Да ли су нам и због чега важни велики национални јубилеји? Годишњица једног значајног историјског догађаја или личности за нас представља тачку ослонца у времену, поглед на пређени пут и разлог преиспитивања где смо сада. Јубилеји нам дају слику о историјском ходу једне нације, њеним највећим дометима и епохалним генијима. То је прилика да се погледамо у очи са најбољим из наше историје, да у огледалу моралних узора сагледамо властити живот. Јер сви наши велики историјски догађаји и знамените личности чине огромну збирку моралних образаца.
Велике годишњице представљају подсећање на завет који су преци оставили својим потомцима. Узалудно је и неморално позивање на своје великане и славну историју које прати неследовање њиховим примерима. Јубилеј је мртав призор ако се брише контакт наше историјске прошлости са нашом садашњошћу и будућношћу. Јубилеј је жив догађај ако подстиче наше саморазумевање и инспирише на нове подвиге.
У 2006. години обележићемо 4 велике и значајне годишњице: 800 година манастира Свете Жиче, 150 година од рођења Николе Тесле, 60 година од мученичке смрти ђенерала Драже Михаиловића и 50 година од упокојења Светог Владике Николаја Охридског и Жичког.
Један манастир као колевка аутокефалне Цркве и независне државе, један научник светског формата, један војсковођа герилске војске какву Европа није имала, и један Свети Златоуст нашег доба, четири су врхунска повода да 2006. годину прогласимо годином великих јубилеја.
СВЕТА ЖИЧА
Света Жича је упоришна тачка српског постојања у историји. Жича је 8 векова саборно гнездо српског народа. Жича је свето место сусрета Цркве и државе и праобразац њиховог сагласја. У Жичи су крунисани и миропомазани српски владари од Стефана Првовенчаног до Петра Првог Карађорђевића. У Жичи су одржавани најважнији црквено-народни сабори у нашој историји. И данас је Жича место богомољачких сабора, али и књижевних сусрета (о Преображењу у свечаној трпезарији манастира најбољим песницима српског језика додељује се традиционална књижевна награда „Жичка хрисовуља“).
Жича је један од духовних центара Србије. Расадник монаштва и великих духовника, седиште значајних епископа Српске Цркве кроз векове, овај манастир позива на прекорачење временских оквира и ход ка вечности.
НИКОЛА ТЕСЛА
Никола Тесла је национални геније српскога народа. Генији имају корен у националном тлу, израстају из народа из кога потичу и доносе плодове за цео свет. Теслин научни рад обасјао је добром целу планету, његова слава протегла се широм света, али је његова љубав била усредсређена на науку, његов народ и отаџбину.
Теслина животна и стваралачка биографија незамислива је без познавања његове породичне историје. Породица Тесла стара је свештеничка породица крајишких Срба. Његови рођаци били су образовани људи са великим библиотекама укојима је Никола нашао прве научне књиге. Тесла се не може изместити из српског националног корпуса, мада многи то покушавају. Држава која није ни постојала у време његовог рођења тврди да се Тесла у њој родио и слави га као свог великог држављанина. Народ из кога Тесла потиче на крају 20. века у великом збегу напустиће просторе његове дедовине. Држава у којој је остварио своју научну каријеру прогласиће га за свог великог сина.
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
Свети Владика, попут Светога Саве, умире у туђини и тек накнадно Његове Свете мошти бивају враћене у отаџбину. Петнаест је година од тог догађаја који је изменио духовну слику српског народа. Чин повратка Светог Владике означио је, макар симболички, крај једног система у коме су светитељи били народни непријатељи и издајници, и означио почетак велике духовне обнове у нашем народу.
Житије Светог Владике Николаја, односно лествица његовог духовног узрастања, показује нам неколике неопходне предуслове и смернице тек на основу којих се формира једна оваква, светитељска личност. Најпре, пример побожне родитељске куће (родитељско васпитање, веронаука у кући); затим, школовање: у Србији, на Западу и у Русији, дакле, не само на Западу (комплетно школско образовање); потом родољубиви дух и прегнуће: приликом анексије Босне и Херцеговине он је међу својом браћом, у Првом светском рату својим проповедима он је „трећа српска армија“, између два рата предводник у борби против Конкордата, за време Другог светског рата сужањ немачког окупатора по директној Хитлеровој наредби, по комунистичкој окупацији „народни непријатељ“ (национално, а не грађанско васпитање); његово, када је био на висини славе званичне интелектуалне елите, одбацивање сујете овога света и „силазак“ у народ, угледање на „прост“ (нишчи духом) верни народ: тек из охридског пустињака израста нови жички просветитељ отачаства (подвижничко васпитање/школовање); његово человођење богомољачког покрета у Краљевини (пастирско духовно искуство); његов мученички, голготски пут све до смрти (жртвено образовање). Тек свеукупно јединство овакве животне лествице водило је Владику Николаја ка израстању у меру највећег Србина после Светог Саве, како га је назвао Преподобни Јустин Нови Ћелијски.
О ова три јубилеја још ће се много говорити и писати, а многе манифестације биће одржане тим поводима. Зато ћемо овде највећу пажњу посветити теми која се још увек бори за своје место под Сунцем.
ЧИЧИН ПРИМЕР
Ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, први устаник у окупираној Европи у Другом светском рату и вођа Трећег српског устанка, личност је која српском народу може да служи на понос. Невероватно је да један такав морални капитал, какав нема нити један други европски народ, још увек држимо по страни од домаће и светске јавности. Када је цела Европа била на коленима, када многи европски народи сарађују са новим светским поретком оличеним у Хитлеру, један српски пуковник не признаје капитулацију своје војске и брани част поробљене Европе. Његове војне операције и српски непоклек и страдање у целини дају велики допринос победи западних савезника у Другом светском рату. Исти ти савезници у Грчкој помажу победу антикомунистичких снага, а у Србији доводе на власт комунисте, жртвујући свог највећег савезника у Европи. Која је то трагична кривица овог човека и како је завршио његов живот?
Требало би да је предуслов сваке транзиције рашчишћавање са комунистичким наслеђем и прављење збирног резултата катастрофалних последица комунистичке владавине. У оквиру ове теме посебна пажња требало би да је посвећена комунистичким злочинима над српским народом, који до дана данашњег нису откривени, нити су жртве комунистичког терора, покопане у многим масовним гробницама широм Србије, данас достојно сахрањене. Али од тога нема ништа. Нема ни споменика жртвама, што је учињено у целој средњој и источној Европи. Нема ни отварања архива и тајних досијеа. Нема враћања отете имовине и политичке рехабилитације противника тадашње нове власти. Хоће се транзиција која би почела од нуле, а не од дебелог комунистичког минуса који је узрок свих наших лутања у овом времену.
А симболички највећа жртва новог режима, чији се гроб не зна као што се не знају гробови десетина хиљада од комуниста побијених српских родољуба, свакако је ђенерал Дража Михаиловић. Ове године навршава се тачно 60 година од његове мученичке кончине. Ова 60-годишњица од стрељања Српског Чиче прави је, али и коначан повод да се постави питање његовог гроба и целовите истине о Србији под комунизмом.
Много је разлога зашто је нама данас важан Чичин пример. На првом месту, Чича Дража је симбол верности: Богу, своме народу, својој отаџбини, своме Краљу и својим савезницима. Дража је симбол војничке побожности, родољубља, монархизма и савезништва. Ниједног тренутка Дража није издао нити напустио Бога, свој народ, Краља и савезнике.
На другом месту, Ђенерал је пример војног непоклека и непризнавања капитулације, високо достојни настављач устаничке и комитске Србије.
На трећем месту, Дражин пример симболише неверност и издају српског народа од стране савезника, као и све злонамерности и злочињења којима смо као народ били изложени од стране западних демократија у трагичном 20. веку.
На четвртом месту стоји Дражина жртва, односно мученички крај живота, чиме је постао симбол свих страдалника под комунизмом.
На петом месту налази се наша запитаност како би се поставио неки други европски народ да је из његових редова поникао први устаник окупиране Европе у Другом светском рату. Већина европских држава била је потпуно сломљена, многе су се нашле и директно на страни Сила осовине и дале своје војне јединице у службу тадашњег Новог европског и светског поретка. Србија рађа пуковника Михаиловића који подиже устанак на Равној Гори која је у том часу срце и част Европе, једина њена слободна територија. Сматрамо да Србија због тога поседује један огроман морални капитал пред другим европским народима и целим светом.
На шестом месту јесу наша помешана осећања туге и љутње да онај народ који је изнедрио тог првог европског устаника против фашизма може данас од појединаца из земље и иностранства бити карактерисан као фашистички у свом историјском деловању. Ту је ђенерал Дража наш велики пример и одбрана. Више је него злонамерно један народ оптуживати за нешто против чега се борио и то дајући сразмерно своме броју једну од највећих жртава у свету.
Најзад, на седмом месту, налази се наша приврженост том благом, хришћанском лику ђенерала, који га доводи у везу са једним другим таквим, светитељским ликом који је, ето чудесне сличности, убијен од исте руке истог датума као и наш Чича, само непуних 30 година раније. Ради се, наиме, о последњем руском цару Николају Другом Романову. Важно је на крају истаћи још и то да надимак Чича који је српски народ дао ђенералу Михаиловићу сведочи о родбинском ауторитету и блискости које је уживао у свом народу. Том ауторитету ми се данас приклањамо и ту врсту блискости осећамо.
Остаје наша дужност да се у овој години, када се навршило 6 деценија од Револуције, потрудимо да откријемо истину о гробу ђенерала Михаиловића и многих његових сабораца, огромне већине Србије у Другом светском рату. Какве транзиције и какве реформе треба изнова правити на прећуткивању ових гробова, у Србији која још увек није сигурна да ли је комунизам уопште пао?
Бошко Обрадовић |
