Да бисмо ову тему адекватно обрадили, потребно је да кренемо од неких етимолошких одредница које се односе на њу. Реч Еванђеље је једна од првих до које сваки православних хришћанин дође у почетку свог живота у Христу и једна од оних које га прате кроз цео живот. Ту реч су Срби преузели од својих кумова, Грка, у потпуности је прихватајући без измене. У старогрчком изворнику она је била у облику то евангелион и пре свега значила благу вест односно благовест. Иначе, веома је занимљиво да речи које имају префикс ев-, како у старогрчком тако и у новогрчком, имају неки позитиван квалитет и означавају нешто добро и лепо (евлогиа, евдокиа, евхаристиа...). Вероватно ће се неки од Вас запитати због чега у наслову стоји Блага вест Еванђеља - зар то није очит пример плеоназма? Ово додатно ствара забуну, јер се у црквеним проповедима често чује синтагма „еванђелска благовест“. Разлог за ово допунско наглашавање значења речи лежи управо у чињеници да је то данас нама страна реч и да је потребно што више нагласити њено право значење које се у овом случају поклапа са граматичким.
Међутим, уколико бисмо желели да будемо до краја доследни и верни Предању Источне Цркве, најбоље би било да кажемо Радосна вест Св. Еванђеља. Не само због чињенице да се у Новом завету реч радост појављује више од 50 пута, већ због конкретне атмосфере радости којом он одише, почев од радосног поздрава арханђела Гаврила и тренутка када заигра дете од радости у утроби Јелисаветиној када дође Богомајка, преко радосног Васкршњег догађаја као центра хришћанске вере, па све до књиге Откривења која је препуна есхатолошке и надземаљске радости. Колико је тај дух радости далеко изнад површних моралистичких и пијетистичких тумачења Светог Писма! Нажалост, велики број хришћана га управо тако и поима, на крајње легалистички начин, без имало животног духа. Стога је Ниче, творац модерног нихилизма, својевремено изјавио да су хришћани тужни и песимистични људи. До таквог закључка је дошао гледајући западне хришћане које је имао као суседе и познанике око себе. А познати православни теолог, Александар Шмеман, у својим студијама каже да су те Ничевое речи велика оптужница за нас и трагедија нашег погрешног перципирања живота у Христу. Стога нам познање значења речи Еванђеље помаже да правилно усмеримо и уобличимо своју перцепцију.
Оно што је карактеристично за ту благу и радосну Вест новог живота у Христу, јесте да се она не намеће никоме. Када год је било супротних тенденција (а овде пре свега мислим на западни прозелитизам и тоталитаризам кроз векове) резултат је био супротан од жељеног. Такви покушаји, којих је историја западног хришћанства препуна, управо су резултат погрешно схваћене еванђелске мисије међу људима, које пре свега треба да буде мисија делом, а потом речју. Сам Господ Исус Христос се није никоме наметао за време овоземаљског живота, а бар је Он то могао, како год и када год је хтео. То се најбоље види по питању чуда која су описана у Светом Писму, која никада нису била потврда силе, већ љубавног одговора на веру потребитих људи.
Свето Еванђеље, као радосна вест за сваког човека и сваку твар заробљену смрћу, јесте пре свега литургијска књига. Одабрани еванђелски стихови се, као што је познато, читају на свакој Литургији, и то у оном њеном делу који је некада био део обавезне преткрштењске катихезе. Блага вест се тако превасходно сазнавала на литургијским сабрањима, после чега би на посебан возглас оглашени излазили напоље, задржавајући слободну вољу да поверују и приме крштење или одбију благовест са амвона. Литургијско читање Еванђеља на неки надуман начин оприсутњује Христа међу нама, чинећи нас сведоцима онога о чему је реч. Битно је истаћи да у литургијском смислу Реч Божја до нас допире из есхатона дејством Духа Светога који отвара двери времена и простора за долазак ванвременог и ванпросторног Царства Божјег. И у томе јесте срж благе вести Еванђеља: учествовање у благодати Божјој, кроз заједницу вере и љубави, чиме предокушавамо будућу радост Царства Небеског. Благу вест Светог Еванђеља, дакле, треба првенствено да везујемо за последње, а не прве догађаје, јер таква је и перспектива живота у Христу.
Данашњи медији
Размотримо сада данашње медије, и то тако што ћемо опет кренути од етимолошких одредница. Можемо узети да је реч медиум латинског порекла, од које долази реч медији као њена множина која означава утицај на некога, или пак саопштавање неке идеје у слободнијем преводу. Наша тема се односи на кованицу масс медиа, која је у говорну потребу уведена почетком 20-тих година прошлог века и која обухвата технолошки медијум (теливизија, радио, компјутер) који је у стању да пласира информацију до масе људи. Вероватно нема потребе да дубље објашњавамо шта су то електронски и штампани медији, јер су они стандардни део амбијента у коме живимо и одсликавају парадигму информационог друштва. Сличност медијске и еванђелске поруке је очита споља, и то управо у чињеници да су окренуте свим људима у жељи да утичу на њихов живот, док свака дубља анализа показује велике разлике. Погледајмо само неке.
Благовест Еванђеља до нас допире ненаметљиво и тихо, често изнутра као тихи призив срца, док медијске вести допиру до нас увек споља, а најчешће агресивно, бучно и наметљиво, у грчевитој борби за аудиторијум.
Мисионари Еванђеља су углавном били људи скромни и светским очима гледано мали, док су медијски емисари моћни и богати космократори који кроје светску политику. Да ли је уопште могуће упоредити апостола Павла са једне и Руперта Мардока или Доналда Трампа, са друге стране?
За успех еванђелске благовести била је потребна пре свега благодат Духа Светог, а потом делатно сведочанство преносица, док је за глобални пренос информација медијског типа потребан само новац и технолошка инфраструктура. Уопште није потребно да они који преносе медијске информације верују у њих нити да их сведоче, што је дијаметрално супротно еванђелским сведоцима Истине, чија благовест неће дати добре резултате ако није праћена правим делом.
Релативизација разних догађаја
И на крају, медијске информације се смењују из дана у дана, из час у час, потискујући једна другу и на неки чудан начин релативизујући сваку претходну у свести медијског конзумента који их упија само за тренутак о коме је реч. Садржај медијских информација је разнолик, често контрадикторан и уме да мрви критички апарат конзумента. Некада се догађа да у једном низу примаоцу информација буде сервиран садржај тужног, радосног, смешног, важног и неважног карактера, што има великог удела у релативизацији разних догађаја. За разлику од тога, еванђелска благовест остаје увек иста, али увек и савремена, такође пуна разноликих догађаја и учесника, али увек христоцетрично усмерених и осмишљених, без трунке подвојености или супротности. Што више човек прима такву благовест, његови умни потенцијали постају све шири.
Но, има нешто на чему посебно треба инсистирати, а у чему се огледа основна разлика и јаз између еванђелске благовести и данашњих мас-медија. Наиме, малочас поменута есхатолошка реалност је тачка на којој се најбоље види непремостива разлика између медијских вести и еванђелске благовести. Информациона плима, која нас свакодневно запљускује из средстава јавног информисања и на коју су медијски конзументи апсолутно адаптирани (а у великој мери и зависни), потискује прошлост у заборав, садашњост посматра кроз актуелну новост, а будућност гледа крајње утилитаристичи. То је дијаметрална супротност у односу на еванђелску благовест која памти прошлост, преображава садашњост и црпи идентитет из будућег века. Хришћански појам времена је, дакле, инвертован овосветском и остварује се у односу на Будући век, односно Други долазак Христов, а не у односу на прошлост. То се најбоље види из молитве анамнезе на Литургији која спаја све временске димензије и даје им смисао овенчавајући их есхатолошком реалношћу.
Значи ли све ово да хришћани не могу и не треба да буду укључени у модерне информационе токове? То би био погрешан и олако изведен закључак, узевши у обзир преображењски етос Хришћанства и чињеницу да хришћани никада нису одбацивали ниједну цивилизацијску тековину, али су је, са друге стране, увек вредновали умом Христовим и, примајући, покушавали да је преобразе.
У том смислу, хришћани данас не треба да постављају питање информисаности, али треба да постављају питање количине и каквоће информација и, у складу са тиме, информационе апстиненције у оквирима редовнох постова. У истом погледу, увек треба да постављају питање критичког размишљања и преиспитивања сваког информационог садржаја, а не његовог примања без икакве критичке резерве и промишљања, као у случају Беконовог идола трга. А пре свега, и изнад свега, треба се трудити на указивању на другостепени поредак медијских информација у односу на еванђелску благовест, која је увек примарна. У том смислу и треба да схватимо речи да ничега новог нема под Сунцем, осим Христа Васкрслог.
Супротне тенденције, каквих данас на активистичком западу има пуно, а какве се полако појављују и код нас, полако ће сводити еванђелску (благо) вест у свести хришћана на једну од вести коју свакодневно прима - тиме је простор за финале секуларизма широм отворен. Следећи корак у таквом развоју догађаја је директни информациони нихилизам, који би био далеко разорнији него претходни, јер би наступао изнутра, а не споља.
Када и колико информација
Хришћани стога морају бити свесни како опасности од информационе изолације, тако и опасности од секуларизације, које прете уколико се еванђелска благовест релативизује у односу модерну информациону парадигму. Ово је поготово битно у случајевима реализовања неке врсте православне телевизије, где се морају прецизно одредити смернице у смислу „које, када и колико“ информација је примерено. Нико са здравим литургијским погледом неће рећи да је нормална ствар пренос Литургије преко ТВ-а, нити пак пренос неке „благочестиве“ емисије за време црквених служби - то би био парадокс пар екселанс, управо зато што је еванђелска порука везана пре свега за учешће у црквеним службама. Али сасвим су корисне емисије у којима се разговара на теме духовног живота у Христу, са људима који су истински сведоци Христови. Такође, треба поставити питање умесности временског оквира емисије, да не би дошло до појава попут оних на протестантском поднебљу, где имате тзв. телееванђелисте који вам са ТВ екрана проповедају, после чега следи шпица са жиро рачуном, а потом и наставак омиљеног ТВ шоуа.
Дакле, да резимирамо: мисија помоћу модерних информационих технологија - ДА; на некритички, конформистички и секуларни начин - НЕ. У овим стварима морамо бити доследни и јасни: еванђелска проповед се НЕ СМЕ претворити у рекламу, јер Црква није производ. У овоме треба увек да се угледамо на Оце, који су увек били савремени, али никад модерни - увек су се хватали у коштац са изазовима свог времена (у чему се огладала њихова савременост), али никада се нису поводили за временом (у чему се огледа њихов став према некритичком модернизму).
За крај овог предавања, треба отворено рећи још нешто, у вези са актуелним нападима на Хришћанство путем медија. Црква сигурно споља неће надјачати информациону буку медија, али то и није њен задатак. Њен задатак је сведочанство Христовог Еванђеља и победе над смрћу, и тим сведочанством она изнутра преображава свет око себе кроз векове, онолико колико тај свет у томе жели да партиципира. У контексту медијских манипулација, које су све више присутне у информационом етру, став Цркве је био и биће недвосмислен - против једне медијске манипулације нипошто не треба ићи другом медијском манипулацијом, већ истином, у чему и јесте Сила Крста Христовог. А како нам боговидац Јован Богослов сведочи, Јагње Божје ће кротошћу надјачати нападе свих, па и медијских вукова, ма колико да су јаки и бројни. У то сведочанство и ми се уздамо!
Предавање одржано у Патријаршији,
7. фебруара 2006. године |
