Северни део Косова и Метохије (од северне Митровице до границе са централном Србијом) Срби са Космета зову „мала Србија“ и ту, осим повремених диверзија (подметања експлозивних направа и искључивања струје), скоро да и нема организованог терористичког деловања. Људи су много опуштенији и смиренији и види се да је овде живот неупоредиво бољи него у енклавама.
Северна Косовска Митровица врви од младих људи, углавном са Косова и Метохије, али и из јужне централне Србије и из Црне Горе, који у овом граду живе и студирају. У вечерњим сатима градским улицама шетају родитељи и деца, млади одлазе у биоскоп и дискотеке, у Дому културе у Звечану организују се изложбе и концерти... Изгледа се да град живи као и било који други.
Међутим, постоји и она друга страна: фискултурна сала средње школе претворена је у прихватни центар за Србе избегле из других делова Косова и Метохије који живе у језивим условима. По сали су распоређени кревети на којима леже старци и деца, а жене припремају храну на решоу. Има и оних давно избеглих из Хрватске. „Бар је мирно, али то није живот“, углавном је све што ће вам они рећи. Иако Срби не смеју да пређу мост и оду у јужни део града (где је црква Светог Саве и где после службе углавном верници не смеју да изађу из цркве без пратње КФОР-а, јер их Шиптари каменују), у Северној Митровици постоји улица која се зове „Бошњачка махала“ и у којој живе Албанци (виде се такси возила са натписом „такси Албани“) не кријући национална обележја оличена у традиционалној одећи коју носе (мушкарци беле капе, жене забрађене и у димијама). Улицу чува КФОР, Албанци су „по међународним конвенцијама о људским правима“ заштићени и имају слободу кретања. Тог закона нема за Србе јужно од Северне Косовске Митровице.
У овом граду се скоро свакодневно одржавају састанци са разноразним представницима међународне заједнице у циљу очувања имовине СПЦ и заштите Срба на Космету. Несумњиво најзначајнији догађај за православни народ било је освећење цркве Светог Димитрија, које је, Богу хвала, прошло без инцидената. Храм се уздиже на брежуљку са којег се види цео град, а тик уз њега постављени су темељи Духовне академије која ће бити отворена у овом граду. У подножју храма је Јужна Митровица и јасно се види злогласни солитер са којег су снајперисти убијали Србе. О свему овоме приповедају нам искушеник Бојан и монах Евсевије који каже како су највећа лепота наших пејзажа цркве. „Кажу да се Солжењицин целог живота питао у чему се крије лепота руских пејзажа, и да је схватио да је то у црквама“, говори монах Евсевије. „Тако смо и ми подигли на брегу храм Светог Димитрија да би и Албанци, ујутро кад се пробуде, прво угледали Бога“, каже монах.
Одреци се блага овога света
У манастиру Бањска, у оквиру предпразничног бденија, владика Артемије, уз саслужење игумана Симеона и монаштва Епархије, замонашио је искушеника Бојана. Искушеник Бојан је био водич групи новинара у обиласку Косова и Метохије. Приликом посете Светим Архангелима, говорио је о погрому и шиптарским вандализмима над светињом. Тим догађајима је био сведок. Данас, када манастир има нови конак, искушеник је ушао у своју стару, спаљену келију. И у спаљену капелу, где и сада стоје улубљена кандила и делови иконостаса. Све време пута, избегавајући сувишне разговоре, припремао се за постриг. Неколико секунди пре свечане службе нестаје струја (ипак су Албанци о свему обавештени). Али баш тај нестанак струје служби даје још свечанији тон. Сви стојимо са свећама у рукама као да смо се за тренутак, у задужбини краља Милутина, вратили у његово доба, и гледамо како неко ко се до јуче звао Бојан, постаје отац Пимен. Како се пред свима нама одриче себе какав је био, одриче свега материјалног, одриче „блага овога света“ и прима благодат монаштва. Облачи монашке ризе и повлачи се у келију.
Ризница старих рукописа
Сурадан ујутро, на путу за манастир Дубоки Поток, посећујемо манастир у изградњи Девине воде, који је добио име по истоименом чудотворном извору који народ од давнина посећује. На извору проналазимо безброј бројаница, икона и крстића, ситница попут шнала за косу, које су људи у молитви остављали. Црква манастира Девине воде посвећена је Богородици, као и манастирска црква у Дубоком Потоку. У овом манастиру налазе се делови моштију светих Врача, као и рука светог мученика Никите који је пострадао 372. године. У конаку манастира 1891. основана је прва школа у овом крају која је спаљена 1944, а обновљена 1951. Након 110 година од почетка рада школе, братство манастира Дубоки Поток почело је још једну обнову конака. У овом манастиру чува се и икона светог Јована Крститеља из 14. века. Дубоки Поток је српски манастир на Косову и Метохији у ком се чувају рукописне књиге: Четворојеванђеље (из друге половине 16. века), Служабни минеј (с краја 16. века) и Зборник проповеди (такође из 16. века). У овом манастиру некада се налазио и Зборник из 15. века у којем се налазило Теодосијево Житије Светог Саве.
Златно доба
По преласку границе, на три километра од Рашке, заустављамо се како бисмо посетили манастир Кончул који је, после три века, поново заживео 2000. године. Дочекује нас мати Катарина, игуманија, са монахињама избеглим из Девича које су успеле да спасу чудотворну икону Богородице пред најездом Шиптара и да, Богу хвала, неповређене напусте светињу. Данас у манастиру Кончул, задужбини Стефана Немање, монашки живот тече као у средњем веку, када се у манастирској цркви Светог Николе замонашио свети архиепископ Данило, писац житија и служби краљева српских. Предео је спокојан, црква у долини на левој обали Ибра, а наспрам ње конак где су и радионице у којима монахиње шију свештеничке одежде и живопишу иконе.
На путу до Београда једва да међусобно разговарамо. Свако је заузет мислима, сликама које је видео. Трудимо се да што боље опишемо све што смо осетили и видели. Судбина Косова и Метохије сада је, како то споља изгледа, у нечијим туђим рукама. Али, без воље Божје ништа не бива. |
