После посвећења за архиепископа у малоазијском градићу Никеји, Свети Сава долази у земљу где, са својим братом Стефаном, припрема организацију нове самосталне Архиепископије. Тада је предвиђено и стварање Будимљанске епархије. Њено седиште је било у цркви Светог Ђорђа, у близини средњовековног града Будимља. Ту ће бити седиште ове епархије кроз цели средњи век, па и дуго после пада старе српске државе. У самом почетку самосталног црквеног живота, на већини будућих катедралних храмова требало је извршити извесне архитектонске захвате да би се прилагодили потребама своје нове намене. Уз наос цркве дозидани су припрата, бочне куле, горњи делови наоса, олтарске апсиде, као и купола.
Ова епископија спада међу оне о којима се најмање зна и говори. И о другим епархијама из тога времена знања нису велика, али овде су сасвим оскудна, иако су и ту присутни основни заједнички елементи који се срећу на другим местима. Пљеваљски Синодик Православља даје имена петорице будимљанских епископа: Јаков, Калиник, Теофил, Спиридон и Герман. Од њих се највише зна о епископу Теофилу, захваљујући запису на неким преписима Крмчије: „А писане беху књиге ове мужем веома грешним, који беше образом монах, архијереј чином, епископ будимљански Теофил, живот пак његов би у дому светога велокострастотерпца Христова Георгија... Ништа није погрешно, већ исправљено пошто дваред и трипут пређох, не занемарих ни једнога слова ни слога. Јер ове књиге беху преписиване из архиепископских, и сам ја грешни Теофил потрудих се и из тих књига исправих ове књиге да нису нимало погрешне“ (1252. г.).
Епископ Герман, поред тога што се среће у Пљеваљском Синодику, поменут је и у попису епископа српске земље у повељама за Хрусијски пирг (1301-1303/4.г.). Према Повељи, за гробну цркву највећег српског задужбинара краља Милутина (1282-1321) манастир Бањску из 1317. г, будимљански епископ био је Никола.
Године 1653, значи после само четири и по века постојања епархије, долази до њенога гашења. Епископ Пајсије Колашинац ухваћен је на путу и уморен од Турака, што је био повод и за гашење епархије. Од седишта епископије опет постаје манастир. Кроз даљу историју прате се његова страдања и обнове. Познато је разарање из 1738. г, у време аустријско-турског рата и сеобе под пећким патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом.
У Мојсијевој сенци
У време устанка под Црним Ђорђем (1804-1813), на челу манастира је Нићифор који спада међу мало познате старешине манастира тога времена. По томе је сличан са игуманом манастира Троноше Мојсијем. Од Мојсија је много познатији његов претходник, архимандрит Стефан Јовановић. Слично је и код Нићифора: он је потпуно у сенци свог великог наследника Мојсија Зечевића, борца, обновитеља и браниоца ове светиње. Мало је познато како устаничка власт већ у јесен прве године буне саставља попис живих и порушених манастира. Карактеристично је да ту нису унете све области Београдског пашалука, а помињу се и оне области које су ван њега. Ту је наведен и манастир Ђурђеви Ступови у нахији суходањској и при истоименој реци као једини, али појушчи.
За живот манастира, уосталом као и за целу устаничку земљу, 1809. година је особито важна. У њу се улази са великим плановима о ослобођењу свих поробљених Срба и хришћана уопште испод турског јарма. Кренуло се у акцију према Нишу, Расу и преко Дрине. Правац према Расу сматра се за најважнији и команду над њим преузима лично вођа устанка Црни Ђорђе. Као што се већ уобичајило и могло очекивати, на том бојишту постигнути су највећи успеси. Другачије као и да није могло да буде. Присуство генијалног и до немилости строгог вође утиче на људе да чине немогуће. Под тешким околностима, и овом приликом остварени су велики успеси који нису виђени на другим правцима.
Од самог почетка устанка покушава се са успоставом везе према Црној Гори. Митрополит Петар I Петровић тада је везаних руку, јер Руси траже од њега мировање. За њих су тада главни непријатељи Французи, а не Турци. Остварење вековног сна о градњи моста „с Дунава на море“, како преко Гаврила Шибалије по Сербијанки Симе Милутиновића Сарајлије поручује Црни Ђорђе митрополиту Петру, изгледало је на дохвату ове 1809. године.
Устаници прелазе границе своје државе и крећу у ослобађање још увек поробљених области. Почетку ратовања претходе припреме у виду снабдевања: „Са свим околним народом договор утврдили јесмо и са џебаном у садашњем бившем примирју доста их употпунили јесмо и како ми на непријатеља ударимо и досадашње наше границе преступимо, тако ће и они сви на Турке са великом силом сложно подићи се и с нама ће бити у слози“.
У манастиру Ђурђеви Ступови Црни Ђорђе нашао се крајем јуна, и ту је био сусрет са народним првацима. О сусрету са Васојевићима Сима Милутиновић пева:
У то доба и Васојевићи
Црног Ђорђа давнашњи земљаци
„Добра т’ срећа, и света ти мишца
Господаре и наш кано српски!
Сви смо спремни под барјаке твоје
На којим је стар-сиједи орле
И крст часни Срба спасеније
Наске труба т’ све сазива војне
За исхрват свог народа дијел
Сви охотни жертвовати крвљу
и мегдан’ма доказат у усрдја“.Дуго се после устанка говорило о „седам Карађорђевих барјака“ (1905.г.) који су тада од Црног Ђорђа дати водећим људима. „У племену Томашевића доскора се чувала застава Црнога Ђорђа коју су добили кад су Васојевићи 1809. године срели Карађорђа. Доцније је та застава, која је по причању била свилена, однета у музеум на Цетиње“.
Под утиском великих успеха, војвода Милан Обреновић позива митрополита Петра да чешће пише, јер је „сад слободно прећи и књиге пренети за што има наших људи у брдима и свуда“. Са свих страна, чак и од Боке, стижу добровољци и прилазе војсци Црнога Ђорђа. Одмах улазе у окршаје и многи од њих падају већ у првим бојевима: „Кад чујемо да су се Срби дигли на Турке, договоримо се нас петнаест да идемо к њима... На Новом Пазару бисмо се петнаест дана и ту од петнаестине четири падоше, а три се ранише... За то петнаест дана што смо се били Турци се мењају, а ми богме све једни, па се и уморили...“.Примјес’ радо су тисућу друга
И војева докле не погибе
Са свим својим до пошљедња сама.
У својим препискама са Турцима, старим познаницима с којима се мири и ратује, митрополит Петар брани Црнога Ђорђа од турских оптужби: „То су наше чипчије и наша раја, па се похасила, ради тога смо послали Хасана и хоћемо да шаљемо војску на Васојевиће и Карађорђевиће“. Поводом тога митрополит пише о Црноме Ђорђу: „Он се не бије да узима турску земљу већ своју, а Тахир паша купи војску да иде на Васојевиће који су српски, а не турски“.
Xаџи Продан
Као везу са побуњеним житељима који се боре и очекују Црнога Ђорђа, Вожд шаље Анту Симеоновића-Чолака и Раку Левајца, а потом и Хаџи-Продана. О Продану говори и Сима Милутиновић, али на такав начин да у његовом понашању антиципира неуспех његове побуне из 1814. године:
Сувише им и Хаџи Продана
С војске равно седам стотин’ даје
Нек’ им буде при помоћи првој,
Ал’ са њиме колик’ и без њега
Камо свагди пак и тађер овда
Тек посрами себе и дружину
Не понео ни захире војсци
Већ од глади враћати се мора.
На обали Плавског језера била је пободена застава Црнога Ђорђа и остаје успомена на његове шанчеве. Низу сјајних успеха на овом правцу, који се могу сврстати уз остале победе Великог Вожда које не изненађују, уследио је жалостан обрт. Због пораза на Чегру и осипања српске војске које затим следи, Вожд мора да прекине опсаду Новог Пазара, чија тврђава се већ спремала за предају, и са војском похита на Мораву да спасе што се спасти може: „Кад у зору, а дођоше Ђорђу књиге ‘ево турске војске на Београд’. На то се Ђорђе смути, па нареди, који коњик нек иде Београду, рањеници у Чачак, три хиљаде на Јавор, а две хиљаде пут Златидвора (Златибора)“.
Ал’ ев’ Србам те несретна часа
Улак стиже од Добрњца Петра
С Делиграда из невоље нове.
‘Господару, с војском брже амо
Делиград је опседнуо душман.“Овом обрту посвећује се мало пажње. У првом реду зато што је цела земља угрожена и очи свих упрте према Делиграду, а потом, то је тежак период за људе те области. Тада са осталима бежи и игуман манастира Ђурђевих Ступова Нићифор и млади дијак манастира Милош, касније у монаштву назван Мојсије (Зечевић), који ће, као потоњи игуман, опет бити у прилици да брани и обнавља Ђурђеве Ступове. Колико је брзо слом на овом правцу дошао, сведочи и то што су поменути изасланици Анта Чолак и Рака Левајац остали на терену кад се повукла српска војска. Они се накнадно хајдучки повлаче и враћају у границе устаничке државе.
Учесник у бојевима оставља опис бежања и почетак турске освете. „Ту веће виђосмо како Турци палу села старовлашка и куће; онде дим, онде дим диже се у небо и пушке пуцају. Кад они то видеше, поплашише се и низ брдо како год зечеви побегоше... Натрефим на једну кућу гди се таман оправљају да бежу Каблару и Овчару. И ја с њима пођем“.
По савременику и историчару устанка Лазару Арсенијевићу Баталаки, сарадња бораца из области Ђурђевих Ступова и устаника овим се не прекида. У јесен те године Лозница је била јако угрожена, јер су пред устаницима стајале јаке снаге противника и тек удар војске митрополита Петра на Никшић доприноси да опсада на Лозници попусти. |
