У Загребу је основана Српска православна гимназија, а прва генерација ђака ове године завршиће први разред. О идеји и потреби за оснивањем Православне гимназије, о животу Срба у Хрватској, о плану и програму Српске православне гимназије, разговарамо са јерејем Миланом Топићем, в.д. директором Српске православне гимназије Кантакузина-Катарина Бранковић у Загребу.
Како се дошло на идеју да се оснује Православна гимназија?
- Црквена општина загребачка од самог почетка свога дјеловања тежила је за тим да има своју школу. Први траг о томе имамо 1827. године у једној представки упућеној епископу пакрачком Јосифу Путнику. О томе свједоче и бројни легатори који издвајају извјесне суме за „греконеунијатску“ и „сербску“ школу. У исказима о црквеној општини налазимо да Загреб има Српску школу године 1814. и да је учитељ био Георгије Томић, а године 1818. учитељ је Василије Стопић. Од тада може се лијепо пратити рад Српске школе која је у извјесним околностима мијењала мјеста и називе, али је увијек била Српска школа. У Боговићевој улици саграђена је нова школа која је 1931.г. прерасла у државну, са називом Државна основна школа Краља Петра И Великог Ослободиоца. Године 1941, са доласком НДХ, и од 1945. г. није више било ни говора о Српској школи. Простори су одузети и у њих се усељава Балетска школа. У другом дијелу школске зграде деценијама је радила позната загребачка дискотека. Задњих година је држава дјелимично вратила цркви њену имовину и одмах се почело размишљати о отварању школе. Сама идеја за отварањем Српске гимназије потекла је од Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског и цијеле Италије господина Јована. Ова идеја поткријепљена је чињеницом да смо као народ на овим просторима доведени на руб биолошког опстанка. И ово мало Срба што је остало, и тај мали дио који се враћа, суочен је са сваколиким проблемима. Највећи данак који плаћамо јесте „данак у крви“. Губимо своје име, своју вјеру, културу и све оно што један народ чини народом. Претпостављам да су таква размишљања потакла митрополита Јована да се одлучи за реализацију овог озбиљног пројекта.
Колико ученика похађа школу и какав је наставни план и програм?
- Када се законски усаглашавало дјеловање Српске гимназије, строго се водило рачуна да у Оснивачки акт школе уђе и одредница којом постојање и дјеловање Српске гимназије неће и не може бити условљено бројем ученика. На томе смо устрајали и били смо спремни да почнемо и са једним учеником. Кроз историју, многе Српске школе на овим просторима почињале су са врло малим бројем ученика. У данашње вријеме, када је тренд приватних школа (колеџа), апсолутно свака школа почиње са мало ученика. Конкретно, у овој школској години пријавило се 16 кандидата, од којих је њих 10 испунило услове за пријем у нашу школу. Како до задњег тренутка нисмо знали да ли ће надлежно министарство дати дозволу за рад, врло мало је остало времена за анимацију дјеце и родитеља. Медијски нисмо ништа оглашавали све до оног дана док надлежне власти нису и званично издале дозволу за рад, послије свих испуњених услова који су постављени пред оснивача. Ова школа претендује да већ у свом почетку окупи надарену српску дјецу којој нуди атрактиван школски програм заснован на најсавременијим педагошким моделима утемељеним у духу православне вјере и богате националне традиције. Гимназија Кантакузина - Катарина Бранковић је нова школа у сада већ двјестагодишњој традицији образовног дјеловања Српске православне цркве у Загребу. Њена амбиција је унијети нови културолошки квалитет у гимназијско образовање у Хрватској, утемељен на иновативним приступима и начинима поучавања, у оптималним радним условима, те са изразито стручним и искусним професорима. Ђаци који заврше ову школу стећи ће знања која је могуће добити у било којој другој гимназији у Хрватској, али и много више од тога: моћи ће да овладају богатством и српског и хрватског језика, а нарочито стручном терминологијом из гимназијских предмета на оба језика. Хрватски програми ће бити обогаћени садржајима из српске културе у предметима друштвено-хуманистичког скупа (поред већ споменутог језика, историје, географије, ликовне и музичке културе) на српско-хрватским интеркултурним поставкама у европским регионалним контекстима. Садржаји богате српско-православне религијске културе на овим просторима биће окосница жеље да се сачува национални идентитет и култура. Изузетно велика пажња поклања се вишеструко усмјереном учењу страних језика, са могућношћу изборног учења већег броја језика од прописаног. Учиће се енглески, њемачки, руски и талијански, а поред латинског, изборно грчки и црквенословенски, те могућност продужене наставе у све четири године. Наставу ће највећим дијелом изводити професори с докторатима и магистеријама наука, односно врло искусни професори, који ће поред редовне наставе, у складу са интересима ђака, подстицати њихов креативни рад у слободним дјелатностима. Користиће се и могућност извођења наставе у блоковима сати. Гимназија ће од почетка бити усмјерена према организацији цјелодневног рада ђака, било у згради Гимназије, било у радним просторима Епархије, у Преображенској улици 2, односно у било којим другим радним просторима у Загребу гдје то буду изискивале потребе, а дозвољавале могућности. Оптималан је циљ индивидуализација процеса учења и усвајања знања и умијећа, али ништа мање и образовање за тимски рад. Гимназија има информатички кабинет за потребе наставе информатике, али и свих других предмета, према потребама, као и учионицу за аудиовизуелно учење страних језика. Циљ школовања у Српској православној општој гимназији Кантакузина-Катарина Бранковић је креативно образовање ђака усмјерених према најширем спектру високошколских студија у Хрватској и изван Хрватске, уз пуно уважавање интегралног образовног модела. Најкраће, циљ школовања у овој гимназији је васпитање и образовање даровите српске дјеце коју ће њихова Мајка Црква испратити и подржати и у њиховом академском школовању. Колико сутра, ти млади људи требало би да буду оно на чему ће се темељити опстанак српског народа, његове вјере и културе на овим просторима.
На који начин се школа финансира и да ли држава Хрватска даје донације Гимназији?
- По важећим законима у Р. Хрватској школу може основати: жупанија /регија/, град, вјерска заједница, разне институције и појединци. Оснивач је дужан да обезбеди услове за наставу (простор, опрему, учила и све оно што је потребно за рад једне школе). Прије свега овог, усаглашава се наставни план и програм. Уколико је он одобрен од надлежног министарства, школа постаје јавна (школа са правом јавности). Овим Министарство образовања преузима на себе законску обавезу финансирања школе у виду плата свим запосленима у школи. Град Загреб такође има законску обавезу да уплаћује свим школама одређена средства. Наравно, она су више него скромна, али ми их добијамо. Дакле, све осим плата наставницима и запосленима, финансира оснивач (Митрополија загребачко-љубљанска).
Како данас изгледа суживот Срба и Хрвата и у којој мери је могућ?
- Живот и дјеловање наше Цркве у Загребу свакако је нешто лакши него у осталим дијеловима Хрватске. Сама чињеница да је сједиште наше Митрополије у центру Загреба иде нам наруку. Поштеђени смо озбиљних инцидентних ситуација и претпостављам да и надлежни органи раде на томе. Чињеница је да држава Хрватска успијева да дјеловање екстремних групација сведе на минимум у самом Загребу и околини. Како одмичете од хрватске метрополе, расте и број забиљежених инцидената веће или мање размјере. Ми као Црква све чинимо да не дамо повода за инциденте било које природе. Трудимо се да унаприједимо добре односе са органима власти, са Римокатоличком црквом и са свима онима који теже ка нормализацији српско-хрватских односа. Како ја нисам живио у Загребу у току ратних и поратних година, преносим вам размишљања оних који су то издржали. Живот је данас много сношљивији него раније. Можда су промјене споре, али свакако до њих долази. Тешко је децидно рећи какав је суживот данас. Структура становништва је добрим дијелом промијењена. Велики дио становништва је дошао у Р. Хрватску из Босне и Херцеговине, подручја Србије (Војводина и Косово). Такви новопридошли људи имају непрестану потребу да доказују своје хрватство, које се често манифестује наглашеном ревношћу према припадајућој цркви, отвореним презиром према мањинама, учесталим вербалним и другим нападима. Хвала Богу па нису сви такви. Како сам већи број година био свештеник и у Србији, нешто слично запазио сам и тамо. Ти наши несрећници из Крајина и Босне дочекивани су као полу-Срби или они који непрестано морају да доказују припадност своме роду. То се често манифестовало крајњим неукусом и отвореним презиром и нетрпељивошћу. Они који су дошли из Босне, Хрватске и Косова, могу вам то најбоље освједочити. Како се стање у нашем народу увелико рефлектује на живот Цркве, ни она није остала имуна на овај разарајући вирус.
Колико је интересовање Ваших парохијана за духовну литературу и шта најчешће читају?
- Српски народ на овим просторима бори се за голу егзистенцију. Он буквално преживљава. Већи дио народа, а поготово млађа популација, је избјегао. Остали су стари и немоћни којима је потребна помоћ сваке врсте. То је наша стварност. У већим градовима остало је и нешто млађег свијета. Већи дио њих је из мјешовитих бракова. Лакше им је било да не буду православни Срби. У годинама које су иза нас, а и дан-данас, честа је појава да родитељи, из њима знаних разлога, своју крштену и миропомазану дјецу у нашој Цркви кризмају у римокатоличкој. Дакле, дјеца прелазе у католичку вјеру. Како за све имамо оправдање, имамо је и за ову учесталу појаву. Најчешћа објашњења су да је један Бог, да је тако лакше, да се дјеца не могу издвајати у школи итд. Наравно да као свештеник и родитељ не могу да правдам овакве поступке. Знам да је то неимање вјере. Не могу ни да осудим, али ето, такво је стање. Слава Богу па је већи број оних који трпе и не одричу се себе.
Када је такво стање, схватићете какво је интересовање за духовном литературом. Наравно да има и оних који имају таква интересовања. Оно што је у цркви, чита оно што му се да. Најчешће су то епархијски и парохијски листови, те новине Православље. Тамо гдје је то могуће, одржава се вјеронаука не само за дјецу, већ и за одрасле. Интересантна је чињеница да код римокатолика расте интересовање за светоотачком литературом. Како је врло мало преведено на хрватски језик, читају на српском. Нарочито је то изражено код студентске омладине.
Шта саветујете ученицима, којим примерима да се воде пред искушењима савременог света?
- Наши ученици су дјеца рата и у најранијем дјетинству осјетили су најтежа искушења: рат у ком су се рађали, напуштање свог огњишта и одлазак у непознато. Прогнанички живот и поновни повратак у разорене домове. Поновни одлазак од родитеља и долазак у велики град оставио је трага на душама ове дјеце. На првом мјесту, трудимо се да период адаптације на нову средину прође што безболније. Трудимо се да им надомјестимо потребну родитељску љубав и пажњу. Сама чињеница да је ово Српска православна гимназија, све нас обавезује. Норме понашања у школи и ван ње обавезујуће су. Настава почиње и завршава се молитвом. Додатна настава из вјеронауке, црквенословенског језика и основа црквеног појања је обавезна. Дјеца се на тај начин спремају да нађу своје мјесто у богослужбеном животу Цркве. Желимо да дјеца Цркву и свети храм доживљавају као дом свој и настојимо да их поучимо основним истинама наше свете Православне цркве. Покушавамо да им предочимо да образовање није само усвајање одређених знања и да васпитање има једну много дубљу димензију. Много је тога што они још треба да науче, али и онога што је претежније, да осјете. Стварамо такву климу да дјеца са нама могу сасвим слободно и отворено разговарати на било коју тему. До сада смо у виду дијалошких радионица разговарали на разне теме: Како ја доживљавам Бога, Шта ми смета на богослужењима, Шта су то дроге, Шта је то љубав… Ето, на тај начин покушавамо да их усмјеримо ка основним животним истинама. Наравно, они су још мали да бисмо их поучавали о крстоликости нашег живљења, о смрти као пројави Божје љубави према човјеку. Једном ријечју, хранимо их примјереном храном.
Како изгледа живот православног свештеника у Загребу?
- Посведневно богослужење и парохијске обавезе су оно што је заједничко за све свештенослужитеље, без обзира на њихово мјесто службовања. У временима која су иза нас, био је то прави подвиг. У току најгорих ратних збивања у цркви Светог Преображења Господњег у Загребу редовно се служило и све остале парохијске обавезе благовремено су свршаване. Како је било свештенику Миленку Поповићу, то он најбоље зна. Сваки пут када је ушао у храм Божји питао се да ли ће жив из њега изаћи... Данас, хвала Богу, ми млађи свештеници немамо такав осјећај и размишљања. Активности у оквиру дјеловања СПЦО загребачке су обимне и различите. Обнова порушених и оштећених вјерских објеката (на подручју цијеле Митрополије), те адаптација постојећих простора, обиман су посао. Обнова епархијског музеја, библиотеке, послови везани за повратак црквене имовине итд. Све су то послови на којима су директно ангажовани свештеници, предвођени својим епископом. Пројекат Српске православне гимназије, харитативна и мисионарска дјелатност (редовна вјерска настава за дјецу и одрасле), стални контакти са државним властима, представницима готово свих амбасада и разних мисија у Р. Хрватској, потребни контакти са представницима осталих вјерских заједница и учешће у културном и јавном животу града Загреба, наша су свакодневица. Такав обим посла изискује готово потпуну преданост и пажњу. Ниједнога тренутка свештеник се не смије заборавити. Овдје смо сви под стоструком лупом. Често сте у ситуацијама када морате бити и својеврсни амбасадори, аполози, вјешти омилитичари, али увијек и на сваком мјесту свештеници СПЦ. На све горе наведено морам да додам да смо поштеђени размишљања о нашој материјалној егзистенцији. О сваком свештенику понаособ, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански и цијеле Италије господин Јован промишља. Нема ниједног свештеника у нашој епархији који није материјално збринут. О томе наш митрополит строго води рачуна. Сваком свештенику је дата могућност да дође до изражаја његова индивидуалност и креативност. Све евентуалне несугласице, којих наравно увијек има, решавају се у ходу и то увијек у присуству Његовог Високопреосвештенства и цијелога братства. И када кори, чини то као родитељ и неко у коме има љубави и разумијевања за наше слабости. У тако уређеној кући и није тешко бити добар свештеник, па наш заједнички труд нека буде у славу Божју, а на корист Цркви и отечеству нашем.
Виолета Вучетић |
