Оче ректоре, Ваш живот по завршетку Другог светског рата испреплетан је са животом чувене Призренске богословије, чији сте ректор већ 22 године. Испричајте нам нешто више о тој заједничкој судбини.
– Рођен сам 1935. године у селу Мрчајевцима поред Чачка. Ту сам одрастао и завршио основну школу и гимназију, а после завршене мале матуре уписао сам се у Призренску богословију. Долазећи у Призренску богословију нисам ни знао шта ме очекује, поготово што је тад Призрен био у пограничној зони, тако да је било веома тешко бити у Призрену. То су била времена у којима је било тешко за живот уопште у целој нашој земљи, а поготово у Богословији која тек што је била отворена и имала је доста невоља и незгода које су је пратиле. После Другог светског рата то је била прва богословија у којој су почеле да се лече ране Српске цркве која је остала без много свештеника и народних служитеља у цркви. У том послератном периоду најзначајније је било одвајање и стварање Македонске православне цркве, када су сви богослови из Јужне Србије, односно из Републике Македоније, повучени и основана је богословија у Драчеву код Скопља. Шиптарске буне потом су учиниле да многи наши младићи већ нису радо долазили у Призренску богословију, а многи професори нису радо остајали ту, него су тражили да се врате на неко друго место. Хвала Богу, завршио сам Богословију 1953. године и уписао Богословски факултет који сам завршио 1958. године, а у међувремену сам завршио и обавезу према држави кроз служење војног рока. Нешто потом указало се место у Призренској богословији, где сам постављен за суплента, односно професора-приправника те школе. Све моје време службовања провео сам у овој богословији, тако да могу да кажем да је моја биографија веома досадна, јер сам свих 40 година живео и радио на једном месту. Од првог јануара 1984. године постао сам ректор на Богословији, и ево сада биће 22 године, што је најдужи ректорски стаж у историји Богословије. Хвала Богу, још увек сам ту, живим и радим са својим колегама, трудимо се на послу који нам је Црква поверила. У време мога ректорског мандата десила се најтежа трагедија за нашу богословију, тежа од доживљаја у Првом и Другом светском рату, на тај начин што је наша богословија доживела егзодус са старих огњишта из Призрена и морали смо да потражимо себи уточиште у ужој Србији. Тако се богословија, после 128 година живота и рада у Призрену, нашла на другим просторима.
По одлуци Светог архијерејског сабора, центар је постао град Ниш. Ниш је био најприкладније место, јер је то прво веће место од изласка са Косова у коме смо се скрасили и као са неке осматрачнице посматрамо шта нам се дешава на нашем Косову и Метохији. Ниш има доста предности: што је велики универзитетски град, има велики интелектуални потенцијал, налази се на раскршћу путева, није до сада имао школу овога типа и нема у околини великих духовних центара, типа великих манастира као што су Студеница, или Дечани, или Пећка Патријаршија. Тако да мислим да је Бог сам хтео да ми дођемо у град светог цара Константина. Од децембра 1999. године Богословија је опет почела да ради и ево, хвала Богу, за ових неколико година смогла је снаге да изгради ову зграду у којој се сада налазимо и да почне да нормално живи и ради.
Шта је још важно рећи о богатој историји Призренске богословије и који су њени најпознатији ученици и професори? – Богословија у Призрену основана је 1. октобра 1871. године од стране великог српског добротвора Симе Андрејевића Игуманова. То је Призренац који је рођен и одрастао у Призрену и човек који је имао дара и духа да прозре време и да предвиди догађаје који ће доћи. Он је схватио да једино просвета, и то не било каква просвета, него баш богословска просвета, може да створи људе који ће бити носиоци не само свенароднога бола, него и свенародне будућности, који ће схватити и разумети и будити ватру у животу његових земљака на велики час слободе који мора доћи. Његовим речима то гласи: „Да кућа моја у Призрену у којој је сада богословија остане за вечита времена кућом православне богословије призренске у којој ће се за духовна звања припремати синови моје отаџбине Старе Србије“.
Први ректор Богословије био је Сава Бараћ, касније епископ жички Сава Дечанац, како су га називали. Колико је Призренска богословија постојала благодарећи доброј души Симе Игуманова, толико је опстала благодарећи не само сналажљивости, него и храбрости рускога конзула Ивана Степановича Јастребова, који је штитио Богословију чак и буквално својим грудима. Из Призренске богословије су изашли многи духовници, али и борци за слободу српског народа у Старој Србији и на Косову и Метохији још из комитских времена пре Балканских ратова. Три патријарха су везана за богословију: патријарх Варнава и патријарх Гаврило су завршили богословију у Призрену, а патријарх Павле је био професор у Богословији. На десетине некадашњих и садашњих епископа и свештеника Српске цркве у Отаџбини и Расејању прошло је кроз нашу школу.
У време турске окупације, Призренска богословија поштована је као универзитет. У време Првог светског рата, у Призренској богословији био је краљ Петар Први Ослободилац, краљ Александар, цела влада, и легенда каже да је краљ Петар закопао круну у Призренској богословији, јер краљ може да изађе из земље, али круна не може да изађе из земље. Међу професорима је био и Мирко Јовановић, човек који је био не само заинтересован за живот и рад Богословије, него је заједно са другим нашим научницима вршио откопавање манастира Светих Архангела код Призрена. И ту су нашли кости цара Душана. Први пут да су нашли кости једнога цара. То је било једно национално славље. Истина, те су кости после однете у Скопље и тек почетком Другог светског рата донете су у Патријаршију у Београд, и за време патријарха Германа изложене су у цркви Светога Марка у Београду. И отац Јустин Поповић је деловао и радио у Призренској богословији, па све до ректора Маринковића који је доста написао за нашу богословску науку.
Да ли се размишља о повратку Богословије у Призрен?
– Ми се никада нисмо одрекли тога, али сада видимо да у овоме моменту то објективно није могуће. Иако смо били изградили све зграде у Призрену, направили нову трпезарију, спаваонице, ректорат и све то обновили и средили, сада је то опет демолирано у немирима од марта месеца 2004. године. Све што је могло да гори - изгорело је; све што је могло да се уништи - уништено је. А поготово су били кивни на свако слово, на све записе, јер свака зграда имала је натпис на себи када је сазидана и имала је крст на себи: све је то нестало, крстови поломљени и слова убијена. На тај начин хоће да униште памћење. Видећемо шта ће даље бити. А ако да Бог да се обнови Богословија тамо, ова се неће угасити, него ће и тамо и овамо радити, јер нама је потребно што више људи који ће проћи кроз то образовање.
Која је мисија богословија у оквиру просветног система наше Цркве?
– До сада богословија није ушла у систем просвете који има наша држава. Али зато Црква зна какви су јој кадрови потребни и шта треба да уради, и зато је отворила богословије. Сада их имамо седам, а на почетку је била само једна. Неке су везиване за историјска седишта ранијих богословија, а неке нису, већ су отворене на новим местима. У сваком случају нама никада богословија није много. Треба знати да сваки човек било где и било какав посао да ради од кога ће да живи, треба да буде богослов, тј. да размишља о Богу, Творцу, Спаситељу и Васкрситељу нашем који мора да заузме месту у души и срцу свакога човека. И већ сад, кад мислим и говорим о Богу, ја сам онда богослов. И што има више богословија, не само као професионалних усмерења, већ као напредовања у љубави према Богу и сазнавању Божјих тајни, то нас већ чини квалификованијим и Богу сличним и слободним људима да му се обратимо не само знањем, него и вером.
Тренутно имамо седам богословија на терену бивше Југославије тј. у српском народу. Од тога четири су у Србији: Београдска, Призренска, Карловачка и Крагујевачка, једна у Црној Гори: Цетињска, једна у Босни: Србињска, једна у Хрватској: у манастиру Крка, док у расејању имамо само факултет у Либертивилу у Америци, а немамо богословију. Зато се одавде попуњавају они кадрови који одлазе тамо. Богословија треба да има своје место због тога што она не открива само егзактне науке, него и оне друге, духовне ствари које су потребне за овај свет. Она није установа где се оспособљавају људи који ће производити материјалне предмете. Али ништа не вреде те материјалне вредности ако не умемо да их употребимо. Богословија даје смисао, дакле, духовни живот даје смисао свему материјалном. Шта нам вреди ако имамо трпезу пуну залогаја, а почнемо се свађати? Све има своју меру и вредност кад му даш духовни смисао, то јест кад Христом измеримо и када Христом осветлимо.
Која је будућа улога богослова где год да се они нађу у црквеном и друштвеном животу?
– Мисија богослова, а самим тим и свих црквених људи, јесте то апостолско послање у овај свет. Сваки је човек на неки начин и мисионар и апостол, ако сведочи како ваља Христа распетог и васкрслог. Богослови, поред тога што морају да се оспособе за живот и рад на њиви Господњој, у исто време морају да буду личности које ће да светле. Више не мора свештеник да буде најпаметнија личност у свом окружењу и месту као што је то било некада, у време Јанка Веселиновића. Али оно што мора бити јесте најпоштенија личност. И да он буде со тога друштва.
Који су задаци свештеника и вероучитеља? Са каквим их мисионарским задацима Ви испраћате из богословије?
– У животу Цркве никада није било више радника неголи жетве. Жетве је много, а посленика или радника је мало. И зато молите се Господару жетве да пошаље достојне раднике. Свако време поставља одређене изазове пред савремену Цркву на које Црква треба да има одговор. Наш одговор у 19. веку био је, поред одржавања верско-моралнога стања нашег народа, и физичко ослобођење од ропства. У овом моменту се постављају други проблеми, друге тешкоће. Наши богослови оспособљавају се сада за служење свете Литургије. Ми знамо из искуства да само служење Литургије и учествовање у литургијском животу Цркве јесте учествовање у животу Царства Божјег које ће доћи, које је већ сада, и на неки начин ми већ прелазимо из времена у вечност, надилазимо време, али га се не одричемо, него га прихватамо такво како јесте и освећујемо га. Зато нам је жеља (колико ћемо успети и колико успевамо у томе, то ће други казати) да из богословија изађу будући свештеници који воле богослужење, и који воле изнад свега и пре свега Христа који нам се даје кроз свету Литургију. Ван Христа, морају богослови схватити, нити имамо живота, нити имамо истине, нити икакве вредности. Јер је Христос све то. Баш онако по Достојевском који је казао: ако би Христос био на једној страни, а истина на другој страни, ја бих био са Христом, а не са истином. Јер знао је Достојевски да не може ни постојати истина ван Христа. Јер Христос је Истина. Зато Христос није ни одговорио Пилату шта је истина кад га Пилат није препознао. То је оно што је потребно савременом богослову: да лично доживљава и да тај доживљај преноси на другога. Не сматрамо да је довољно само интелектуално познање и познавање, иако то није неважно. Веома је важно. На крају, велики светитељи и учитељи Цркве постали су Учитељи Васељене зато што су били светога живота, али су били и прворазредни интелектуалци, као што су то били свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти. Они су названи Учитељи Васељене. Црква им даје тај епитет. То значи да су људи који су не само себе поучили, него и друге својим књигама, као и нас до дана данашњега. Имамо још других светих људи који су учили себе и своје савременике примером, али овде су у питању баш књиге. Према томе, сматрам да је и једно и друго важно. Али, пре свега и изнад свега, најважнији је тај конкретни доживљај Христа, ту ватру да понесу са собом, и да том ватром пале пламичке Светога Духа изнад главе свакога хришћанина који постоји и који јесте већ од момента Крштења и Миропомазања ушао у Цркву Христову. Ако то схвате наши ђаци, ако буду разумели да су они ти који стварају ново кроз Христа, а не само да су дошли ту ради ухљебља или зараде, или да би добили професионално занимање, онда нису погрешили место и установу у коју су дошли.
У току је и нова реформа богословских студија и свеукупног просветног система унутар
Цркве?
– Ми смо стално у неким реформама, и то је добро због тога што пратимо неке трендове у свету и у друштву. Наша богословија је после рата била одмах четвороразредна, па кад се задовољила прва глад у потреби за свештеницима, онда је постала петогодишња, јер се видело да долазе деца која нису имала никаква предзнања богословска, тако да је четири године било мало. Скоро педесет година је било тако. Пре Првог светског рата, Карловачка богословија је имала ранг факултета, између два рата богословије су биле шестогодишње, имале ранг више школе, а онда смо имали само средњу школу. Црква је увидела да то није довољно и да треба нешто да се уради. И пре једно десетину година, на челу са блаженопочившим владиком шумадијским Савом, почела је реформа школства кроз то да се богословије смање на четири године, али да одмах буду повезане са два типа института тј. више школе. Тако да нико не буде без више школе у служби Цркве као свештеник. И то је било добро повезано међу собом, јер се градиво континуирано наставља. Међутим, то није заживело због тога што Црква није имала материјалне могућности да обезбеди интернат за пету и шесту годину. Ја сматрам да колико је год важно учење у школи, толико је важан и живот у интернату. Не мислим да треба од интерната правити робијашницу, али у овом времену обесмишљених вредности и кад постоји култ детета у нашем народу, поготово мушког детета, а код нас су искључиво мушка деца у школи, онда та деца постану центар света или их родитељи таквим направе, тако да после нису оспособљени ни за какав посао, чак ни чашу воде да донесу на трпезу, а камоли нешто друго. Потребан је интернат да науче да постоји овај свет и за друге, не само за њих. Потребан је интернат да би се у тој заједници љубави социјализовали, да не постоје само њихови захтеви и испуњавање тих захтева од стране недораслих родитеља. Психолошки је познато да родитељи који потпуно испуњавају све дечје жеље, на тај начин своју децу потпуно онеспособе да они касније нису у стању не само да донесу неку одлуку у животу, него и да издрже најобичније невоље, а невоља ће бити. Треба обогатити дете Богом и његовим унутрашњим силама које ће само умети да употреби у одређеном времену: да може да иде кроз живот и да гледа проблемима у животу отворено у очи, а не да забија главу у песак. Не мислим да од интерната правимо неке касарне у којима ће бити нека гвоздена дисциплина, али ипак да постоји дисциплина и особито да ми сами себе присилимо на слушање кроз богослужење.
Сад смо се нашли у једној тешкој ситуацији зато што није довршен систем тог васпитања. Међутим, Болоњска декларација нам сада даје одређене могућности, а то је да остане богословија за четири године, а да се факултет на неки начин реорганизује и постане место на коме ће се до краја завршити њихово образовање, а не да богословије раде једно, а факултет нешто друго, већ да све буде комплементарно. И зато би наш Богословски факултет требало да се дели на два дела: на трогодишње пастирско-богословске студије и на четворогодишње богословско-философске студије. Ове пастирско-богословске студије биле би ослобођене баласта захтевнијих предмета и онога што није неопходно за живот у парохији. Дакле, више ће се учити оно што је управо најпотребније за живот у парохији, да би будући свештеници могли да што више уђу у живот и рад тога човека са којим они раде, а ми имамо хиљаду проблема: од најосновније биолошке обнове, а да не говорим о некој духовној обнови. То ће бити нека врста квалификације високообразованих свештеника, а то је потребно због спољног уважавања, да не би гледали на Српску православну цркву као на институцију која нема довољно образоване свештенике. И зато сматрам да је факултетско образовање потребно, али пре свега и изнад свега свештеник мора бити богољубац, а онда ће бити и човекољубац.
Овде нам се намеће завршно, али и најважније питање: имају ли млади богослови свест о одговорности позива који су изабрали? – Било је времена када је те одговорности било више или мање, али у сваком времену има богослова који имају свести о томе. После Другог светског рата, они млади људи који су одлазили у богословије, били су у стању да се рву са целим светом, јер је цео свет био против њих као у време Римске империје, када се Империја борила против Хришћана. Али и међу њима је било људи који су касније поклекли и отишли на другу страну. Избегли су од себе и нашли су себе у неким другим сферама. Али, било је и оних који су били спремни на мучеништво чак. Сад већ није такво време. Сад већ више Црква није на маргини друштва. Није више Црква одбачена, већ, напротив, Црква сад има своје место у друштву, а самим тим и свештеници имају своје место у том друштву, уз одређено уважавање од свих чинилаца који чине ово друштво. И сад имамо другу ствар. Као у време цара Константина, када је он постао хришћанин, онда су многи са њим постали хришћани, не из хришћанских побуда, не из религиозних побуда, него зато што је лакше бити у царској вери, као што су са Диоклецијаном били у његовој вери. Тако и данас. Када поставимо питање младим људима зашто су уписали богословију, ту су мање-више приземни разлози. Али касније се ту узраста. И неко узрасте до мучеништва, до анђела, неко до некога степена, неко уопште не узрасте. Али то је живот у заједници, где има и пшенице и кукоља. Јеванђеоске приче се потврђују и наука нашег Господа Исуса Христа увек је актуелна.
Бошко Обрадовић |
