Slaganje nauke i religije

Vekovna dilema o tome da li su vera i nauka u sukobu ili skladu, u našem dobu doživela je vrhunac i postala plodno tlo za brojne spekulacije. Posebno u oblasti prirodnih nauka, postala je gotovo uobičajena tvrdnja da dobar naučnik teško može da bude vernik. Zadatak nauke kao da više nije da svojim otkrićima čovečanstvu donese dobrobit i sigurnost, već da uzdrma temelje vere. Sagovornik Pravoslavlja prof. dr Branko Bugarski, stručnjak za biotehnologiju, svedoči da vera i vrhunska nauka ne isključuju jedna drugu. Naprotiv

Dr Branko M. Bugarski, profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, jedan je od naših vodećih stručnjaka u oblasti biotehnoloških uređaja. Ove godine objavio je knjigu Projektovanje procesa i uređaja u biotehnologiji i biohemijskom inženjerstvu, a predavač je na predmetu Projektovanje uređaja u biotehnologiji. Iako je stručnjak u oblasti koja se za sve humaniste pokazala kao vrlo klizav teren, pre svega zbog problema kloniranja, prof. Bugarski iznosi vrlo čvrste stavove kojima objašnjava svoj naučni rad, ali i potvrđuje sebe kao vernika.

– Nauka i religija se međusobno ne isključuju! Isključivost postoji samo kod naučnika koji ne teže iskonskoj spoznaji istine i kod „vernika“ koji u religiji ne traže Boga, nego svoj lični interes. Za prve je religija „opijum za prost narod“, a za druge je nauka „đavolja rabota“. Za onoga koji traži istinu, nauka može lako da posluži kao put ka veri, ka spoznaji da Bog postoji, da je On taj koji upravlja svetom koji je On stvorio. Blez Paskal je dao svoje viđenje religije kroz razum: „Vrlo su srećni oni kojima je Bog dao da intuitivno shvate religiju. Ali onima koji to nemaju, možemo to saznanje dati samo putem zaključivanja razumom, čekajući da im Bog da duhovnu pronicljivost“.

 Možemo li onda da govorimo o slaganju između naučnog i religioznog razumevanja sveta?

– Verovatno da, ali se ne smemo izgubiti u detaljima naučne interpretacije prirodnih pojava, nego jednostavno treba da tražimo zajednički činilac u naučnim idejama. Nauka bilo kojeg veka je nezamisliva bez razumevanja da uređenost postoji u prirodi. Mogu da postoje razlike u opisivanju te uređenosti, ali samo postojanje uređenosti ne može se negirati.

Oblasti u kojima Vi trenutno radite, poslednjih godina su izazvale pravu revoluciju u nauci, ali i oblasti društvenih i etičkih normi. Koja su biotehnološka istraživanja aktuelna kod nas?

– Oblasti biotehnologije i biohemijskog inženjerstva sada su veoma široko polje rada i istraživanja. U tradicionalnoj biotehnologiji dominiraju procesi fermentacije koja je osnova prehrambene industrije (na primer: prizvodnja alkohola, organskih kiselina, mleka i mlečnih proizvoda). U ovoj oblasti trenutno radimo na poboljšavanju procesa za proizvodnju piva. Za razliku od klasičnih osnovnih nauka (fizika, hemija), biohemijsko inženjerstvo je multidisciplinarno, a i granično područje, koje se nalazi u preseku osnovnih nauka - biologije, hemije i fizike, kao i matematičkog modelovanja, odnosno opisivanja bioloških fenomena korišćenjem matematičkog formalizma. U ovoj oblasti deo istraživačkog tima radi na uspostavljanju uslova za dobijanje „kultura tkiva“.

 Kako biste opisali taj osetljivi segment istraživanja? 

– Regenerativna medicina ili dobijanje tkiva podrazumeva pokušaj rekonstrukcije oštećenog tkiva upotrebom autolognih ćelija koje potiču iz koštane srži davaoca (matične ćelije, ili na engleskom steam cells). Od ovih ćelija teoretski može se dobiti skoro bilo koje tkivo u organizmu. Izuzetak su ćelije mozga (!), zubi i pankreas. Steam ćelije su, ujedno, i jedine ćelije koje ostaju aktivne do kraja našeg života. Odrasle matične ćelije, izolovane iz organizma, mogu da inicijalizuju stvaranje tkiva u bioreaktoru (laboratoriji). To bi značilo da će u budućnosti implantacija za određenog pacijenta značiti nadomeštanje oštećenog organa iz njegovih matičnih ćelija bez „kloniranja“, znači imitirajući prirodni put nastanka tkiva-organa. Za sada su naši eksperimenti bazirani na životinjskim matičnim ćelijama, i to u cilju uspostavljanja in vitro uslova koji dovode do stvaranja željenog tkiva. Naš model-sistem je stvaranje ćelije hrskavice, odnosno test-sitem, koji iz matičnih ćelija pacova adekvatnim tretmanom dovodi do stvaranja tkiva hrskavice.

 U vezi sa radom u ovoj oblasti, mnogo se govori o moralnim i etičkim normama. Kako Vi o njima razmišljate i postoji li odgovarajuća zakonska regulativa?

– Postoje dve vrste matičnih ćelija (steam cells), i to one koje pripadaju odraslom organizmu i embrionalne matične ćelije. Embrionalne matične ćelije su mnogo atraktivnije za istraživanje, jer se njihovom propagacijom lakše dolazi do tkiva. Ali, sa druge strane postoji moralna dilema, jer kako se dolazi do ovih ćelija? Ovde dolazimo i do pitanja ograničenja ovih i sličnih istraživanja, koja svaka država mora da definiše. Na primer, restriktivni zakoni u ovim istaživanjima postoje u Americi, za razliku od azijskih zemalja koje nemaju jasnu regulativu u ovoj oblasti. To se vidi i po naučnim radovima, koji su iz ove oblasti mnogo zastupljeniji iz azijskih država, nego, na primer, iz SAD. No, bez obzira na regionalnu regulativu na svetskom nivou, treba naglasiti i ličnu, moralno-etičku normu samih naučnika koji u ovim istaživanjima učestvuju. Kako Vi, kao naučnik i vernik, tumačite postojanje bioloških zapisa i informacija, na primer genetskih u DNK svakoga od nas? – „Izgleda da je čovečji insulin dobijen metodama genetičkog inženjerstva neškodljiv i delotvoran!“. Tim rečima je najavljena velika prekretnica u nauci i obeležen prvorazredni događaj početkom osamdesetih godina, koji je tokom iduće dve decenije u medicinu uneo korenite promene. Značenje tako dobijenog insulina nije toliko u njegovoj tržišnoj vrednosti (iako je i ona neprocenjiva), koliko u tome što je pomoću tako dobijenog proizvoda dokazana činjenica da se mikroorganizmi mogu „privoleti“ da proizvode visokovredne aktivne supstance za primenu u medicini. Ova i slična otkrića su dokaz da genetski inženjering radi u korist dobrobiti čovečanstva i ponekada potpuno neargumentovano biva diskfalifikovan kao istraživanje koje preuzima na sebe ulogu „kreacije novog života“.

Mnogo se govori o opasnosti kloniranja, odnosno, preciznije rečeno, o zloupotrebi ovakvih istraživanja. Lično mislim da smo veoma daleko od toga, da još uvek ima mnogo nepoznatog koje prethodno treba razumeti, a eksperimente i etičke norme treba regulisati na nivou državnih zakona.

Ako govorim kao vernik, odgovor je u mojoj skromnoj kontemplaciji pojma „životnog zapisa“: smisao postojanja date belančevine sastoji se upravo u tome da ona odigra svoju ulogu. To je semantički nivo informacije iz DNK (dezoksiribonukleinske kiseline), odnosno njeno značenje. Sveukupnost značenja informacije ćelije jeste u tome što ona raste, reprodukuje se (barem većina ćelija) i vrši određene funkcije u organizmu. Ako sposobnost da ponešto razume i shvati pretpostavlja razum, kako je moguće ne videti beskonačno superioran Razum Onoga Koji je napisao sve pročitano, odnosno Onoga Koji je sačinio informaciju i sav sistem njenog kodiranja? Takođe, veoma je važna i činjenica da postoji ogromna gustina informacije u svakom molekulu DNK. A takva gustina složenih infomacija još jedno je svojstvo savršenosti Tvorca, koji ne samo što je stvorio informaciju, nego je i našao način da je kompaktno napiše.  

Sanja Lubardić