Свештено наслеђе у речи

Најстарији књижевни језик у Европи

Црквенословенски језик у свести просечних образованих носилаца словенских језика најчешће се асоцира са његовом савременом реализацијом присутном у усменом виду у литургијској пракси Православне цркве, а у писменом углавном у богослужбеним књигама - реализацијом за коју су карактеристични вокабулар, ортоепска, ортографска и граматичка норма стандардизована у Русији у доба патријарха Никона и неколико деценија доцније (друга половина XVII - почетак XVIII в.), са могућим варијантама у другим националним срединама у оквиру Pax Slavia Ortodoxa, пре свега у ортоепском (изговорном) погледу. Овакво, најраширеније поимање, иако начелно прихватљиво, изискује извесне корекције и са синхронијског, и са дијахронијског аспекта. Синхронијски посматрано, црквенословенски језик познаје, поред руског варијетета, који је, са извесним модификацијама, у употреби и међу Украјинцима, Белорусима, православним Пољацима, Бугарима, Србима, Македонцима, још два варијетета - хрватско-глагољски, присутан у богослужењу римског обреда код Хрвата (од 1921. до 1972. такође је примењиван и у Чеха), и чешки тип, конституисан научним путем 1972. године за потребе римокатоличког богослужења међу Чесима (недавно су издати служебници на хрватској, у редакцији И. Л. Тандарића, и чешкој варијанти, у редакцији В. Ткадличека).  Из дијахронијске перспективе, сва три поменута варијетета јесу репрезентанти само једног - новоцрквенословенског (у терминологији В. Мареша) периода у развитку овога језика, који својим кореновима сеже до староцрквенословенског (средина IX - крај XI в.), са средњецрквенословенским језиком (етапом националних редакција) као прелазним раздобљем (XII - XVII, у неким срединама до XVIII в.). Дакле, овај језик и у прошлости и данас опслуживао је и опслужује скоро сав словенски ареал, и као такав представљао је и представља снажан кохезиони чинилац словенских култура и словенских књижевних језика, формираних под његовим већим или мањим утицајем; с друге стране, црквенословенски језик је, као један од најстаријих књижевних и сакралних језика у Европи - већом старином од њега могу се подичити, поред старогрчког и латинског, још једино готски (IV в.), англосаксонски (VII в.) и старовисоконемачки (VIII в.) - сведок континуитета и гарант очувања најбољих тековина словенских култура, а свакако и неодвојиви атрибут културног, верског и националног идентитета народа који су се њиме служили и служе. Истовремено, он је представљао, а и данас представља чинилац повезивања словенских са другим европским и светским културама и језицима.

Језик преводне књижевности

У његовом лексичком фонду, још од епохе литерарне и преводилачке делатности Солунске Браће, нашао се велики број лексема из других језика, претежно из грчког (овде имамо у виду не само непосредне позајмљенице, него и творбене и синтагматске калкове), али и јеврејског, латинског, сиријског, чиме је он надрастао своју непосредну дијалекатску основу и постао кадар да изражава реалије развијенијих цивилизација и култура, као и тековине теолошке, философске и научне мисли, остајући стално отворен за нове утицаје језика са којима ће и доцније бити у контакту. Истовремено, црквенословенски језик је понајвише био језик преводне књижевности - од библијских, литургијских, патристичких, хагиографских остварења, преко природнонаучне и историјске литературе, до гномологија, апофегмата, и као такав повезивао је словенски са византијским, западноевропским, али и оријенталним (блискоисточним, па чак и индијским) културним ареалом. Овде је умесно нагласити да од најдревнијих времена црквенословенски језик и култура коју је он опслуживао није функционисао искључиво у позицији примаоца, него и активног даваоца културних вредности (тако, проповеди Кирила Туровског и Слово о закону и благодати митрополита Илариона веома брзо постају познати на читавом европском југоистоку, словенска житија, службе, пролошки текстови шире се у Византији, и др.), а ово, са своје стране, сведочи како о исконској потреби словенских народа за културним прожимањима са другима, тако и о неутемељености и неодрживости познијих стереотипа о инфериорности словенске у односу на неке несловенске културе.

Црквенословенски језик је столећима - све донедавно - у оквирима Pax Slavia Ortodoxa био неодвојиви атрибут животне свакодневице људи свих сталежа и свих образовних нивоа. То је био језик Цркве и школе - двају, по одређењу истакнутог културолога П. Н. Миљукова, главних чинилаца сваке, не само руске (или српске) духовне културе. Управо на њему се стицало образовање и овладавало писменошћу. Све до почетка XX века, у Русији је и у условима домаћег васпитања, и у школском систему образовање деце отпочињало управо од црквенословенског језика - прва знања стицала су се по Псалтиру, Часослову и Канонику; контакт са овим језиком пратио је просечног Руса током читавог живота - најомиљенију лектиру представљале су духовне књиге (тако, према подацима за Владимирску област, крајем XIX и почетком ХХ века за ову врсту штива опредељивало се 60,8% анкетираних), радо су се слушале духовне песме, најчешће епског карактера, са библијским, житијним и апокрифним сижеима, сваки одлазак у храм подразумевао је дотицај са црквенословенском службом, а масовно се, чак и по селима, неговало хорско и певничко појање, опет на црквенословенском.

Сведочанства

О овоме налазимо мноштво сведочанстава у уметничкој и мемоарској литератури. Примера ради, емигрантски писац Иван Шмељов (1873-1950), који је неко време живео и стварао и у Београду, у аутобиографском делу Лето Господње овако описује прве детиње асоцијације на кондак Рождества Христовог који се појао у храму: „Идеш из цркве. Све је некако другачије. И снег је свет. И звезде - свете, нове, божићне звезде. Рождество! Где ли је само она звезда која се у далекој старини јавила мудрацима? Ш...Ћ Волсви же со звјездоју путеше-ествујут! Волсви?.. Значи - мудраци, волхви. А ја сам, као мали, мислио: вукови, волки. Шта, смејеш се? Да, мислио сам да су то били неки добри вукови. Звезда их води, а они иду за њом, мирни као овчице. Мали Христос дошао је у свет, па су сада чак и вукови добри постали. Чак и они се радују! Зар то није дивно? Подвили су репове. Иду, стално гледају на звезду. А она их предводи...“. Колико је сваком припаднику руске патријархалне културе било блиско црквенословенско наслеђе и колико је га је оно пратило дословце „од колевке до гроба“ показује нам, између осталог, и кратка прича Опело емигрантског писца осетинског порекла Гајта Газданова (1903-1971), чија радња се одвија 1942. године у окупираном Паризу. У свом стану упокојио се од туберкулозе руски емигрант, и његови малобројни познаници позвали су православног свештеника да га опоје. „Баћушка, стар човек коме глас беше промукао од прехладе, дошао је кроз петнаестак минута. Ш...Ћ  - Е, да су друга времена, опојао бих га лепо, све по реду, онако као што је у манастирима обичај. Али тако сам промукао! Не знам како ћу издржати сам - можда ће ми неко од вас ипак помоћи, да бар мало певуши уз мене? Погледах у Волођу. - Служите, баћушка, као у манастиру, - рече он, - а ми ћемо сви певушити уз вас, нећемо оманути. Он се окрете ка својим пријатељима, подиже увис обе руке заповедничким и, како ми се чинило, за њега уобичајеним гестом - свештеник се зачуди - и опело је почело. Нигде и никада, ни пре, ни после овога нисам чуо овакав хор. Није прошло много времена, и степениште зграде у којој је живео Григорије Тимофејевич испуни се људима који су дошли да чују појање: Воистину сујета всјаческаја, житије же сјен и соније, ибо всује мјатетсја всјак земнородниј, јакоже рече Писаније: јегда мир приобрјашчем, тогда во гроб вселимсја, идјеже вкупје царије и нишчији“. На црквенословенском језику се свако руско дете од седам година па надаље упознавало са „књишким премудростима“ (можда је најпознатији опис учења читања из Псалтира онај из Горковљевог Детињства). И код Срба је доста дуго владала слична ситуација: српска деца у XVIII и XIX веку описмењавала су се по рускословенским букаварима (Т. Прокопович, 1726; З. Орфелин, 1767, 1792; Буквар или началноје ученије...  анонимног аутора из 1770. са још 16 издања до краја XVIII века, као и низ буквара из наредног столећа). Антологијске описе учења по „подератом“ буквару и Часловцу оставио је Доситеј Обрадовић, истакавши да су му у детињству омиљено штиво била „казанија и пролози“, разуме се, написана на црквенословенском језику; Вук Ст. Караџић такође подробно описује систем школовања по „намастирима“, кроз који је и сам прошао - учење бекавице из рукописа, постепено прелажење на Часловац, па на Псалтир, чиме би била научена „сва књига“. И српска деца читала су и појала у храму на црквенословенском (сетимо се само чрезвичајне радости госпоја-Сосине из Сремчевог романа Поп Ћира и поп Спира када јој је унук први пут у цркви чатио Апостол), а на часовима веронауке учила су црквенословенске молитве напамет, не без свакојаких оригиналних интерпретација, попут ове, забележене у Елемиру код Великог Бечкерека 20-их година XX века: „От тодра и шња и воздвигал мја јеси, Господи, шим шалај шињаго, шњива будут сердца их и во вјеки вјеков, амин“. Међутим, ништа мањом „оригиналношћу“ одликују се и „бисери“ на које данас наилазимо код образованих људи, штавише посленика речи (пре свега представника „седме силе“), у употреби црквенословенизама, типа: „Андреј Првоздани“, изговарање преиспољни ум. преисподњи, неразликовање благоутробија (=милосрђе) и чревоугодија (=угађање стомаку) и сл., што је плод вишедеценијске маргинализованости како црквенословенског језика, тако и културе коју он опслужује.