Sabor za Kosovo i Metohiju

U svečanoj sali Doma sindikata u Beogradu, u organizaciji Sabora srpske omladine, 19. novembra, organizovana je Duhovna akademija posvećena Kosovu i Metohiji. O Kosovu i Metohiji govorili su umirovljeni Vladika zahumsko-hercegovački Atanasije (Jevtić), Episkop budimljansko-nikšićki Joanikije, Episkop lipljanski Teodosije (koga je Sveti arhijerejski sinod SPC odabrao kao predstavnika SPC u diplomatskim pregovorima za Kosovo i Metohiju), predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju u vladi Republike Srbije Sanda Rašković-Ivić, predsednik kancelarije Svetog arhijerejskog sinoda SPC za Kosovo i Metohiju jeromonah Irinej Dobrijević, predstavnici udruženja članova Sabora srpske omladine i predstavnici Srba sa Kosova i Metohije. U programu Duhovne akademije nastupila su deca sa Kosova i Metohije iz KUD-a Kriva Reka iz Kosovske Kamenice i glumica Ivana Žigon.

Prisutnima se prvo obratio Episkop budimljansko-nikšićki Joanikije rečima: „Kosovo je bilo, jeste i ostaće srpsko raspeće. Po pesnikovim rečima, ’Kosovo je najskuplja srpska reč'. Krst je veliko poniženje. Nema tu nikakve patetike. Krst jeste veliko poniženje, ali je i nada i svetlost Vaskrsenja. Kosovo je veliko svetilište, kamen temeljac srpske istorije. Kamen temeljac svega dobrog, uzvišenog i trajnog. Kosovska žrtva traje od kneza Lazara kroz vekove i Bog nam je dao priliku da se prema njoj odnosimo i nešto učinimo. Mi se rečima psalmopojca Davida za Kosovo vezujemo: „Ako te zaboravim Kosovo, neka me zaboravi desnica moja“. Danas naše uništene svetinje, današnja kosovska žrtva, današnje raspeto Kosovo okuplja i objedinjuje sve. Mi hrišćani uvek imamo nadu, krst koji je i raspeće i poniženje, ali i slava i Vaskrs. Mi danas na Kosovu vidimo oboje kada uz vojničku pratnju najveće sile na svetu obilazimo naš poniženi, u žicu zatvoreni narod koji ima nade i naše svetinje koje sijaju kao sunce, sijaju jače nego ikada. Naše svetinje sijaju više nego ikada posle Kosovske bitke. Kada dođem u Pećku Patrijaršiju, u Dečane, osećam se kao u Jerusalimu, na Sinaju, na grobu Hristovom. Zalečimo i proslavimo kosovske rane i njihovu duboku vezu sa ranama Hristovim“.

Sanda Rašković-Ivić je govorila o značaju Kosova i Metohije za srpski narod, kao i o planu Vlade za predstojeće pregovore o statusu južne pokrajine. „Kosovo, koje je dobilo ime po maloj crnoj ptici kos i Metohija, od reči metoh-manastirski posed, jeste kolevka srpske državnosti i starostavni zavičaj, sedište Srpske patrijaršije, naša duhovna vertikala, mit dubokohrišćanski, Carstvo nebesko. Vi bolje od mene znate šta je Kosovo za srpski narod. Danas na Kosovu i Metohiji živi 142.000 Srba, 1.500.000 Albanaca, a za vreme rata koji je trajao 78 dana proterano je 230.000 Srba, dok su se proterani Albanci vratili u znatno većem broju, rekla je gospođa Rašković-Ivić. Vlada Srbije oslanjaće se u predstojećim pregovorima na Međunarodno pravo i Rezoluciju 1244 iz juna 1999, kojom se našoj zemlji garantuje teritorijalni integritet i državni suverenitet i gde se nijednom ne pominje nezavisnost i samoopredeljenje naroda. Naša vlada vodiće se i Helsinškim završnim aktom o nepromenljivosti granica. „Srbe van granica Srbije i Crne Gore niko nije pitao šta hoće, a ko treba da pita Albance?", rekla je Sanda Rašković-Ivić. Plan Vlade Srbije počiva na decentralizaciji i raspodeli vlasti na lokalnom nivou. Vlada će se zalagati da srpskih opština bude 15, a ne 10, koliko ih je danas. Sanda Rašković-Ivić prenela je prisutnima utiske sa razgovora koje je vodila u Vašingtonu i gde su Amerikanci, zagovornici privatne svojine, kako je rekla, jako dobro razumeli da je na Kosovu i Metohiji 62 posto zemlje prema katastru srpska zemlja i da je 17000 stanova oteto od Srba, i sada je u albanskim rukama. Na Kosovu ima lignita za 200 godina unapred, a to su Amerikanci kao stručnjaci za ekonomiju dobro razumeli. O svim špekulacijama i zamenama koje Albanci nude, gđa Rašković-Ivić je rekla: „Oni bi da menjaju srpsko za srpsko, a mi na to ne možemo da pristanemo“.

Sanda Rašković-Ivić se osvrnula i na pritiske kojima je Međunarodna zajednica izložila našu zemlju, a koji se tiču prava nacionalnih manjina, rekavši: „Niko ne pita za Srbe na Kosovu i Metohiji, a pita za manjine“. Danas je Kosovo jedno kriminalno društvo, što je u razgovoru sa gospođom Rašković-Ivić potvrdio Beri Flečer iz uprave UNMIK-a: „Svaki put kada uhvatimo mafijaša, on se uvije u albansku zastavu i onda imamo demonstracije na ulicama. Ovo društvo nije povezano sa kriminalom, nego počiva na njemu“. U poslednjih 6 godina na Kosovu i Metohiji podignuto je 211 džamija, a srušeno 150 crkava, naglasila je Sanda Rašković-Ivić. SAD i zemlje EU trebalo bi da razmisle jer „bela al kaida“ može zakucati i na njihova vrata. „Kosovo nije samo 12,1 posto naše geografije, i mi zato moramo na pregovore. Moramo na pregovore da bi nas se neko sećao. Ne na Lazarevo žrtvovanje“.

„Gde god se nalazim, svuda je Kosovo“, reči su kojima se obratio prisutnima Episkop lipljanski Teodosije. „Mi treba da živimo Kosovo i da tamo opstanemo. Na Kosovu su mošti sv. Stefana Dečanskog i jeraraha crkve naše u Pećkoj patrijaršiji. To je neprocenjiv duhovni i kulturni kapital. Kada u Dečane dođu zapadni političari, koji neće ni da se poklone kad ulaze u hram, uvek se pitaju šta smo to mi Srbi bili, a šta smo danas, kada je narod u krvi i suzama napustio Kosovo i Metohiju. Odgovorim da smo bili jedan slavni narod i ponosimo se time, a da to što su Srbi bili, oni su i danas, kao i ova svetinja. Kažem da se nisu promenili. Odvedem ih u ikonopisnu radionicu, gde monasi slikaju freske isto kao što su činili i u doba kralja Stefana Dečanskog. Mi smo na Kosovu i Metohiji ono što su naše svetinje. Obnova naših svetinja je obnova našeg bića“. Vladika Teodosije je ispričao i jednu uspomenu iz rata 1999: „Gledao sam kako narod strada. Stradali su i Srbi i Albanci. Rat je takav. Svi stradaju. Jedan stari Albanac došao je i poljubio mi ruku, rekavši: ’Vi monasi ste u ovom ratu položili ispit’. I te reči su mi najveći spomen i kao čoveku, i kao monahu, i kao vladiki“.

Vera u Vaskrs Kosova

„Dolazim iz Tirane, gde sam razgovarao sa jerarsima Albanske pravoslavne crkve“, rekao je jeromonah Irinej Dobrijević, predsednik kancelarije SPC za Kosovo i Metohiju, „koji su mi rekli da je u vreme Enver Hodžine Albanije bilo progona pravoslavnih sveštenika, a da danas Pravoslavna crkva vaskrsava u Albaniji. Tako i mi možemo da vaskrsnemo Kosovo ako u to verujemo i to želimo“.

Aleksandar Antić i Jelena Ničić, petnaestogodišnjaci iz Kosovske Kamenice, pristaju na razgovor samo uz dozvolu koreografa. Nikad nisu sigurni sa kim treba razgovarati. Ipak žive na Kosovu, a tamo vlada nepoverenje i strah: „Autobus nas vozi do škole. Plašimo se, ali smo se najviše plašili 17. marta. Ovde u Beogradu je lepo i mirno. Ljudi slobodno šetaju. Mi moramo da ostanemo tamo odakle smo. Mi nemamo gde da pobegnemo. To je naša zemlja“.

Jedanaestogodišnja Teodora Družetić recitovanjem je otvorila Duhovnu Akademiju. Kaže da joj je cilj da stihovima „uđe u glavu političarima, da malo promisle“.

Direktno sa aerodroma iz Moskve je stigap vladika Atanasije Jevtić. Svi prisutni željno su očekivali vladiku koji je još 80-tih godina prošlog veka govorio o problemima kosovskih Srba i napisao knjigu Od Kosova do Jadovna, upozoravajući na stradanja o kojima niko nije javno govorio. Vladika Atanasije je rekao: „Mi smo kameni narod, koji je od kamena sazdan kao i crkva. Stradanje Kosova nije od pre 30 ili 50 godina, već traje vekovima“. Vladika je govorio i o tome kako su tokom Drugog svetskog rata partizani naoružavali Albance i kako je Srbima 1945. bio zabranjen povratak na Kosovo i Metohiju, a da je 1974. od Srba bilo ispražnjeno 600 naselja. Ali da će se Srbi vratiti, kao što su se i Jevreji vratili u Jerusalim. Vladika Atanasije označio je završetak Duhovne akademije rečima ljubavi i nade, okružen decom kojoj je delio poklone i zajedno sa njima otpevao Ječam žela Kosovka devojka. Zajedno sa njima, pevala je cela sala.