Православна емиграција до Октобарске револуције - Православље

Поред православних Руса, у Сједињене Америчке Државе су се, од самог њиховог оснивања, досељавали и припадници других православних народа и то највише Грка, Срба, Арапа и Албанаца. Сви они били су судеоници тзв. „нове емиграције“, трећег и последњег таласа емиграната који је од 1890. године у Америку донео око 6 милиона људи. Организација православних грчких парохија је од самог почетка била независна од руске Православне мисионарске епархије. То, међутим, није био случај са православним Србима, Арапима и Албанцима чије су се парохије укључиле у мултиетнички састав Мисионарске епархије, придружујући се и саучествујући у њеним мисионарским напорима, и самим тим поставши део оног што се у том тренутку препознавало као „Имигрантска Црква“.

Највећи део грчке имиграције је у Америку пристигао у два наврата. У првом наврату, од 1890 до 1910. године, процењује се да је пристигло око 300.000 Грка, с тим да их се највећи број уселио после 1905. године. Осталих око 300.000 пристигло је у раздобљу од 1911. до 1920. године. Грци су из Грчке емигрирали, као и Словени, углавном из економских разлога, али није била без значаја ни политичка нестабилност, јер су Грци, као и Срби, дуго остали под тешком турском окупацијом која је, после 1897. године, проузроковала сталне ратове у региону Балкана. Због тога се на позив матичне државе око 40.000 грчких Американаца вратило да учествује у Првом балканском рату, дајући значајан допринос борби грчког народа за слободу.

За разлику од Словена који су се већином насељавали у области Источне Америке и близу великих рудника угља, Грци су имали тенденцију насељавања у приградским и градским насељима средњег Запада, где је индустрија била веома јака. Године 1920. у градским срединама Њујорка, Чикага и Бостона живело је 88% од целокупне грчке популације. Те јаке етничке заједнице су и издејствовале 1892. године, преко своје организације Атинско друштво, стварање посебне Грчке православне парохије у Њујорку. (Пре тога је у Њујорку постојала руско-грчка капела која је била под окриљем Мисионарске епархије, а која је затворена 1883. године). Не налазећи за сходно да затражи свештеника од руског владике из Сан Франциска тј. Мисионарске епархије у Америци, управа поменуте организације се одлучила да контактира Свети синод Грчке православне цркве. У жељи да организује не само богослужење на грчком језику, него и парохију на грчкој етничкој основи мимо канонске власти Мисионарске епархије, ова управа је тако направила преседан који је променио ток развоја Православне цркве у Америци. У периоду од 1892. до 1920. године, преко 150 нових грчких парохија је следило пример споменуте парохије њујоршке.

Мисионарска епархија у Америци, пак, учинила је са своје стране значајан покушај опслуживања грчке заједнице. Посебно су у западном делу Америке грчки лаици били саставни део парохија које су биле укључене у Мисионарску епархију. Велики број грчких свештеника служио је у њеним мултиетничким парохијама. Чак је и грчки свештеник и архијерејски намесник за Запад Мисионарске епархије, Мајкл Андриас, посетио Васељенског патријарха 1912. године, званично тражећи да Васељенска Патријаршија предложи погодног кандидата за епископа унутар Мисионарске епархије који би опслуживао независне грчке парохије. Међутим, услед снажног притиска Турске, која је већ била упозорила Патријаршију да се не меша у анти-турске америчке парохије, ова молба је у Цариграду одбијена. Тадашњи надлежни Епископ Мисионарске епархије, будући Патријарх руски Тихон, служио је свету Литургију у „независној“ грчкој парохији у Чикагу на чисто грчком језику. Међутим, дошавши у Њујорк 1904. године, и будући неупућен у „независтан“ статус тамошње парохије, доживео је да буде нападно замољен од гневне управе да напусти парохију.

Рана српска емиграција помогла је формирање првих православних парохија у САД у Њу Орлеансу (1864) и Сан Франциску (1868). Већина наших емиграната била је са подручја Косова и Метохије, који су тада још били под Турцима, и већина од њих је у Америку придошла у периоду од 1890. до 1915. године. Српска популација у Америци у то време није била много велика. До 1917. године број Срба емиграната у Америци био је око 40.000. Тај број би, без сумње, био у порасту, али је, због одласка великог броја Срба из Америке у Балканске ратове и Први светски рат, опао. Прва у тој мултиетничкој средини, јасно препознатљива, Српска православна парохија у Америци основана је у Џексону, држава Калифорнија, 1892. године од стране архимандрита Севастијана Дабовића. Син једног од најстаријих познатих српских емиграната у Америци. „Енглески проповедник“ катедрале у Сан Франциску, која је била под Мисионарском епархијом, архимандрит Севастијан је организовао и друге мултиетничке православне парохије широм западне обале Америке, укључујући Сијетл и Портланд. План патријарха Тихона био је да се под Мисионарском епархијом формира Српска православна епархија Чикаго, на челу са викарним епископом који би обједињавао српске парохије лоциране углавном близу великих челичана у држави Пенсилванија и широј околини Чикага. За викарног епископа планирао је да постави архимандрита Севастијана, али услед сталних одлагања и других разлога тај план је остао неостварен, тако да је 1913. године савез српских парохија предложио напуштање јурисдикције америчке Мисионарске епархије и затражио прикључење Црквеној матици у Београду. Међутим, због компликоване политичке ситуације и ратног стања у Србији, одговор није долазио.

У међувремену, захваљујући доброј вољи обеју страна, укључујући обећање Мисионарске епархије да резервише четири стране у њиховом месечном билтену Руски православни амерички гласник за Српску православну заједницу, односи између Мисионарске епархије и 19 српских парохија су били потпуно обновљени до 1916. године.

Године 1917, услед превратничких дешавања у Русији, руска Мисионарска епархија у Америци била је онемогућена да, како је планирано, хиротонише архимандрита Мардарија Ускоковића за епископа српских парохија у Америци, и зато 1919. године упућује овог српског архимандрита у Београд да тамо прими епископски чин. Међутим, тада тек изабрани патријарх Димитрије одлучио је да архимандрита Мардарија постави за настојатеља манастира Раковица. После многих захтева српске емиграције у Америци, српски патријарх напокон шаље на то место Светог Владику Николаја Велимировића, који тамо остаје све до 1923, када га замењује као администратор постављени архимандрит Мардарије. Архимандрит Мардарије је произведен у епископски чин 1926. године.

Општепозната као „сиријанска“, православна емиграција арапског порекла у Сједињене Америчке Државе почела је да пристиже од 1878. године. До 1895. године, арапска православна заједница, огранизована око Сиријског православног добротворног друштва у Њујорку, постала је довољно велика да затражи постављење свештеника од руске Православне мисионарске епархије. Крајем 1895. године, архимандрит Рафаил (Хауавини), бивши професор арапског језика на Православној богословији у Казану (Русија), преузео је дужности првог арапског православног свештеника у Америци. Архимандрит Рафаил, који је веома много путовао ширећи мисију Цркве, до 1905. године организовао је још шест арапских парохија по целој Северној Америци, и то у државама Небраска, Масачусетс и у Квебеку (Канада).

За разлику од Грка и унијата који су пристизали појединачно, иако масовно, православни Арапи углавном су емигрирали у читавим породицама. Жеља за стабилношћу и избор занимања (многи су били занатлије, предузимачи и трговци) олакшала је њихову брзу културну асимилацију у Америци.

Арапска емиграција у Северну Амерку се убрзала после 1908. године, када је Отоманска империја наметнула обавезну војну службу за све оне који живе на њеној територији. Под пастирским руководством Мисионарске епархије, број арапских парохија од 1905 до 1915. године се учетворостручио (од 6 на 24). Велика заслуга за то мисионарско дело припада епископу Рафаилу, који је у чин епископа хиротонисан 1904. године од потоњег Свјатејшег патријарха Тихона, тадашњег архиепископа Америчке мисионарске епархије. Епископа Рафаила прерана смрт затекла је 1915. године, а за његовог наследника је одређен архимандрит Афтимос (Офиш), који је убрзо затим произведен у епископски чин.

Иако Православље на територији Албаније датира још од другог века, а православни у Албанији историјски чине око 25% становништва, прва православна св. Литургија на албанском језику служена је не у Албанији, већ у држави Масачусетс.

У периоду пристизања „нове емиграције“, у Сједињене Америчке Државе се, у времену од 1890. до 1920. године, из југоисточне Алабаније доселило око 25.000 Албанаца, и то претежно у околину Бостона. Углавном су то били православни Албанци, мада је било и нешто мало римокатолика и муслимана. У каснијим годинама после преузимања власти од стране комуниста, када је Црква била страшно гоњена, Албанска православна црква је опстала само у расејању, организујући се управо у околини Бостона (1960–1989), где је православна албанска заједница била најјача. Слично осталој православној емиграцији, и албанска православна емиграција је била сачињена углавно од младих неписмених сељака, који су спас од тешке економске ситуације у својој земљи тражили у печалби. У периоду после Првог светског рата, као и други емигранти са Балкана, и православни Албанци су се враћали у своју отаџбину, тако да их се у том периоду после рата из Америке иселило негде око 10.000.

Још од другог века, на територији Албаније се све службе, школе и остале активности у Православној цркви обављају на грчком језику. У току деветнаестог века, када су све нације на Балкану добиле велику потребу истицања свог националног идентитета, православни Албанци су покушали да у Православну цркву у Албанији унесу албанска национална обележја, као што су језик и остало. Сви покушаји да дође до једне такве промене прошли су неуспешно. Штавише, неретко су такви људи били екскомуницирани из Цркве од стране грчке јерархије. Због слабе образованости албанске популације и лошег владања грчким језиком, јеванђеоска реч све је теже допирала до албанских људи, што је битно ослабило свеукупно деловање Православне цркве на том подручју.

Почетком прошлог века, национални занос је снажно захватио албанску емигрантску заједницу у Северној Америци. Када је, 1906 године, грчки свештеник из „независне“ грчке парохије у Хадсону, држава Масачусетс, одбио да сахрани православног Албанца који је био изразити националиста, албанска православна заједница се обратила руској Мисионарској епархији за помоћ у организовању независне албанске парохије унутар саме Мисионарске епархије, у којој би служба и свака друга активност била на албанском језику. Године 1908, од стране митрополита Платона, који је имао велико разумевање за потребе албанске православне заједнице, у епископски чин узведен је Теофан (Фан) Ноли (1882–1965), познат као изразито национално оријентисани православни Албанац, који је уз то био и парохијски појац. Епископ Теофан је организовао још пет албанских парохија, углавном у Масачусетсу, као албанску Православну мисију у Америци под покровитељством руске Мисионарске епархије.

Касније, епископ Теофан се вратио у Албанију као албански делегат у Лиги Народа, и 1923. године постао архиепископ Албанске православне цркве. Једно врло кратко време заузимао је и позицију премијера у влади Албаније до државног удара 1924. године, када је са те позиције збачен. Емигрирао је у Немачку и 1932. године се вратио у Сједињене Америчке Државе. Завршивши студије на Харварду, преводио је православне богослужбене књиге и свете Оце на албански језик. Занимљиво је и то да је он приви превео Шекспирова дела на албански. Албанску Православну заједницу водио је до свог упокојења 1965. године.

Иако су Јевреји из Румуније придошли у Америку још пре 1880. године, православни Румуни у већем броју почињу да се досељавају тек после 1895. Процењује се да број православних Румуна који су емигрирали у Америку до 1920. године достиже 50.000. Поред економских разлога који су били главни разлози емигрирања из Источне Европе у Америку, православни Румуни су имали још један врло битан разлог, а то је угрожавање основних културних и верских права од стране Мађара. Наиме 1867. године, мађарска властела у Трансилванији започела је програм присилне мађаризације румунске популације. Због тешког притиска који је румунски народ трпео у крајевима који тада нису припадали Румунском краљевству, а то су били неки делови Баната и Молдавија, највећи број емиграната је био управо из ових области. По завршетку Првог светског рата, када су поменути делови Баната и Молдавија припали Румунском краљевству, преко две трећине румунских емиграната се вратило у своју отаџбину.

У то време румунски народ у Америци живео је у веома разуђеним заједницама и био стално у покрету. То није повољно утицало на формирање румунских православних парохија. Духовне потребе народа, као што су богослужења, крштења, венчања и сахране, задовољавали су путујући свештеници који су путовали широм америчког средњег Запада и канадских провинција.

Уледајући се на пример Грка који су свештенство тражили од епископа из њихове отаџбине, Румуни су благослов и свештеника за своју прву парохију у Америци, која је 1904. године основана у Кливленду, држава Охајо, добили од Архиепископије Сибиу (Трансилванија). У размаку од 1904. до 1920. године, Архиепископија Сибиу је оформила још дванаест парохија на средњем Западу, док је Молдавска митрополија дала свој благослов за шест парохија у Канади. Такође треба рећи да су и православни Роми из румунских подручја налазили уточиште у овим мисионарским парохијама.

Мали број Белоруса, Козака и православних Украјинаца у овом периоду није успео да оформи своје сопствене парохије, већ су се у највећем броју случајева утопили у њима најближе словенске парохије које су већ постојале у оквиру руске Мисионарске епархије. Први талас емиграције из Бугарске и Македоније наишао је после Македонског устанка 1903. године, али су се и ови емигранти, по угледу на Грке, трудили да оформе своје сопствене парохије са свештеником из „старог краја“. Тако је прва „македонско-бугарска“ парохија у Сједињеним Америчким Државама формирана 1907. године у Медисону, држава Илиноис.

Милијана Ђокић

У следећем броју

Православље у Америци између

два светска рата