Sinovi Stare Srbije

Oče rektore, Vaš život po završetku Drugog svetskog rata isprepletan je sa životom čuvene Prizrenske bogoslovije, čiji ste rektor već 22 godine. Ispričajte nam nešto više o toj zajedničkoj sudbini.

– Rođen sam 1935. godine u selu Mrčajevcima pored Čačka. Tu sam odrastao i završio osnovnu školu i gimnaziju, a posle završene male mature upisao sam se u Prizrensku bogosloviju. Dolazeći u Prizrensku bogosloviju nisam ni znao šta me očekuje, pogotovo što je tad Prizren bio u pograničnoj zoni, tako da je bilo veoma teško biti u Prizrenu. To su bila vremena u kojima je bilo teško za život uopšte u celoj našoj zemlji, a pogotovo u Bogosloviji koja tek što je bila otvorena i imala je dosta nevolja i nezgoda koje su je pratile. Posle Drugog svetskog rata to je bila prva bogoslovija u kojoj su počele da se leče rane Srpske crkve koja je ostala bez mnogo sveštenika i narodnih služitelja u crkvi. U tom posleratnom periodu najznačajnije je bilo odvajanje i stvaranje Makedonske pravoslavne crkve, kada su svi bogoslovi iz Južne Srbije, odnosno iz Republike Makedonije, povučeni i osnovana je bogoslovija u Dračevu kod Skoplja. Šiptarske bune potom su učinile da mnogi naši mladići već nisu rado dolazili u Prizrensku bogosloviju, a mnogi profesori nisu rado ostajali tu, nego su tražili da se vrate na neko drugo mesto. Hvala Bogu, završio sam Bogosloviju 1953. godine i upisao Bogoslovski fakultet koji sam završio 1958. godine, a u međuvremenu sam završio i obavezu prema državi kroz služenje vojnog roka. Nešto potom ukazalo se mesto u Prizrenskoj bogosloviji, gde sam postavljen za suplenta, odnosno profesora-pripravnika te škole. Sve moje vreme službovanja proveo sam u ovoj bogosloviji, tako da mogu da kažem da je moja biografija veoma dosadna, jer sam svih 40 godina živeo i radio na jednom mestu. Od prvog januara 1984. godine postao sam rektor na Bogosloviji, i evo sada biće 22 godine, što je najduži rektorski staž u istoriji Bogoslovije. Hvala Bogu, još uvek sam tu, živim i radim sa svojim kolegama, trudimo se na poslu koji nam je Crkva poverila. U vreme moga rektorskog mandata desila se najteža tragedija za našu bogosloviju, teža od doživljaja u Prvom i Drugom svetskom ratu, na taj način što je naša bogoslovija doživela egzodus sa starih ognjišta iz Prizrena i morali smo da potražimo sebi utočište u užoj Srbiji. Tako se bogoslovija, posle 128 godina života i rada u Prizrenu, našla na drugim prostorima.

Po odluci Svetog arhijerejskog sabora, centar je postao grad Niš. Niš je bio najprikladnije mesto, jer je to prvo veće mesto od izlaska sa Kosova u kome smo se skrasili i kao sa neke osmatračnice posmatramo šta nam se dešava na našem Kosovu i Metohiji. Niš ima dosta prednosti: što je veliki univerzitetski grad, ima veliki intelektualni potencijal, nalazi se na raskršću puteva, nije do sada imao školu ovoga tipa i nema u okolini velikih duhovnih centara, tipa velikih manastira kao što su Studenica, ili Dečani, ili Pećka Patrijaršija. Tako da mislim da je Bog sam hteo da mi dođemo u grad svetog cara Konstantina. Od decembra 1999. godine Bogoslovija je opet počela da radi i evo, hvala Bogu, za ovih nekoliko godina smogla je snage da izgradi ovu zgradu u kojoj se sada nalazimo i da počne da normalno živi i radi.

Šta je još važno reći o bogatoj istoriji Prizrenske bogoslovije i koji su njeni najpoznatiji učenici i profesori? – Bogoslovija u Prizrenu osnovana je 1. oktobra 1871. godine od strane velikog srpskog dobrotvora Sime Andrejevića Igumanova. To je Prizrenac koji je rođen i odrastao u Prizrenu i čovek koji je imao dara i duha da prozre vreme i da predvidi događaje koji će doći. On je shvatio da jedino prosveta, i to ne bilo kakva prosveta, nego baš bogoslovska prosveta, može da stvori ljude koji će biti nosioci ne samo svenarodnoga bola, nego i svenarodne budućnosti, koji će shvatiti i razumeti i buditi vatru u životu njegovih zemljaka na veliki čas slobode koji mora doći. Njegovim rečima to glasi: „Da kuća moja u Prizrenu u kojoj je sada bogoslovija ostane za večita vremena kućom pravoslavne bogoslovije prizrenske u kojoj će se za duhovna zvanja pripremati sinovi moje otadžbine Stare Srbije“.

Prvi rektor Bogoslovije bio je Sava Barać, kasnije episkop žički Sava Dečanac, kako su ga nazivali. Koliko je Prizrenska bogoslovija postojala blagodareći dobroj duši Sime Igumanova, toliko je opstala blagodareći ne samo snalažljivosti, nego i hrabrosti ruskoga konzula Ivana Stepanoviča Jastrebova, koji je štitio Bogosloviju čak i bukvalno svojim grudima. Iz Prizrenske bogoslovije su izašli mnogi duhovnici, ali i borci za slobodu srpskog naroda u Staroj Srbiji i na Kosovu i Metohiji još iz komitskih vremena pre Balkanskih ratova. Tri patrijarha su vezana za bogosloviju: patrijarh Varnava i patrijarh Gavrilo su završili bogosloviju u Prizrenu, a patrijarh Pavle je bio profesor u Bogosloviji. Na desetine nekadašnjih i sadašnjih episkopa i sveštenika Srpske crkve u Otadžbini i Rasejanju prošlo je kroz našu školu.

U vreme turske okupacije, Prizrenska bogoslovija poštovana je kao univerzitet. U vreme Prvog svetskog rata, u Prizrenskoj bogosloviji bio je kralj Petar Prvi Oslobodilac, kralj Aleksandar, cela vlada, i legenda kaže da je kralj Petar zakopao krunu u Prizrenskoj bogosloviji, jer kralj može da izađe iz zemlje, ali kruna ne može da izađe iz zemlje. Među profesorima je bio i Mirko Jovanović, čovek koji je bio ne samo zainteresovan za život i rad Bogoslovije, nego je zajedno sa drugim našim naučnicima vršio otkopavanje manastira Svetih Arhangela kod Prizrena. I tu su našli kosti cara Dušana. Prvi put da su našli kosti jednoga cara. To je bilo jedno nacionalno slavlje. Istina, te su kosti posle odnete u Skoplje i tek početkom Drugog svetskog rata donete su u Patrijaršiju u Beograd, i za vreme patrijarha Germana izložene su u crkvi Svetoga Marka u Beogradu. I otac Justin Popović je delovao i radio u Prizrenskoj bogosloviji, pa sve do rektora Marinkovića koji je dosta napisao za našu bogoslovsku nauku.

 Da li se razmišlja o povratku Bogoslovije u Prizren?

– Mi se nikada nismo odrekli toga, ali sada vidimo da u ovome momentu to objektivno nije moguće. Iako smo bili izgradili sve zgrade u Prizrenu, napravili novu trpezariju, spavaonice, rektorat i sve to obnovili i sredili, sada je to opet demolirano u nemirima od marta meseca 2004. godine. Sve što je moglo da gori - izgorelo je; sve što je moglo da se uništi - uništeno je. A pogotovo su bili kivni na svako slovo, na sve zapise, jer svaka zgrada imala je natpis na sebi kada je sazidana i imala je krst na sebi: sve je to nestalo, krstovi polomljeni i slova ubijena. Na taj način hoće da unište pamćenje. Videćemo šta će dalje biti. A ako da Bog da se obnovi Bogoslovija tamo, ova se neće ugasiti, nego će i tamo i ovamo raditi, jer nama je potrebno što više ljudi koji će proći kroz to obrazovanje.

 Koja je misija bogoslovija u okviru prosvetnog sistema naše Crkve?

– Do sada bogoslovija nije ušla u sistem prosvete koji ima naša država. Ali zato Crkva zna kakvi su joj kadrovi potrebni i šta treba da uradi, i zato je otvorila bogoslovije. Sada ih imamo sedam, a na početku je bila samo jedna. Neke su vezivane za istorijska sedišta ranijih bogoslovija, a neke nisu, već su otvorene na novim mestima. U svakom slučaju nama nikada bogoslovija nije mnogo. Treba znati da svaki čovek bilo gde i bilo kakav posao da radi od koga će da živi, treba da bude bogoslov, tj. da razmišlja o Bogu, Tvorcu, Spasitelju i Vaskrsitelju našem koji mora da zauzme mestu u duši i srcu svakoga čoveka. I već sad, kad mislim i govorim o Bogu, ja sam onda bogoslov. I što ima više bogoslovija, ne samo kao profesionalnih usmerenja, već kao napredovanja u ljubavi prema Bogu i saznavanju Božjih tajni, to nas već čini kvalifikovanijim i Bogu sličnim i slobodnim ljudima da mu se obratimo ne samo znanjem, nego i verom.

Trenutno imamo sedam bogoslovija na terenu bivše Jugoslavije tj. u srpskom narodu. Od toga četiri su u Srbiji: Beogradska, Prizrenska, Karlovačka i Kragujevačka, jedna u Crnoj Gori: Cetinjska, jedna u Bosni: Srbinjska, jedna u Hrvatskoj: u manastiru Krka, dok u rasejanju imamo samo fakultet u Libertivilu u Americi, a nemamo bogosloviju. Zato se odavde popunjavaju oni kadrovi koji odlaze tamo. Bogoslovija treba da ima svoje mesto zbog toga što ona ne otkriva samo egzaktne nauke, nego i one druge, duhovne stvari koje su potrebne za ovaj svet. Ona nije ustanova gde se osposobljavaju ljudi koji će proizvoditi materijalne predmete. Ali ništa ne vrede te materijalne vrednosti ako ne umemo da ih upotrebimo. Bogoslovija daje smisao, dakle, duhovni život daje smisao svemu materijalnom. Šta nam vredi ako imamo trpezu punu zalogaja, a počnemo se svađati? Sve ima svoju meru i vrednost kad mu daš duhovni smisao, to jest kad Hristom izmerimo i kada Hristom osvetlimo.

 Koja je buduća uloga bogoslova gde god da se oni nađu u crkvenom i društvenom životu?

 – Misija bogoslova, a samim tim i svih crkvenih ljudi, jeste to apostolsko poslanje u ovaj svet. Svaki je čovek na neki način i misionar i apostol, ako svedoči kako valja Hrista raspetog i vaskrslog. Bogoslovi, pored toga što moraju da se osposobe za život i rad na njivi Gospodnjoj, u isto vreme moraju da budu ličnosti koje će da svetle. Više ne mora sveštenik da bude najpametnija ličnost u svom okruženju i mestu kao što je to bilo nekada, u vreme Janka Veselinovića. Ali ono što mora biti jeste najpoštenija ličnost. I da on bude so toga društva.

 Koji su zadaci sveštenika i veroučitelja? Sa kakvim ih misionarskim zadacima Vi ispraćate iz bogoslovije? 

– U životu Crkve nikada nije bilo više radnika negoli žetve. Žetve je mnogo, a poslenika ili radnika je malo. I zato molite se Gospodaru žetve da pošalje dostojne radnike. Svako vreme postavlja određene izazove pred savremenu Crkvu na koje Crkva treba da ima odgovor. Naš odgovor u 19. veku bio je, pored održavanja versko-moralnoga stanja našeg naroda, i fizičko oslobođenje od ropstva. U ovom momentu se postavljaju drugi problemi, druge teškoće. Naši bogoslovi osposobljavaju se sada za služenje svete Liturgije. Mi znamo iz iskustva da samo služenje Liturgije i učestvovanje u liturgijskom životu Crkve jeste učestvovanje u životu Carstva Božjeg koje će doći, koje je već sada, i na neki način mi već prelazimo iz vremena u večnost, nadilazimo vreme, ali ga se ne odričemo, nego ga prihvatamo takvo kako jeste i osvećujemo ga. Zato nam je želja (koliko ćemo uspeti i koliko uspevamo u tome, to će drugi kazati) da iz bogoslovija izađu budući sveštenici koji vole bogosluženje, i koji vole iznad svega i pre svega Hrista koji nam se daje kroz svetu Liturgiju. Van Hrista, moraju bogoslovi shvatiti, niti imamo života, niti imamo istine, niti ikakve vrednosti. Jer je Hristos sve to. Baš onako po Dostojevskom koji je kazao: ako bi Hristos bio na jednoj strani, a istina na drugoj strani, ja bih bio sa Hristom, a ne sa istinom. Jer znao je Dostojevski da ne može ni postojati istina van Hrista. Jer Hristos je Istina. Zato Hristos nije ni odgovorio Pilatu šta je istina kad ga Pilat nije prepoznao. To je ono što je potrebno savremenom bogoslovu: da lično doživljava i da taj doživljaj prenosi na drugoga. Ne smatramo da je dovoljno samo intelektualno poznanje i poznavanje, iako to nije nevažno. Veoma je važno. Na kraju, veliki svetitelji i učitelji Crkve postali su Učitelji Vaseljene zato što su bili svetoga života, ali su bili i prvorazredni intelektualci, kao što su to bili sveti Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatousti. Oni su nazvani Učitelji Vaseljene. Crkva im daje taj epitet. To znači da su ljudi koji su ne samo sebe poučili, nego i druge svojim knjigama, kao i nas do dana današnjega. Imamo još drugih svetih ljudi koji su učili sebe i svoje savremenike primerom, ali ovde su u pitanju baš knjige. Prema tome, smatram da je i jedno i drugo važno. Ali, pre svega i iznad svega, najvažniji je taj konkretni doživljaj Hrista, tu vatru da ponesu sa sobom, i da tom vatrom pale plamičke Svetoga Duha iznad glave svakoga hrišćanina koji postoji i koji jeste već od momenta Krštenja i Miropomazanja ušao u Crkvu Hristovu. Ako to shvate naši đaci, ako budu razumeli da su oni ti koji stvaraju novo kroz Hrista, a ne samo da su došli tu radi uhljeblja ili zarade, ili da bi dobili profesionalno zanimanje, onda nisu pogrešili mesto i ustanovu u koju su došli.

 U toku je i nova reforma bogoslovskih studija i sveukupnog prosvetnog sistema unutar

Crkve?

– Mi smo stalno u nekim reformama, i to je dobro zbog toga što pratimo neke trendove u svetu i u društvu. Naša bogoslovija je posle rata bila odmah četvororazredna, pa kad se zadovoljila prva glad u potrebi za sveštenicima, onda je postala petogodišnja, jer se videlo da dolaze deca koja nisu imala nikakva predznanja bogoslovska, tako da je četiri godine bilo malo. Skoro pedeset godina je bilo tako. Pre Prvog svetskog rata, Karlovačka bogoslovija je imala rang fakulteta, između dva rata bogoslovije su bile šestogodišnje, imale rang više škole, a onda smo imali samo srednju školu. Crkva je uvidela da to nije dovoljno i da treba nešto da se uradi. I pre jedno desetinu godina, na čelu sa blaženopočivšim vladikom šumadijskim Savom, počela je reforma školstva kroz to da se bogoslovije smanje na četiri godine, ali da odmah budu povezane sa dva tipa instituta tj. više škole. Tako da niko ne bude bez više škole u službi Crkve kao sveštenik. I to je bilo dobro povezano među sobom, jer se gradivo kontinuirano nastavlja. Međutim, to nije zaživelo zbog toga što Crkva nije imala materijalne mogućnosti da obezbedi internat za petu i šestu godinu. Ja smatram da koliko je god važno učenje u školi, toliko je važan i život u internatu. Ne mislim da treba od internata praviti robijašnicu, ali u ovom vremenu obesmišljenih vrednosti i kad postoji kult deteta u našem narodu, pogotovo muškog deteta, a kod nas su isključivo muška deca u školi, onda ta deca postanu centar sveta ili ih roditelji takvim naprave, tako da posle nisu osposobljeni ni za kakav posao, čak ni čašu vode da donesu na trpezu, a kamoli nešto drugo. Potreban je internat da nauče da postoji ovaj svet i za druge, ne samo za njih. Potreban je internat da bi se u toj zajednici ljubavi socijalizovali, da ne postoje samo njihovi zahtevi i ispunjavanje tih zahteva od strane nedoraslih roditelja. Psihološki je poznato da roditelji koji potpuno ispunjavaju sve dečje želje, na taj način svoju decu potpuno onesposobe da oni kasnije nisu u stanju ne samo da donesu neku odluku u životu, nego i da izdrže najobičnije nevolje, a nevolja će biti. Treba obogatiti dete Bogom i njegovim unutrašnjim silama koje će samo umeti da upotrebi u određenom vremenu: da može da ide kroz život i da gleda problemima u životu otvoreno u oči, a ne da zabija glavu u pesak. Ne mislim da od internata pravimo neke kasarne u kojima će biti neka gvozdena disciplina, ali ipak da postoji disciplina i osobito da mi sami sebe prisilimo na slušanje kroz bogosluženje.

Sad smo se našli u jednoj teškoj situaciji zato što nije dovršen sistem tog vaspitanja. Međutim, Bolonjska deklaracija nam sada daje određene mogućnosti, a to je da ostane bogoslovija za četiri godine, a da se fakultet na neki način reorganizuje i postane mesto na kome će se do kraja završiti njihovo obrazovanje, a ne da bogoslovije rade jedno, a fakultet nešto drugo, već da sve bude komplementarno. I zato bi naš Bogoslovski fakultet trebalo da se deli na dva dela: na trogodišnje pastirsko-bogoslovske studije i na četvorogodišnje bogoslovsko-filosofske studije. Ove pastirsko-bogoslovske studije bile bi oslobođene balasta zahtevnijih predmeta i onoga što nije neophodno za život u parohiji. Dakle, više će se učiti ono što je upravo najpotrebnije za život u parohiji, da bi budući sveštenici mogli da što više uđu u život i rad toga čoveka sa kojim oni rade, a mi imamo hiljadu problema: od najosnovnije biološke obnove, a da ne govorim o nekoj duhovnoj obnovi. To će biti neka vrsta kvalifikacije visokoobrazovanih sveštenika, a to je potrebno zbog spoljnog uvažavanja, da ne bi gledali na Srpsku pravoslavnu crkvu kao na instituciju koja nema dovoljno obrazovane sveštenike. I zato smatram da je fakultetsko obrazovanje potrebno, ali pre svega i iznad svega sveštenik mora biti bogoljubac, a onda će biti i čovekoljubac.

 Ovde nam se nameće završno, ali i najvažnije pitanje: imaju li mladi bogoslovi svest o odgovornosti poziva koji su izabrali? – Bilo je vremena kada je te odgovornosti bilo više ili manje, ali u svakom vremenu ima bogoslova koji imaju svesti o tome. Posle Drugog svetskog rata, oni mladi ljudi koji su odlazili u bogoslovije, bili su u stanju da se rvu sa celim svetom, jer je ceo svet bio protiv njih kao u vreme Rimske imperije, kada se Imperija borila protiv Hrišćana. Ali i među njima je bilo ljudi koji su kasnije poklekli i otišli na drugu stranu. Izbegli su od sebe i našli su sebe u nekim drugim sferama. Ali, bilo je i onih koji su bili spremni na mučeništvo čak. Sad već nije takvo vreme. Sad već više Crkva nije na margini društva. Nije više Crkva odbačena, već, naprotiv, Crkva sad ima svoje mesto u društvu, a samim tim i sveštenici imaju svoje mesto u tom društvu, uz određeno uvažavanje od svih činilaca koji čine ovo društvo. I sad imamo drugu stvar. Kao u vreme cara Konstantina, kada je on postao hrišćanin, onda su mnogi sa njim postali hrišćani, ne iz hrišćanskih pobuda, ne iz religioznih pobuda, nego zato što je lakše biti u carskoj veri, kao što su sa Dioklecijanom bili u njegovoj veri. Tako i danas. Kada postavimo pitanje mladim ljudima zašto su upisali bogosloviju, tu su manje-više prizemni razlozi. Ali kasnije se tu uzrasta. I neko uzraste do mučeništva, do anđela, neko do nekoga stepena, neko uopšte ne uzraste. Ali to je život u zajednici, gde ima i pšenice i kukolja. Jevanđeoske priče se potvrđuju i nauka našeg Gospoda Isusa Hrista uvek je aktuelna.  

Boško Obradović