Sava, iguman manastira Ravanice

Uobičajeno je shvatanje da je manastir Ravanica zadužbina kosovskog mučenika svetog kneza Lazara, što je stavlja u red vladarskih zadužbina na čijem početku stoji manastir Studenica, podignuta od velikog župana Stefana Nemanje, „sakupitelja srpske zemlje“, po rečima starog pisca i osnivača dinastije. Zatim slede Mileševa, Sopoćani, Banjska, Dečani, Arhanđeli... Niz se završava Manasijom, zadužbinom Lazarevog sina despota Stefana.

Pomenutom shvatanju da je Ravanica Lazareva zadužbina doprinosi činjenica da se njegove mošti tu nalaze. Kada se pogleda tekst povelje koja je sačuvana u poznijem sažetom izvodu, izgleda da zamisao osnivača Ravanice nije bila da ovaj hram bude njegovo grobno mesto. U tom slučaju, tekst povelje u svom uvodnom delu, gde se obično sreću bogoslovski motivi, ima formule eshatološkog sadržaja poznate iz drugih sličnih akata. Umesto toga, ovde bi pre reč bila o tome da knez podiže hram u znak zahvalnosti što je stupio na položaj vladara: „Stoga i ja, u Hrista Boga blagoverni knez Lazar, revnujem pre mene bivšim blagočastivim carevima, na presto kojih me Bog uznese i činom carstva ukrasi i slavom - od mnogih njegovih darovanja koja su na meni, malo njemu ushtedoh prineti, koliko je moguće.

Blagovoljenjem Oca i pospešenjem Sina i soveršenijem Svetoga Duha podigoh od osnovanja manastir u slavu Svetoga Vaznesenja i kao ktitor njegov po moći ukrasih“.

Ravanica se odlikuje svojim položajem. Uobičajeno je da srpski vladari grade zadužbine u onim oblastima gde se u tom momentu nalazi težište države. I knez Lazar tako čini, samo što je sada pažnja usmerena na moravski deo Srbije, jezgro oblasti kojom je on upravljao pre nego što je postao vladar. Ta oblast kao da je dotle nekako zanemarena ili bar zapostavljena u izvorima, jer o njoj se dotle malo zna. U vreme kneza Lazara dostiže svoj puni procvat. Grade se hramovi, prepisuju knjige, nastaju monaške naseobine oko pojedinih manastira. Srpska zemlja u to vreme je poslednje i najbezbednije utočište za one željne samoće i tišine. Vizantija i atoska Sveta Gora više to ne mogu da pruže, jer su ugrožene od Turaka. Nažalost, takvo stanje neće dugo trajati. Turci uviđaju da Srbija pod Lazarevim vođstvom svakoga dana postaje sve jača i otpornija posle krize nastale gašenjem dinastije Nemanjića. Stoga hitaju da odmere snage sa njom. Turska je tada već postala sila prvoga reda koja može da se nosi i sa jačim državama nego što je Srbija. Kosovski Vidovdan 1389. godine predstavlja prelomnu tačku u srpskoj istoriji. U bici gine čitavo pokolenje jednoga naroda. Tu Lazar, iako vladar, ponaša se i pada kao običan vojnik. Osobenost kosovskog poloma čini i to što na bojištu ostaju oba vladara, a to se retko dešava. Za Srbe potonjih vekova prošlost se deli na period pre i posle Kosova. Godinu dana nakon sudbonosne bitke, Ravanica pod svoje svodove prima mošti kosovskog mučenika. Zahvaljujući tome, staje u red sa manastirom Mileševom, koja čuva mošti osnivača Srpske crkve Svetoga Save.

Nastala pri kraju života stare Srpske države, Ravanica će brzo poneti ožiljke ropstva na sebi. Gorela je već 1398. i 1439. godine. Važan datum u njenom životu predstavlja Velika seoba Srba 1690. godine pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Poučeni teškim iskustvom spaljivanja Savinih moštiju sto godina ranije, ravanički monasi pokušavaju da sačuvaju skrivanjem Lazareve mošti. Sa njima i ostalim dragocenostima manastira za četrdeset dana stižu do Sentandreje. Od 1697. g. nalaze utočište u fruškogorskom manastiru Vrdniku, koji od tada postaje sremska Ravanica. Postoje slični primeri kod drugih manastira, gde se po dve obitelji smeštene u različitim oblastima čvršće vežu i ispomažu u nevolji. Ipak, nigde ne postoji toliki stepen bliskosti kao kod moravske i sremske Ravanice. To ide dotle da se knez Lazar počinje smatrati i osnivačem manastira Vrdnika. Od toga ne beže ni sastavljači zvaničnog opisa fruškogorskih manastira, nastalog po nalogu karlovačkog mitropolita Pavla Nenadovića. Tu se za ovaj manastir kaže: „Zdatelj že jego sveti knez Lazar serbski (iže njine v tom hramje v kivotje netljeno ležit). Po njemu bist ktitor prvi Nedeljko Stojanović, žitelj varoši Futoga...“. Ne čudi što i narodna pesma u osnivaču manastira vidi kneza i čak zna kako teče razgovor oko planiranja gradnje:

Nos’te blago niza Srijem ravni

Ka Vrdniku pod goru Vruškinju

Saziđ’te mi crkvu Ravanicu

Ravanicu moju zadužbinuAo Vruška visoka planino

U tebe i slava i krasota

Sva lepota u tebe počiva

Tu su mesta sveti izabrali

Manastire za nji popravili.U toku austrijsko-turskog rata (1788–1791), kod nas poznatog kao Kočina krajina, kao što se može očekivati u opštoj bežaniji koja zahvata Srbe južno od Save, ravanički monasi znaju kuda će - idu u Vrdnik. Ipak, austrijske vlasti ne dozvoljavaju da tu svi ostanu, već neke raspoređuju i po drugim manastirima. Tada je iguman Ravanice Isaija Stefanović, koji se povodom povlačenja Austrije iz rata obraća bečkom caru: „Pozdravljamo te, gospodare rimskog naroda! Zašto nam tako uradiste? Mi smo vašu naredbu izvršili, Turke smo potukli i veliku međusobnu kavgu zametnuli. Turci sada vide da od ćesarevaca niko neće doći. Okupljaju se od Bitolja do Niša da bi nas sve porobili. Nego gledajte da ovih dana dođete ovamo, inače nećete naći u životu ni muško ni žensko, jer ovo ljudstvo nije jedinstveno, a drugo, nema municije. Odavde su odlazili ljudi do Bitolja, ali ne mogu reći koliko tamo ima Turaka“.

Tada je manastir Ravanica teško stradao, kao i većina hramova beogradske oblasti. Razaranja su praćena i velikim ljudskim žrtvama među srpskim vojnicima, ali se zbog brzine obnove o tome malo govorilo. Sa početka 1793. godine potiče popis dragocenosti iz ovog manastira za koje mitropolit Stratimirović nalaže da još izvesno vreme radi sigurnosti ostanu u Vrdniku. Na samom kraju, 30. decembra iste godine, mitropolit dozvoljava da deo stvari bude vraćen u Ravanicu. Među potpisima pomenutog popisa, pored igumana Isaije, sreće se i monah Sava. Kada je nameravao da se vrati za svoj manastir, trebalo je obezbediti posebnu dozvolu koju dobija „pod uslovom da se kavge i svađe kloni i pametno vlada“. Sledećih godina dolazi do obnove manastira, što je samo deo opšteg talasa gradnje hramova po celoj oblasti, o čemu saznajemo iz više zapisa arhimandrita manastira Bogovađe hadži-Ruvima i Memoara prote Matije Nenadovića.

Na prvoj skupštini ustanika o Vaskrsu 1804. godine, održanoj u Ostružnici sreće se „u ime monaškog klira“ Sava i Josif, igumani Ravanice i Kalenića. Nije slučajno da, sem ove vesti iz prve godine bune, nema drugih podataka o igumanu Savi. Kao i u vreme Kočine krajine, vodeći ljudi Crkve imaju veliku ulogu samo u početku, a kasnije tu ulogu preuzima država.

Posle 1806. g, nakon opravka Manasije, vrše se radovi i na Ravanici. U toku ustanka prelazi iz fruškogorskog manastira Vrdnika jeromonah Isaija Gavrilović. To je u vezi sa poznatom Ticanovom bunom u Sremu 1807. godine. Namesnik Isaija ostaje kod ustanika do pada njihove države 1813. godine, kada beži sa mnoštvom ostalih u Srem. Tokom detaljne istrage koju sprovodi austrijska vlast povodom Ticanove bune njegovo ime se češće sreće po sudskim aktima. Po njegovom povratku u Srem, ponovljena je istraga povodom njegovog učešća u buni od pre šest godina koja se svršila tek 1815. godine. O životu manastira u vreme ustanka ima nekoliko vesti iz kasnijeg vremena. Tako se u vreme kneza Miloša vrši popravka krsta, koji je „još pre Karađorđevog vremena okovan u Pančevu“. Na period ustanka podseća i Joakim Vujić pri svom obilasku manastira 1826. g: „U vreme rata Josifa cesara i srpskog vožda Georgija Petrovića jeste ista crkva mnogokratno paljena i rušena bila; u nju su Turci s nasilijem ulazili, svetiteljima oči boli i parali, seno i drva unutra unosili, pak iznutra crkvu potpaljivali, kako i današnjim danom na zidovima videti se može. U crkvi su mošti Romila Sinaita“. Povodom bliskosti Ravanice i Vrdnika koja se održava preko moštiju svetog kneza Lazara, treba pomenuti famu koja dopire do bečke vlasti, kako je o Vidovdanu 1811. godine u ovom manastiru došlo do susreta vođe ustanka Crnoga Đorđa i karlovačkog mitropolita Stratimirovića. Đorđe se tu pojavljuje sa pratnjom od čak pedeset vojnika. Naređena je provera, ali ona nije dala ništa konkretno.

Kobne 1813. godine sa ostalima beži i iguman Sava. Karantin je izdržao kod manastira Feneka, a zatim je nameravao da se naseli, po ugledu na svoje prethodnike u manastiru Vrdniku, „kako što su prežnjeg bekstva zdje pribežavali“. O tome saznajemo iz pisma igumana manastira Vrdnika Sofronija Vujića, upućenog konzistoriji u Karlovcima. Iako su postojale tradicionalne veze između dve obitelji i spremnost monaha sremske Ravanice da izbeglu sabraću prime, za to je bila potrebna dozvola konzistorije. Ranije su za boravak u Vrdniku bila predviđena dva studenička monaha, te iguman Sofronije moli da umesto njih dođu Ravaničani.

Iguman Sava stigao je u manastir Vrdnik 30. oktobra, ali tu nije dugo boravio. Iz popisa sa njim donetih manastirskih i ličnih stvari vidi se da je on umro pre aprila 1814. godine. Isto tako, saznajemo da je u vreme smrti sa sobom imao trista jedan groš. U proleće sledeće godine stiže monah manastira Ravanice Josif Stanisavljević da preuzme manastirske utvari. Uz vraćene stvari prilaže se i prepis zapisnika. Naglašava se u pismu igumana Sofronija za mitropolita Stratimirovića da se ne vraćaju svi predmeti, već deo njih ostaje pohranjen u riznici manastira Vrdnika. Mnogo ovo podseća na pominjani popis iz vremena Kočine krajine, rađen po nalogu istog mitropolita. I uz pismo mitropolitu Stratimiroviću prilaže se jedan prepis zapisnika.

Među izbeglima iz Ravanice nalazi se i Joanikije Feodorović, postrižnik ovog manastira, rodom iz Moskve. Samo je po sebi zanimljivo da ruski monah dođe u zemlju ustanika u vreme kada je san svakog srpskog monaha bio da poseti Rusiju. Krajem 1814. godine iguman manastira Jaska Dionisije Čupić javlja konzistoriji kako monah Joanikije želi da bude primljen u bratstvo toga manastira, gde je došao pre deset meseci na boravak kao izbegli monah, a sada želi tu da ostane. Joanikije je opisan kao revnosni posetilac crkve, nesvadljiv i poslušan, te ga stoga iguman rado prima u zajednicu. Uz pismo je priložena i molba monaha Joanikija po kojoj on želi da bude pribrojan bratstvu „dok je Srbija pod igom Agarena, a kada Srbija pripadne Austriji ili Rusiji, tad bih ja prešao u manastir svoga postriga“.