Vreme licemernih paradoksa

U Birmingemu, drugom po veličini gradu u Velikoj Britaniji, pre samo mesec dana, na jedvite jade okončani su krvavi rasni sukobi između različitih etničkih doseljeničkih grupa. Prema podacima koje je objavila Fondacija Ane Frank iz Amsterdama, samo u protekloj godini registrovano je više od 100 napada na lokalne muslimane, njihove džamije i klubove u Holandiji. Francuska policija nedavno je saopštila da je, od početka ove godine do dana saopštenja, registrovala preko 70 000 različitih javnih izgreda i slučajeva vandalizma širom te zemlje, ovde ne računajući događaje od poslednjih 15 dana. Slična ulična nasilja, inspirisana novom francuskom revolucijom, prelila su se i u Nemačku, Belgiju i druge evropske zemlje.

Za to vreme, jedan nepoznati počinilac napisao je jedan grafit, a drugi se pobio u lokalnoj kafani u Vojvodini, što je bio ozbiljan razlog da se Evropski parlament zabrine za stanje ljudskih i manjinskih prava u toj srpskoj pokrajini. U savremenoj Evropi, u kojoj je religija multikulturalizma duboko poljuljana sa poslednjim događajima, izmišljaju se incidenti i deklaracije o jednom od multietničkih prostora za primer u Evropi, a to je svakako Vojvodina. Za sve to vreme, širom Evrope i Amerike donose se antiteroristički zakoni koji gotovo ukidaju ljudska prava. Zbog aktivnosti sličnih reakciji francuske policije povodom aktuelnih uličnih sukoba u pariskim predgrađima, mi smo pre 6 godina bombardovani. Kao i naša nekada na Kosovu i Metohiji, i francuska policija godinama nije smela da uđe u dotična naselja. Sve ono što se dešava u srcu Evrope u poslednjih godinu dana, mnogo drastičnije i ranije desilo se na Kosovu i Metohiji, uz veliku podršku istih onih koji sada mnogo manje izgrednike od ovdašnjih automatski proteruju iz države. Kada pola Evrope trese muslimanska pobuna i jedan ogorčeni antimuslimanski talas, koji svakog trenutka može da eksplodira u neslućenom obimu, Kosovo i Metohija, kao i Bosna i Hercegovina, ostaju na putu islamizacije sa koga nema skretanja.

U trenutku kada se dešava jedna takva promena etničke i kulturne slike Evrope, naši mediji bave se pojavama nacizma kod srpske omladine. U takvom evropskom kontekstu „srpski nacisti“ su tema nedelje u Srbiji?! Da li je moguće da je jedan običan incident, kakvih je na desetine hiljada u savremenoj Evropi, samo u srpskim medijima izazvao takvu pažnju da je danima na naslovnoj strani i da su mu posvećene sve moguće analize? Ovde uopšte nije problem da se svi složimo da je u pitanju nedopustiva stvar. Ovde je problem u tome što mnoge druge nedopustive stvari po interes srpskog naroda prolaze bez ikakvog komentara. Jednoglasna osuda po ovom pitanju razumljiva je, ali ne i činjenica da su za to vreme mediji potpuno zatvoreni za informacije tipa da u nekoliko sela na periferiji Bujanovca i dalje stoje demolirane srpske crkve i groblja, a dižu se spomenici ratnim herojima šiptarske borbe za otcepljenje tzv. juga Srbije? S obzirom da se sve to odvija ne na Kosovu i Metohiji, gde nemamo državnu kontrolu, treba li da sačekamo nekakav pariski scenario da bismo razumeli o čemu se tu radi? Uostalom, u Velikom Trnovcu je nedavno ponovo bačen ne molotovljev koktel na automobile kao u Parizu, već bomba na policijski punkt, koji se, inače, nalazi u blizini nove i velike seoske džamije podignute sredstvima Evropske unije.

Postoji li stvarno problem novih nacističkih ispada u Srbiji, ili se radi o samo još jednom u nizu elemenata virtuelne realnosti kojoj pripada serija događaja kao što su antisemitski grafiti u Beogradu, ili međuetnički incidenti u Vojvodini?

Pogledajmo stvari sa čisto zdravorazumske strane: može li pripadnik srpskog naroda, koji je teško stradao od nacista u Drugom svetskom ratu, biti pronacistički opredeljen? Može li pripadnik jednog od slovenskih naroda biti sledbenik ideologije koja je, između ostalih, želela uništenje i Slovena? Da li je prirodno da toj ideji sleduju unuci prvih ustanika protiv nemačke okupacije u porobljenoj Evropi 1941. godine? Ima li tu ičega normalnog? Naravno da nema, i da se tu radi o jednom socijalnom i psihološkom iščašenju. Koji bi bili razlozi za ovako paradoksalan ideološki izbor jedne krajnje male i marginalne grupe mladih ljudi u Srbiji?

„Srpski nacizam“ nije nikakav naš proizvod, već subkulturna sekta koja nam je došla sa Zapada. U našoj istoriji i predanju nemamo tu vrstu učenja i prakse, tako da novopečeni sledbenici Hitlera u Srbiji, ako stvarno postoje, nemaju ama baš nikakve veze sa Srpstvom, i potrebna je krajnja zlonamernost da im se pripiše srpski karakter. Mnogi se rado koriste ovakvim više nego minornim pojavama za evropski prosek upravo da bi iznova dokazivali teoriju o „nepopravljivom srpskom šovinizmu“. U tom ključu tek je razumljivo zašto ovakve teme dobijaju naslovne strane. Međutim, bez obzira na sve, ostaje pitanje otkuda ovakve grupe?

Prvo, ne postoje sledbenici nacističkih ideja stariji od 30 godina. Da je u pitanju ozbiljan prodor jedne ideje u srpsko društvo, ona bi bila zastupljena u svim starosnim dobima. Jasno je da je ona eksluzivni izum vrlo mladih ljudi i da se u tim godinama i završava njeno trajanje. Šta ih privlači tome? Tu, najpre, ima one divlje i kontraproduktivne pobune mladog čoveka koji voli da proba nešto neobično, prokaženo, zabranjeno. Nacionalsocijalizam je dovoljno uporno i žestoko negiran da bi postao zanimljiv za podražavanje. Psihološki, to mladima znači kao ideja koja ih izdvaja iz dosadne svakodnevice. Kada se tome pridoda potreba mladih navijača da imaju i ideološko-političku pozadinu u svom hobiju, eto dobre zabave za dokone tinejdžere i studente. Najzad, nacionalno i verski nepismena omladina, koja ni u porodici, ni školi, niti u medijima nije mogla ništa pravilno da nauči o temeljima svog nacionalnog identiteta, tako duhovno osiromašena može lako da nacionalsocijalizam poistoveti sa sebi bliskim shvatanjem rodoljublja.

U pitanju je jedno obično nepoznavanje i srpskog rodoljublja i ideje nacizma. Ni liberalizam, ni marksizam, ni fašizam, ni nacizam, nisu slovenski ideološki proizvodi, već najdublja misao Zapada koji se odrekao Hrišćanstva. Kada je Evropa umesto Bogočoveka rešila da slavi neke druge vrednosti, ubrzo je te nove kultove počela da obogotvorava. Tako je nastalo obožavanje čoveka-građanina i njegovih prava u liberalizmu tzv. prosvetiteljstva Francuske revolucije, obožavanje jedne klase i potreba za njenom diktaturom u marksizmu, obožavanje paganske rimske države u fašizmu i obožavanje rase, krvi i tla u nacionalsocijalizmu. U sveopštoj duhovnoj pustinji koja je zavladala na Zapadu pošto je Bog proglašen mrtvim, lako se rađaju slične sekte kao pseudozajednice i slične ideje kao nova božanstva.

Na drugoj strani, srpsko rodoljublje nije napustilo Bogočoveka kao merilo svih stvari i pojava, i direktno je suprotstavljeno svakoj ideologiji koja umesto Hrišćanstva postavlja Evropi druge temelje ili koja obogotvorava bilo individuu bilo kolektiv. Srpsko rodoljublje je na prvom mestu vrhunska etika - čojstva i junaštva u službi Bogu i svome rodu, kao i svakom čoveku bez obzira kom narodu pripada. Postoji li narod na svetu koji je u svoj moralni kodeks postavio pravilo zaštite drugog od sebe? To je duboko hrišćanska pouka i jasno govori o korenima te neprevaziđene verske i građanske korektnosti koja je oduvek krasila naš narod. Kako i gde je sve ovo mogao da nauči mladi čovek u Srbiji? Na kojim idealima je on odrastao? U duhovnoj i moralnoj pustoši savremene Srbije treba imati mnogo sreće pa pronaći oazu Crkve i spasti se od najrazličitijih iskušenja, od kojih je nacistička ekstravagancija kap u moru.

Svi socijalni lomovi koje danas živimo pogodno su tlo za omladinsku pobunu i svaku vrstu moralne i fizičke propasti, ali izlaz se ne nalazi u bezličnom novogovoru tolerancije i bezgraničnih ljudskih prava, već u tradicionalnim zajednicama ljubavi: braku, porodici, parohiji, patriotskim udruženjima, i svim onim vrednostima koje životu daju viši smisao. Ne treba ispustiti iz vida ni činjenicu da se ovaj narod već 15 godina nalazi na stubu srama, da se i napolju i unutra o njemu može izgovoriti najveća moguća uvreda i laž, da nema kraja pritiscima i ucenama spram njega, i da negde mora da proradi i pobuna protiv tolikih poniženja. To ne znači da ta pobuna treba da uzvrati istim sredstvima. Naprotiv, najbolji odgovor je ukorenjivanje u svome identitetu, po samoj prirodi - svečovečanskom, koji je zapravo najveća smetnja onima koji kleveću srpski narod. U tom smislu, jedini lek i za prevenciju oboljenja srpske omladine od subkulturnih vrednosti ove vrste jeste u boljem poznavanju uzroka i posledica tih kultura, ali još više u dubokom i opitnom upoznavanju vrednosti svoje vere, duhovnosti i kulture.