„Срб је Христов, радује се смрти!“

У многим српским домовима може се видети плакета са угравираном молитвом у којој се Свети Владика Николај Лелићки моли Богу за мудрост разликовања онога што се може променити од онога што треба прихватити. Ту способност разликовања, једну од основних хришћанских водиља у исправном поступању, исказује чувена народна изрека: „Треба знати стићи и утећи и на страшном месту постојати“.

У Светом Писму и историји Хришћанства има много примера људског страдања. Црквени календар је препун знаних и незнаних мученика чија житија могу навести површног читаоца на закључак да смисао Хришћанства лежи у страдању његових следбеника. Таква размишљања су погрешна: страдање није сврха самоме себи, нити је свако страдање спасоносно за душу, већ само страдање Бога ради. Свето Предање обилује примерима узалудног мучеништва оних верника који су мимо Божјег промисла испровоцирали сопствено страдање. Пошто су били недорасли величини подвига на који су се одлучили, њихови подухвати су се често завршавали срамним одрицањем од вере, на радост њихових мучитеља и противника Хришћанства.

Насупрот поменутим случајевима неразборитог самопрецењивања, стоје примери истинитих Христових мученика, обдарених оном мудрошћу за коју се моли Свети Владика Николај. Међу њима је записано и име преподобног ђакона Авакума (17/30. децембар). За младића рођеног 1794.г. савременици сведоче: „Диван и дичан као Аполон, леп и чедан као прекрасни Јосиф; доброта и целомудрије били су му исписани на лицу“. У петнаестој години живота отишао је у манастир Моштаницу (Бањалучка епархија), где се замонашио и примио чин ђакона. Пред турским зулумом моштаничка братија напушта манастир, Авакум прелази у Србију и долази у манастир Трнаву код Чачка, где због узорног монашког живота, одличног познавања богослужења и анђеоски лепог појања, постаје миљеник братије, посебно игумана Пајсија.

Нажалост, манастирска идила је потрајала кратко: Карађорђев устанак је окончан, Турци поново успостављају страховладу, а Хаџи-Проданова буна даје им одличан повод за одмазду. Међу заробљеним побуњеницима нашли су се и игуман Пајсије и ђакон Авакум. Заробљеници су доведени у Београд (тадашњи Дар-ул-Џихад) и утамничени у кулу Небојшу, одакле су у групама извођени на стратиште код Стамбол капије (на месту данашњег Народног позоришта) и набијани на коље. Када је дошао дан погубљења младог ђакона, Турци, задивљени његовом лепотом, понуде му опроштај ако се одрекне Христа. На запрепашћење присутних, преподобни Авакум одбија понуду и исповеда непоколебљиву веру, јачу и од самог нагона за животом. Мучитељи, задивљени младићевим држањем, одлучују да га поштеде дугог издисања на коцу: „И душеван Турчин један“, вели песник, „да уштеди дечку муке, прободе му јатаганом мученичко срце живо“.

Некоме ће се, из перспективе 21. века, изгледати морбидно подсећања на доба када је убод у срце значио милост; некоме ће Авакумове речи „Срб је Христов, радује се смрти!“ зазвучати патетично. Српска Црква, пак, чува успомену на преподобног ђакона, двадесетогодишњег младића обдареног божанском мудрошћу коју многи не стекну ни за много дужег живота: када ваља „стићи“, кад „утећи“, а када „на страшном месту постојати“ и посведочити снагу своје вере.

Ако бисмо данас упитали просечног Београђанина шта зна о ђакону Авакуму и београдским мученицима, одговор би највероватније био слегање раменима. Да ли је Београд заборавио светог мученика ђакона Авакума, а са њим и друге београдске мученике, почевши од првих и најстаријих светих мученика Ермила и Стратоника, показаће време. На нама је да их вратимо из заборава, не би ли се садашња и будућа поколења одужила овим духовним горостасима бар једним храмом у Београду посвећеним њима, јер они то несумњиво заслужују.