Упокојио се у Господу др Слободан Милеуснић

Дана 22. новембра 2005. године, после исповести и примања свете тајне причешћа, уснуо је у Господу др Слободан Милеуснић, управник Музеја Српске православне цркве у Београду. Овај истакнути савремени црквени и јавни делатник, рођен је 9. априла 1947. године у Говеђем Пољу, Дарувар (Западна Славонија) од мајке Љубе и оца Гојка, у чијем топлом крилу је упознао и заволео Господа. По завршетку основне школе одазива се Христовом позиву: Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, узме крст свој и нека иде, а у жељи да се обогати непролазним духовним даровима, одлази у Београд где се уписује у Богословију Светог Саве. Овде је учврстио своју веру и научио да је потпун човек само онај који са Христом ходи ка царству Божјем, царству вечном и непролазном и зато се свим својим бићем молио да му Бог подари снагу да оствари Његову свету вољу и да га уведе у просторе своје неизрециве доброте.

По завршетку Богословије, 1968. године, уписује се на Богословски факултет Српске православне цркве у Београду на коме је дипломирао 1973, а на Филозофском факултету (Историја уметности, музеолошки смер) дипломирао је 1977. године. Једно време провео је на последипломским студијама у Немачкој, а на Филозофском факултету у Београду (1984), одбранио је магистарски рад на тему Српско сликарство 17. и 18. века у Славонији. На истом Факултету је 2004. године и докторирао.

Свој радни век у Српској патријаршији Слободан Милеуснић је започео 1975. године. Најпре је радио у Заводу за свеће при Патријаршијском управном одбору, а затим једно време био управник Патријаршијске штампарије. Године 1977. постављен је на рад у Музеју Српске православне цркве, чији је управник постао 1990. године. Био је главни и одговорни уредник ревије Српска Православна Црква - њена прошлост и садашњост (1985.-1989.) и главни и одговорни уредник листа Православље (1989.-1992.). Учесник је бројних научних скупова у земљи и иностранству.

Објавио је 15 књига од којих се посебно издвајају: Свети Срби (три издања: 1987, 2000. и 2003); Свети Стефан Штиљановић - ратник и светац (1992.); Водич кроз манастире у Србији (1995.); Средњовековни манастири Србије (на енглеском и српском, четири издања: 1995.-1998.), Руинеле ортходоџие, Бисерици манастири ортодоџе сарбе диструсе, пангарите си девастате е 1991.-2000., Буцурести 1999., а од монографија: Манастир Драговић (1986.); Музеј Српске Православне Цркве (1987. и 2001.); Манастир Крка, објављена и на енглеском језику (1994. и 2004.); Хиландар (на пет језика, 1998); Светиње Косова и Метохије, (на четири светска језика, два издања: 1999. и 2001.); Манастири Србије (на српском и енглеском), 2002. и 2003; Српски манастири у издању СКЗ (2004).

Написао је преко три стотине чланака, расправа и приказа по стручним часописима и црквеној штампи, а најзначајне публикације, објављене на српском и енглеском језику, посвећене су страдању српских цркава и манастира у рату 1991.-1995.-1997. године. Велике су његове заслуге што су, у поменутом рату, многе црквене драгоцености спасене и сачуване. 

За време обављања дужности управника Музеја Српске православне цркве, поставио је Ризницу Митрополије дабробосанске у Манастиру Добруну, а у завршној фази је обнова Ризнице Митрополије загребачко-љубљанске. Такође је радио и на постављању Ризнице у Сремским Карловцима, која је саставни део Музеја Српске православне цркве у Београду.

Поред овога био је доцент на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи-Србињу, координатор Савета за обнову храмова и културне баштине Српске православне цркве, члан Републичког одбора за обнову манастира Хиландара, члан Управног одбора Народног музеја у Београду, члан Управног одбора Културно-просветне заједнице Србије, члан Управног одбора Друштва Српско-руског пријатељства, члан Управног одбора хуманитарне фондације „Миливоје Мића Мандић“ и члан Главног одбора Матице српске у Новом Саду, односно Галерије Матице српске.

Добио је више признања из области заштите црквено-уметничког наслеђа, музеологије и деловања у области културе (плакета Михајло Валтровић, Златни беочуг града Београда, Орден Светог Петра Дабробосанског и друго).

Једном речју, где год је радио увек је храбро и истрајно сведочио Христа Господа успешно савладавајући све недаће које су га у животу сналазиле. Био је један од ретких људи који није узмицао пред проблемима, већ који их је, уз помоћ Божју, успешно савладавао. Био је вољен и поштован од својих сарадника који су га доживљавали као свог пријатеља.

Учио је од старијих, а најчешће примером поучавао млађе, свима увек спреман да помогне трудећи се да никада и ничим не потамни Богом откривену истину Светог Јеванђеља, јер је знао колико је човек у добитку када сједињујући се са Христом, који све оживотворује и овековечује, и сам добија своју вечну и непролазну вредност. Зато је кроз цео свој живот, делатном вером, која је једина у стању да човечијој личности да богочовечански смисао, ходио ка Царству Божјем увек, и у сваком тренутку, трудећи се да савлада свој егоизам, своју гордост, погружавајући свој разум у разум Божји. Носио је и чувао Божју реч у својој души горећи у срцу љубављу према Господу и према ближњима, стално доживљавајући предукус оног другог вечног живота у царству Божјем коме је својим упокојењем и похитао.

Верујемо да га је Господ затекао са упаљеном светиљком, и надамо се да ће бити удостојен оних радосних Спаситељевих речи: уђи у радост Господара свога, у радост, коју је припремио Бог онима који Га љубе, јер Га је он искрено, свим својим бићем љубио и, као ретко ко, верно Му служио увек и на сваком месту сведочећи Његово Свето Име.

У присуству породице, сродника, пријатеља, сарадника, људи из културног и политичког живота, опело је у храму Светог оца Николаја у Борчи, 24. новембра 2005. године, служио Патријарх српски Г. Павле уз саслужење митрополита: црногорско-приморског Г. Амфилохија и Дабробосанског Г. Николаја, затим епископа: Сремског Г. Василија, Банатског Г. Никанора, Жичког Г. Хризостома, Шумадијског Г. Јована, Осечко-пољског и Барањског Г. Лукијана, Викарног Епископа хвостанског Г. Атанасија и бројног свештенства.

У опроштајном слову Његова Светост Патријарх Павле је нагласио његову делатну и жртвену љубав и изразио веру да ће га Бог препознати као свог верног слугу у царству непролазном и призвао Утешитеља да подари снагу његовим најмилијим: супрузи Марици, сину Вуку и кћери Милици да хришћански поднесу бол овога растанка.

Сахрањен је на гробљу Збег у Борчи.  

Протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић