За Православље разговарамо са др Дарком Танасковићем, амбасадором Државне заједнице Србија и Црна Гора при Светој Столици.
Ваша Екселенцијо, професор сте на Филолошком факултету у Београду, својевремено и шеф Катедре за оријенталистику, били сте раније амбасадор у Турској и Азербејџану, а сада при Светој Столици и Малтешком витешком реду. Какав је, по Вама, позив амбасадора?
- Занимљив и изазован, пре свега. Свакако сложен и одговоран, позив који изискује разна знања и умења, као и одређено животно искуство. Дипломатија је прастара вештина посредовања међу државама, како би се њихово општење олакшало и поспешило, идеално ради општег добра, а практично и конкретно најчешће с циљем остваривања државно-националних интереса сваке од њих. Како су ти интереси често различити, неподударни, па и супротстављени, или се, бар, епохално тако сагледавају, дипломатија није случајно дефинисана и као „уметност могућег“. У нашем случају, богме, неретко и „уметност немогућег“.
С обзиром на своју основну мисију и циљ, дипломатија од вајкада подразумева неке трајне константе и општа начела. Она је свакако и занат, али никако само занат. У њој важе строга правила која се морају познавати и поштовати, али се прави дипломатски рад, у стваралачком смислу, одвија у слободном простору омеђеном, али не и затвореном или укинутом координатама тих правила.
Дипломатија се, наравно, мењала и трансформисала кроз време, одражавајући актуалне историјске, политичке и друштване околности, прилагођавајући им се, али и утичући на њих. Примера ради, с обзиром на усавршеност савремених средстава за комуникацију и саобраћајну покретљивост људи, којима се битно релативизују временске и просторне границе, па су државници и политичари готово стално у непосредном контакту, смањен је значај класичне улоге посланика, односно амбасадора, у преношењу важних међудржавних порука. Ово, наравно, не значи да за амбасадоре и амбасаде није остало много суштински важног, а не само сервисног посла у дипломатским контактима и представљању земље у иностранству.
н Како ћете памтити почившег папу Јована Павла II, првог словенског папу?
- У време кад сам ступио на дужност амбасадора при Светој Столици и предао му акредитивна писма, априла 2002. године, папа Јован Павле Други је већ био озбиљно нарушеног здравља и физички занемоћао, премда још увек луцидног ума и продорног погледа. Поставио ми је неколико питања на основу којих се могло закључити да прати збивања на Балкану и да о њима има изграђени суд, бар у општем смислу. Три године које су уследиле биле су у знаку сталних осцилација на брзој силазној путањи Папиног здравственог стања, неизвесности у погледу сваког наредног одсечка времена и његове гвоздене упорности (и упорности његовог најближег окружења) да у свом мучеништву истраје до краја на великој сцени. На дискретне сугестије да би можда било боље да одступи, одлучно и неопозиво је узвраћао речима: „А зар је Христ сишао с крста?“.
Иако сам био у прилици да га непосредно пратим и посматрам само на заласку његовог изузетно дугог понтификата, оставио је на мене утисак снажне, несвакидашње личности. Једну од првих синтетичких студија о Јовану Павлу Другом, написану још за његова живота, италијански историчар Андреа Рикарди насловио је Харизматска владавина (Рим. 2003). Мислим да је одабрао прави наслов.
Неспорно је да је Јован Павле Други четврт века светског вођења Римокатоличке цркве обележио препознатљивим личним печатом. О свему осталом ће се тек ваљано расправљати и судити... Сине ира нец студио, надајмо се. У чему ће се састојати понтификат папе Бенедикта XVI?
- Било би преурањено и неопрезно, а и претенциозно, давати већ сада одређенија предвиђања у вези с понтификатом Бенедикта XVI. Оно што је сигурно јесте да се кардинал Јозеф Рацингер, дугогодишњи префект Конгрегације за доктрину вере и блиски сарадник Јована Павла Другог, с којим се знао још од времена Другог ватиканског концила, на катедру Светог Петра попео с јасном визијом Цркве, њеног оптималног устројства и начина вршења универзалне мисије у савременом свету. Теолошко и вредносно утемељење те визије у истом је тлу о које се ослањала концепција Јована Павла Другог и у том смислу управо започети понтификат Бенедикта XVI неће, сматра се, донети дисконтинуитет у односу на претходно раздобље.
С друге стране, Јозеф Рацингер није Војтила и он ће вероватно нешто другачије поставити тежишта свог пастирског деловања. Већ се могу запазити нека обележја другачијег личног стила новог папе. Има се утисак да је за ригорозног, али и тананог, теолога Бенедикта XVI важнија унутрашња кохерентност, дисциплина и консолидовање вере и Цркве од појавне стране њиховог светског наступа и очитовања.
У сваком случају, Римокатоличка црква је добила поглавара који тачно зна шта хоће, али и шта неће.
Поменуо бих још само да је своју прву, недавно обелодањену енциклику Бенедикт XVI посветио разматрању теме љубави (Deus Caritas Est - Бог је љубав). Обећавајући почетак... Како се у свету гледа на посете Светој Столици председника Државне заједнице Србије и Црне Горе Светозара Маровића, председника Србије Бориса Тадића, председника Црне Горе Филипа Вујановића?
- На основу чињенице да је папа Бенедикт XVI током септембра 2005. године примио двојицу, а већ у јануару и трећег државника из Србије и Црне Горе, што је случај без преседана, док многи, и то угледни, чекају на пријем, посматрачи и аналитичари закључују да су се односи између двеју држава стабилизовали на високом нивоу, као и да је Светој Столици у интересу да то на најубедљивији начин јавно покаже. Истовремено, то је знак изоштреног занимања за збивања на Балкану и уважавања улоге коју Србија и Црна Гора имају на том простору.
С друге стране, јасно је да је у свести наше политичке елите сазрело уверење да је Ватикан значајна међународна адреса и потенцијално драгоцен, сасвим особен партнер у временима великих искушења и неизвесности кроз која пролазимо. Какав је став Свете Столице о Косову и Метохији?
- Постављање Свете Столице у вези са сложеним и тешким проблемом Косова и Метохије артикулише се на два нивоа, политичком и, условно речено, правно-моралном, тј. људском. Политички, Света Столица се залаже за решавање свих спорова мирним путем, равноправним дијалогом, без орочавања преговора и наметања решења. У суштини, Ватикан се не изјашњава о конкретним формулама решења будућег статуса КиМ, јер то сматра непримереним својој неутралној позицији. Следиће, на политичком плану, опредељења међународне заједнице, конкретно ЕУ и ОУН. Не верујем да ће, као у време сецесије Словеније и Хрватске, ма у чему предњачити.
У вези с људском димензијом косовскометохијске трагедије, Света Столица је недвосмислено опредељена, што су њени високи званичници у више наврата изричито предочили. У Ватикану се сматра да је предуслов за било какво политичко решење претходно обезбеђивање равноправности и поштовања људских права за све становнике Косова и Метохије, што подразумева одрживи повратак избеглица и расељених, заштиту њихових живота и имовине, уз посебан нагласак на нужности гарантовања пуне верске слободе за хришћанску мањину у покрајини.
То је, укратко, званичан став Свете Столице, за који поуздано знам да се не саопштава само нама, већ и другима.
У поприличном раскораку с тим ставом је држање неких представника Римокатоличке цркве на КиМ, што би, међутим, изискивало посебно, аргументовано и свестрано разматрање, јер реч је о сложеном и изразито осетљивом проблему. Шта за Вас представља Косово и Метохија, како да спречимо етничко чишћење, разарање и уништавање непроцењивог духовног блага и светиња?
- О Косову и Метохији је, ваљда, изречено све што се може речи, а можда и више од тога. Шта додати, кад су и најјаче речи нејаке? Косово и Метохију видим, и осећам, још једном, као наш тренутак истине, испит националне зрелости. За успешно (у мери у којој успешно може реално бити) рвање с искушењима које носи у политичком смислу завршни чин косовске драме биће нам потребно много мудрости, истинске саборности и храбрости, пре свега у суочавању са самима собом. Нема више места самозаваравању, јевтином политикантству, неодговорном странчарењу или, не дај Боже, личним сујетама.
Да би се истовремено спасило оно што се спасити још може, а није све изгубљено, и сачувао образ, најважније је трајно заштитити и сачувати наш народ на Косову и у Метохији. Јер, како једном рече наш патријарх Павле, „кога овце, оног и планина“. Велика и важна политичка и правна питања не смеју ни у једном тренутку замаглити превасходност животних потреба и интереса Срба и Црногораца (ови се већ поодавно не помињу, као да их нема!) у јужној покрајини, јер без њих право и политика неопозиво губе за нас сваки садржај и смисао на КиМ и у вези с КиМ. Албанци се заиста боре за независност, а Срби за опстанак!
Ваља се надати да ће, бар једном у југословенској агонији, сила права натерати на размишљање заговорнике права силе, не зато што су изненада постали праведници, већ зато што смо, заједно с не тако малобројним, али потиснутим и обесхрабраним истомишљеницима, успели да их убедимо да је то и у њиховом најбољем дугорочном интересу. Задатак се граничи с „уметношћу немогућег“, поменутом у одговору на Ваше прво питање. Једина нам је предност у томе што немамо избора, па ћемо ваљда успети да се окупимо око те извесности, да удружимо све врлине које су овај народ у најтежим тренуцима прошлости непогрешиво водиле на праву страну и ка правој мети. На уму данас треба имати 1915, а не 1918! Како гледате на перспективу унапређења односа између Православне и Римокатоличке цркве, а посебно Српске православне цркве и Свете Столице?
- На ово питање одговарам с извесном нелагодношћу, јер се не осећам компетентним и позваним да судим о преспективи, па чак ни о тренутном стању односа између Православља и римокатоличанства на глобаном нивоу. Ти односи су оптерећени озбиљном хипотеком неповерења и неспоразума, можда мање на теолошком, а више на историјском, друштваном и психолошком плану. И у погледу савремних прилика, постоје обостране сумње у искреност и добронамерност друге стране, које се тешко отклањају. Ипак, посвуда се запажа да нараста жеља за дијалогом, разумевањем и зближавањем, како би се превазишле далекосежне последице великог раскола и у вери и љубави обновило јединство првобитне Цркве Христове, а хришћанство тиме ојачало за суочавање с озбиљним изазовима садашњости и будућности. Све чешће се, и на православној и на римокатоличкој страни, може чути мишљење да је екуменски дијалог (никако агресивни моноцентрични екуменизам и пратећи прозелитизам!) без алтернативе за истинске хришћанске вернике.
У општем контексту православно-римокатоличких односа, Српска православна црква и Света Столица, тј. Римокатоличка црква, настоје да изграде мостове поверења и сарадње, како би се отклонили наноси негативног сећања, и савремених подсећања, која оптерећују душе и хладе срца. Иде се малим, али, надајмо се, сигурним корацима, уз повремене застоје и оклевања, али видног напретка има и то, што је најважније, у свакодневним, животним међуцрквеним и међуверничким односима. Од суштинског је значаја да се у пракси стално и конкретно потврђује искреност добрих намера и благонаклоних изјава.
Иако је, за разлику од Православних, Римокатоличка црква централизована, усудио бих се констатовати да дијалог наших црквених високодостојника с ватиканским колегама тече лакше и успешније од оног животног, на терену, с римокатоличким свештенством и верницима у неким срединама. Мислим да су тога свесни и у Ватикану.
Додао бих још, никако куртоазно, да се у круговима Римске Курије гаји дубоко уважавање Српске православне цркве, а нарочито њеног поглавара, патријарха Павла. Сећам се како ми је, на само неколико месеци пре избора за папу, кардинал Јозеф Рацингер рекао да се веома радује одласку у Србију, где је у својству префекта Конгрегације за доктрину вере био позван, и настављању садржајног, продубљеног и отвореног теолошког дијалога са српским богословима, започетог 2003. године, приликом посете делегације Светог архијерејског синода СПЦ Ватикану.
Марко Вујичић |
