćenje. Ako to ne uspemo, mi smo onda izgubljeni. Jer, ako većina našeg naroda gubljenjem pamćenja izgubi identitet, onda je savršeno svejedno šta ćemo raditi i šta će sa nama biti. Povratak tog pamćenja jeste jedina garancija, ako ona uopšte postoji, da imamo jednu pravu budućnost.

Kada govorimo o odnosu Crkve i civilnog društva danas, na šta se ta priča uopšte svodi? Ona se svodi na obnavljanje sposobnosti srpskog naroda da ponovo oseti duhovno blago. Zapravo, to je ključna priča pred kojom se mi nalazimo. Ja bar tako doživljavam, i govorim ovo u lično ime, SPC kao organizaciju koja treba da pomogne svojoj pastvi, svom narodu da zadovolji duhovnu glad. Imamo dve vrste gladi: za hranom i za duhovnim potrebama. Kažu da bez hrane čovek može da izdrži 40 dana i duže, a kad je u pitanju duhovna glad, problem je što je taj period mnogo kraći, ali što se to odmah ne vidi, što postoji privid. Duhovna glad na prvi pogled ne ubija, na prvi pogled čovek duhovno gladan ne umire u roptajima, a u suštini radi se o jednom unutrašnjem urušavanju čoveka, i on onda može trajati određeni vremenski period. Ali to je samo puko trajanje. Imajući tu unutrašnju potrebu, tu duhovnu glad, a nemajući veru, čovek pokuša da tu glad utoli na drugi, pogrešan način. Na to mesto dolaze razni idoli, razni lideri, razne autokrate, vođe u političkoj sferi, muzičke zvezde. Prosto, čovek ima potrebu da zadovolji duhovnu glad i ukoliko on nema veru, onda on hranu traži na pogrešnom mestu i hrani se na pogrešan način. Crkva naša, po mom mišljenju, nema značajniji zadatak nego da pomogne srpskom narodu da zadovolji svoju duhovnu glad na pravi način. Svojevremeno, kad je u Ukrajini tridesetih godina prošlog veka zavladala velika glad, kada se pojavio i kanibalizam, ono što su svedoci tog vremena zapisali govori o tome da su porodice gde je bilo ljubavi, pod istim teškim okolnostima, ipak duže trajale. U suštini, tamo gde je bilo ljubavi, tamo je s tim ljudima bio i Gospod.

Mislim da stvari o kojima govorimo danas nisu apstraktne, već vrlo konkretne. Srpski narod je, posle jedne velike nesreće, kada je dozvolio da u zdravu jabuku uđe crv, strašno skupo to platio. Krajnje je vreme da to shvatimo, da tog crva iz svoje jabuke isteramo i da već jednom dođemo u druge okolnosti i druge prilike. Vrlo je aktuelna današnja tema, i ona se manifestuje u nekoliko pravaca. Jedan od tih pravaca je odnos Crkve i države o kome se dosta priča, zatim odnos Crkve i obrazovanja, stav Crkve o položaju žene u društvu i niz drugih tema koje su aktuelne. Ukoliko mi ne nađemo prave odgovore na ta pitanja, naći će ih neki drugi i daće ih neki drugi. Nedavno, kada je naš Sveti sinod zauzeo stav o Kosovu i Metohiji, a patrijarh srpski Pavle izjavio da bi otimanje Kosova i Metohije predstavljalo okupaciju, pojavio se jedan značajan broj ljudi i medija koji su postavili pitanje prava SPC i patrijarha da se uopšte izjašnjava o tome. Ono što mi sada pokušavamo da uradimo jeste povratak prava na normalne reakcije ključnih faktora srpskog društva od kojih zavisi naš opstanak. Možete zamisliti kakva je društvena atmosfera u kojoj je moguće da se pojave ljudi koji osporavaju pravo našoj Crkvi da zauzme stav o Kosovu i Metohiji u trenutku kada počinju pregovori o tome? To nije samo bezobrazluk, već jedan dugotrajan proces koji je tekao i stvorio situaciju u kojoj je to moguće. A ko će da se izjasni o sudbini Kosova i Metohije, ako neće naša Crkva? Sa kim srbijanska vlada treba da se konsultuje oko toga, ako ne sa SPC? Jednostavno, mi moramo, a to je taj proces koji se ne vidi na prvi pogled, da unormalimo društvo, da unormalimo odnose koji su već dugo postavljeni naglavačke. I zapravo, sve što treba da radimo jeste da te stvari, postavljene pogrešno, ponovo stavimo na noge. Kada to uradimo, onda će to postati normalne stvari, normalne komunikacije, i onda možemo o tim stvarima na normalan način razgovarati.

Jedna od primedbi i kritičkih sugestija na odnos države i Crkve jeste stalno ponavljanje u određenim krugovima bauka kleriklaizma. Kažu da se srpsko društvo ponovo klerikalizuje. Prva stvar koja je tu važna, jeste da su oni koji to govore, po pravilu, deca komunističkih prvaka iz onog vremena. Dakle, postoji jedna grupa koja je jako dobro živela u ono vreme, to su vrlo konkretne i materijalne stvari. I kako možemo govoriti o klerikalizmu u srpskom društvu, kad, evo ovih dana, treba da donesemo zakon kojim ćemo pokušati da regulišemo pitanje zdravstvenog osiguranja monaha i sveštenika? Nedavno smo doneli zakon kojim pomažemo penzionisanje sveštenika. Nema nikakve veze između realnosti i onoga što mnogi prigovaraju SPC. Dakle, ne može se govoriti ni o kakvoj klerikalizaciji, već o normalnom uspostavljanju veze i saradnje između srbijanske vlade i SPC. Da ne pominjem da je u nekim najtežim trenucima za srpski narod bilo prirodno Crnogorcima da crkveni poglavar bude i civilni... Niko ne treba da se plaši, dakle, klerikalizacije srpskog društva, ali moraju i treba da se plaše oni koji su radili o glavi srpskom narodu tako dugo, od toga što će srbijanske vlade imati dobre, prisne odnose sa SPC. To je taj odnos Crkve i civilnog društva, naglašavam, u Srbiji. Ne znam kako će drugde biti i kakve su tamo okolnosti. U Srbiji će tako biti i u narednom periodu.

Kad je reč o donosu Crkve i obrazovanja, postavlja se pre svega pitanje vraćanja veronauke u škole. Prethodna vlada je donela uredbu kojom je vraćena veronauka u škole, i onda se rasplamsala diskusija oko toga. Takođe, rasprave je bilo i oko vraćanja Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u okvir Beogradskog univerziteta. Sve su to potezi koji se napadaju. A ko je izdvojio Bogoslovski fakultet sa BU? Pa Josip Broz Tito sa svojom kamarilom. Ono što je tužno, to je da se danas u Srbiji pojavljuju ljudi koji jesu etnički Srbi, a koji napadaju taj povratak. Jedan od najvećih zlotvora srpskog naroda u istoriji, po mom mišljenju, J. B.Tito, povlačio je određene poteze, uvek smišljenje na štetu srpskog naroda, i sada, kada se stvari vraćaju kako bismo došli kako-tako ponovo na svoje noge, pojavljuje se jedan broj ljudi, etničkih Srba, ali kažem samo etničkih Srba, koji otvaraju to pitanje vraćanja.

Kad je u pitanju veronauka, ono što je komično u tom slučaju je da ljudi koji kritikuju njeno vraćanje u obrazovni sistem dobijaju finansijsku podršku iz zemalja u kojima veronauka i te kako postoji u sistemu obrazovanja. I to je jedan apsurd koji se nama u Srbiji događa. Naime, u većini tih evropskih, razvijenih zemalja postoji verska nastava sa određenim modalitetima. I to bi građani Srbije trebalo da znaju, da je to sasvim u skladu sa našim ciljem i potrebom da budemo deo evropske zajednice naroda.

U narednom periodu očekujem i nadam se da će i ova, kao i svaka druga srbijanska vlada, podržavati razvoj veronauke u školama, i da ćemo tako stvarati generacije koje će imati manju duhovnu glad, jer mi zapravo govorimo o obonovi i preobražaju Srbije. To se ne može ostvariti ako najveći broj građana, koji treba da izvede taj preporod Srbije, nema zadovoljenu tu duhovnu glad. Po mom mišljenju, ni čovek ni nacija ne mogu opstati bez vere, to je pitanje opstanka. Srpski narod ne može imati ozbiljnu perspektivu uz sva druga postignuća, ukoliko u temelju toga nije zadovoljena duhovna glad. Tada se sve to postignuto ranije ili kasnije istopi i nestane. Zato mislim da je jako važno da kroz veronauku obnovimo snagu srpskog naroda. To je i odnos ove vlade prema Crkvi i to je, nadam se, i u narednom periodu odnos srpske države i SPC. Dakle, ukoliko ne budemo učvrstili te duhovne temelje, nesreće koje su nas zadesile u prošlosti i dalje će se ponavljati.

Još bih pomenuo jedno važno pitanje, a to je položaj žene u društvu i odnos Crkve prema ženi. Najveći broj onih koji napadaju Crkvu, uglavnom ističu taj odnos. Moram reći da smo nedavno usvojili novi Porodični zakon u Srbiji koji treba da da osnovu za jedan promenjeni odnos u srpskoj porodici. Najveći njegov deo štiti decu i žene. Mi imamo, kao što znate, problem nasilja u porodici. Kroz taj zakon hoćemo da uredimo stvari tako da žene i deca budu zaštićeni od nasilja i da porodicu učvrstimo, revitalizujemo. U tom smislu, važan je upravo taj odnos prema položaju žene. Mi imamo jedan problem, koji, ako ga ne budemo rešili u narednom periodu, nećemo više imati nijedan drugi problem. To je problem „bele kuge“ u Srbiji. U ovom stanju, u kome se nalazi srpski narod u Srbiji, mi bismo otprilike do 2050. godine postali manjina u sopstvenoj zemlji i onda najveći deo ovih problema o kojim govorimo postaju trećerazredni problemi. Ja često kažem, ako se nastavi ovakva situacija sa „belom kugom“, mi ćemo prirodno „rešiti“ problem nezaposlenosti, jer neće imati ko da radi, neće biti novih generacija. Srpska Crkva i srpsko društvo moraju naći punu meru stvari kad je u pitanju odnos prema ženama, kako bi se učvrstila porodica. Jer šta je jedno društvo, nego skup porodica? Koliko valja porodica, toliko valja društvo u celini. U tom pogledu, mi imamo veliku krizu porodice i to se reflektuje na ono što zovemo „bela kuga“. Mi bismo morali da ponovo učvrstimo porodične vrednosti, sistem odnosa u porodici, jer to je uslov da nas „bela kuga“ ne odnese. U okviru toga što smatram jako važnim, u okviru svog ministarstva preduzimam ono što mislim da je moguće iz ugla državnog delovanja. Pripremamo izmenu niza zakona kako bismo pomogli i podstakli proces suprotan procesu „bele kuge“. Ali time se postižu samo delimični efekti. Najveći problem je unutar ljudi, unutar duše, unutar porodice. Od toga kakav je sistem vrednosti u ljudima, zavisiće da li ćemo mi uspeti u narednom periodu da rešimo problem „bele kuge“. Ako se nastavi sa stavom da je najvažniji lični komfor, ako se zauzima taj sebični stav „posle mene potop“, onda mi ne možemo očekivati da u narednom periodu izađemo na kraj sa ovim problemom. Da podsetim, prirodni priraštaj se javlja kod četvrtog deteta, tek je četvrto dete prirodni priraštaj. Da vidimo koliko porodica u Srbiji ima četvoro dece? Podaci kojima mi raspolažemo o tome koliko porodica u Srbiji ima četvoro dece, jer isplaćujemo dodatak za četvrto dete, teraju nas da se uhvatimo za glavu. To su ozbiljni problemi, ali mislim da polako zauzimamo dobar osnovni smer, i to je po meni ključno. Jer kada uđemo u pogrešan voz, sve su stanice na tom putu pogrešne. Mislim da, posle dosta lutanja, Srbija i srpsko društvo konačno ulazi u pravi voz, zauzima pravi smer, i sada je na nama da u narednom periodu sve probleme rešavamo idući u pravom smeru. Mislim da nijedan suštinski problem nećemo moći da rešimo bez prave i odgovarajuće saradnje civilnog društva i Crkve, kojom će biti uspostavljen odgovarajući sistem vrednosti koji će se dalje obnavljati u srpskom društvu. Zato sam i ja danas ovde, ispred srbijanske vlade, da se međusobno čujemo, jer problemi su veliki, ali sam uveren da su i rešenja na vidiku.  

 

Simposion u Lazarevcu

„Oni su znali zašto, znamo li mi“

Mnogo je gradovi u Srbiji koji su široj javnosti poznati po fabrikama, industrijskim postrojenjima, ili kao Lazarevac, po rudnom bogatstvu.

Međutim, manje je poznato ili možda namerno bačeno u zaborav da se u Lazarevcu nalazi Spomen-kosturnica iz Prvog svetskog rata, u kojoj zajedno leže kosti srpskih i autrougarskih vojnika. Stradanje na koje je pristalo hiljade srpskih vojnika poštujući naređenje da ni za centimetar ne odstupe sa linije fronta bitke koja se vodila na Vračem brdu, Čovki i okolnim livadama decembra 1914, podvig je koji je po časti ravan onome koji su klubarski seljaci učinili nakon bitke, prikupivši zajedno kosti 50.000 srpskih i austrougarskih vojnika. Prebirajući danima po kostima svojih heroja, oni ni neprijateljske kosti nisu ostavili da trunu, već su ih sa srpskim položili u zajedničku grobnicu.

Da smo o ovome govorili svetu svih ovih godina, danas ne bismo morali da objašnjavamo ko jeste, a ko nije genocidan narod, ima li časti i obraza srpski vojnik, ko je to mogao naterati srpskog seljaka da sa kostima svoje braće zauvek ispreplete kosti svojih neprijatelja.

Dakle, lepo je poznavati Lazarevac i okolinu po kolubarskim rudnicima i nepresušinim izvorištima uglja, ali je danas možda još korisnije, i za nas i za naše okruženje, da se podsetimo i upoznamo sa ovom pričom i ovim primerom hristoljubivog srpskog seljaka. Zato je bilo važno da se kosti koje su 60-tih godina potrpane u džakove, ostavljene da plutaju po površini vode, sahrane dostojno onih koji su ih onako pažljivo sakupili te zime 1914. godine.

Spomen-kosturnica Kolubarske bitke smeštena je u kripti crkve Svetog Velikomučenika Dimitrija u Lazarevcu. Naime, 1940, kada je crkva završena, kosti vojnika iz Kolubarske bitke, koje su do tada ležale u crkvi u Ćelijama, gde su bile smeštene 1921, prenete su u novosagrađeni hram.

I Spomen-kosturnica i crkva, nagrižene zubom vremena, dočekale su napokon svoju obnovu. Sredstva za sanaciju Spomen-kosturnice, u vrednosti od 6.500.000 dinara, obezbedilo je Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja.

Akcija koja nosi naziv Oni su znali zašto, znamo li mi? započeta je 12. novembra, donatorskim skupom u cilju prikupljanja sredstava za popravku čitave crkve. U planu je da se, u saradnji sa Istorijskim i Vojnim muzejima u Beogradu uradi i obnova postavke u Spomen-kosturnici, kao i da se omogući njena video prezentacija kako bi se Kolubarska bitka još više približila posetiocima.

Dobrotvorni dan bio je i prilika da, zahvaljujući angažovanju mladih lazarevačkih sveštenika i podršci SO Lazarevac, bude održan i simposion Parohija u savremenom društvu. Skup je otvorio Njegovo Preosveštenstvo Episkop šumadijski g. Jovan, a svoja gledišta su izneli Episkop braničevski dr Ignatije, ministar za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja g. Slobodan Lalović, ministar vera g. Slobodan Radulović, protojerej dr Radovan Bigović i rektor Kragujevačke bogoslovije protojerej-stavrofor dr Zoran Krstić.

Za veliko zalaganje i pomoć u obnovi hrama i kosturnice, episkop Jovan je dodelio ordene Svetog Simeona prvog reda ministrima Laloviću i Raduloviću.

U okviru programa donatorske večeri nastupili su Akademski hor Obilić kojim je dirigovala Darinka Matić-Marović.

Akcija Oni su znali zašto, znamo li mi? trebalo bi da bude samo početak jednog većeg projekta, a to je podizanje savremenog parohijskog centra u Lazervcu sa Spomen-domom Kolubarske bitke.

Treba istaći da je ova akcija u Lazarevcu bila najbolji primer odlične saradnje lokalne samouprave i crkvene opštine, i da se ovako veliki projekti, od značaja za čitav ovaj kolubarski kraj i šire, mogu lakše ostvariti zajedničkim angažovanjem i međusobnom podrškom.

U ovom broju Pravoslavlja objavljujemo izlaganje ministra Slobodana Lalovića, a u narednim brojevima upozaćemo vas sa stavovima drugih učesnika sa Simposiona u Lazarevcu.

Lidija Glišić