Svešteno nasleđe u reči

Ove godine navršava se 280 godina od početka delovanja sremskokarlovačke Slavenske škole Maksima Suvorova i uvođenja crkvenoslovenskog jezika ruske redakcije u bogosluženje Srpske crkve. Za Srbe je ovo bio izuzetno važan kulturnoistorijski događaj sa dalekosežnim posledicama: za samu Crkvu to je bila garancija budućeg očuvanja Pravoslavlja na svim srpskim prostorima, a za srpsku pisanu reč to je značilo produženje njenog viševekovnog postojanja koje se ranije vezivalo za srpsku redakciju staroslovenskog jezika. Prelazak na novi varijetet sakralnog i književnog jezika, koji je na našem terenu bio srbiziran na planu fonetike i prozodije (izgovora glasova i akcentuacije), bio je, naročito u Beogradsko-karlovačkoj mitropoliji, okončan već sredinom XVIII veka, ponajviše zaslugom crkvene jerarhije, ali i učitelja i vaspitanika Suvorovljevog (1726-1731) i učilišta Emanuila Kozačinskog (Slavensko-latinska škola, 1733-1737). Za nas je ovaj jubilej povod da iznova sagledamo mesto crkvenoslovenskog jezika u srpskoj i kulturi drugih slovenskih naroda.

Najstariji književni jezik u Evropi

Crkvenoslovenski jezik u svesti prosečnih obrazovanih nosilaca slovenskih jezika najčešće se asocira sa njegovom savremenom realizacijom prisutnom u usmenom vidu u liturgijskoj praksi Pravoslavne crkve, a u pismenom uglavnom u bogoslužbenim knjigama - realizacijom za koju su karakteristični vokabular, ortoepska, ortografska i gramatička norma standardizovana u Rusiji u doba patrijarha Nikona i nekoliko decenija docnije (druga polovina XVII - početak XVIII v.), sa mogućim varijantama u drugim nacionalnim sredinama u okviru Pax Slavia Ortodoxa, pre svega u ortoepskom (izgovornom) pogledu. Ovakvo, najraširenije poimanje, iako načelno prihvatljivo, iziskuje izvesne korekcije i sa sinhronijskog, i sa dijahronijskog aspekta. Sinhronijski posmatrano, crkvenoslovenski jezik poznaje, pored ruskog varijeteta, koji je, sa izvesnim modifikacijama, u upotrebi i među Ukrajincima, Belorusima, pravoslavnim Poljacima, Bugarima, Srbima, Makedoncima, još dva varijeteta - hrvatsko-glagoljski, prisutan u bogosluženju rimskog obreda kod Hrvata (od 1921. do 1972. takođe je primenjivan i u Čeha), i češki tip, konstituisan naučnim putem 1972. godine za potrebe rimokatoličkog bogosluženja među Česima (nedavno su izdati služebnici na hrvatskoj, u redakciji I. L. Tandarića, i češkoj varijanti, u redakciji V. Tkadličeka).  Iz dijahronijske perspektive, sva tri pomenuta varijeteta jesu reprezentanti samo jednog - novocrkvenoslovenskog (u terminologiji V. Mareša) perioda u razvitku ovoga jezika, koji svojim korenovima seže do starocrkvenoslovenskog (sredina IX - kraj XI v.), sa srednjecrkvenoslovenskim jezikom (etapom nacionalnih redakcija) kao prelaznim razdobljem (XII - XVII, u nekim sredinama do XVIII v.). Dakle, ovaj jezik i u prošlosti i danas opsluživao je i opslužuje skoro sav slovenski areal, i kao takav predstavljao je i predstavlja snažan kohezioni činilac slovenskih kultura i slovenskih književnih jezika, formiranih pod njegovim većim ili manjim uticajem; s druge strane, crkvenoslovenski jezik je, kao jedan od najstarijih književnih i sakralnih jezika u Evropi - većom starinom od njega mogu se podičiti, pored starogrčkog i latinskog, još jedino gotski (IV v.), anglosaksonski (VII v.) i starovisokonemački (VIII v.) - svedok kontinuiteta i garant očuvanja najboljih tekovina slovenskih kultura, a svakako i neodvojivi atribut kulturnog, verskog i nacionalnog identiteta naroda koji su se njime služili i služe. Istovremeno, on je predstavljao, a i danas predstavlja činilac povezivanja slovenskih sa drugim evropskim i svetskim kulturama i jezicima.

Jezik prevodne književnosti

U njegovom leksičkom fondu, još od epohe literarne i prevodilačke delatnosti Solunske Braće, našao se veliki broj leksema iz drugih jezika, pretežno iz grčkog (ovde imamo u vidu ne samo neposredne pozajmljenice, nego i tvorbene i sintagmatske kalkove), ali i jevrejskog, latinskog, sirijskog, čime je on nadrastao svoju neposrednu dijalekatsku osnovu i postao kadar da izražava realije razvijenijih civilizacija i kultura, kao i tekovine teološke, filosofske i naučne misli, ostajući stalno otvoren za nove uticaje jezika sa kojima će i docnije biti u kontaktu. Istovremeno, crkvenoslovenski jezik je ponajviše bio jezik prevodne književnosti - od biblijskih, liturgijskih, patrističkih, hagiografskih ostvarenja, preko prirodnonaučne i istorijske literature, do gnomologija, apofegmata, i kao takav povezivao je slovenski sa vizantijskim, zapadnoevropskim, ali i orijentalnim (bliskoistočnim, pa čak i indijskim) kulturnim arealom. Ovde je umesno naglasiti da od najdrevnijih vremena crkvenoslovenski jezik i kultura koju je on opsluživao nije funkcionisao isključivo u poziciji primaoca, nego i aktivnog davaoca kulturnih vrednosti (tako, propovedi Kirila Turovskog i Slovo o zakonu i blagodati mitropolita Ilariona veoma brzo postaju poznati na čitavom evropskom jugoistoku, slovenska žitija, službe, prološki tekstovi šire se u Vizantiji, i dr.), a ovo, sa svoje strane, svedoči kako o iskonskoj potrebi slovenskih naroda za kulturnim prožimanjima sa drugima, tako i o neutemeljenosti i neodrživosti poznijih stereotipa o inferiornosti slovenske u odnosu na neke neslovenske kulture.

Crkvenoslovenski jezik je stolećima - sve donedavno - u okvirima Pax Slavia Ortodoxa bio neodvojivi atribut životne svakodnevice ljudi svih staleža i svih obrazovnih nivoa. To je bio jezik Crkve i škole - dvaju, po određenju istaknutog kulturologa P. N. Miljukova, glavnih činilaca svake, ne samo ruske (ili srpske) duhovne kulture. Upravo na njemu se sticalo obrazovanje i ovladavalo pismenošću. Sve do početka XX veka, u Rusiji je i u uslovima domaćeg vaspitanja, i u školskom sistemu obrazovanje dece otpočinjalo upravo od crkvenoslovenskog jezika - prva znanja sticala su se po Psaltiru, Časoslovu i Kanoniku; kontakt sa ovim jezikom pratio je prosečnog Rusa tokom čitavog života - najomiljeniju lektiru predstavljale su duhovne knjige (tako, prema podacima za Vladimirsku oblast, krajem XIX i početkom HH veka za ovu vrstu štiva opredeljivalo se 60,8% anketiranih), rado su se slušale duhovne pesme, najčešće epskog karaktera, sa biblijskim, žitijnim i apokrifnim sižeima, svaki odlazak u hram podrazumevao je doticaj sa crkvenoslovenskom službom, a masovno se, čak i po selima, negovalo horsko i pevničko pojanje, opet na crkvenoslovenskom.

Svedočanstva

O ovome nalazimo mnoštvo svedočanstava u umetničkoj i memoarskoj literaturi. Primera radi, emigrantski pisac Ivan Šmeljov (1873-1950), koji je neko vreme živeo i stvarao i u Beogradu, u autobiografskom delu Leto Gospodnje ovako opisuje prve detinje asocijacije na kondak Roždestva Hristovog koji se pojao u hramu: „Ideš iz crkve. Sve je nekako drugačije. I sneg je svet. I zvezde - svete, nove, božićne zvezde. Roždestvo! Gde li je samo ona zvezda koja se u dalekoj starini javila mudracima? Š...Ć Volsvi že so zvjezdoju puteše-estvujut! Volsvi?.. Znači - mudraci, volhvi. A ja sam, kao mali, mislio: vukovi, volki. Šta, smeješ se? Da, mislio sam da su to bili neki dobri vukovi. Zvezda ih vodi, a oni idu za njom, mirni kao ovčice. Mali Hristos došao je u svet, pa su sada čak i vukovi dobri postali. Čak i oni se raduju! Zar to nije divno? Podvili su repove. Idu, stalno gledaju na zvezdu. A ona ih predvodi...“. Koliko je svakom pripadniku ruske patrijarhalne kulture bilo blisko crkvenoslovensko nasleđe i koliko je ga je ono pratilo doslovce „od kolevke do groba“ pokazuje nam, između ostalog, i kratka priča Opelo emigrantskog pisca osetinskog porekla Gajta Gazdanova (1903-1971), čija radnja se odvija 1942. godine u okupiranom Parizu. U svom stanu upokojio se od tuberkuloze ruski emigrant, i njegovi malobrojni poznanici pozvali su pravoslavnog sveštenika da ga opoje. „Baćuška, star čovek kome glas beše promukao od prehlade, došao je kroz petnaestak minuta. Š...Ć  - E, da su druga vremena, opojao bih ga lepo, sve po redu, onako kao što je u manastirima običaj. Ali tako sam promukao! Ne znam kako ću izdržati sam - možda će mi neko od vas ipak pomoći, da bar malo pevuši uz mene? Pogledah u Volođu. - Služite, baćuška, kao u manastiru, - reče on, - a mi ćemo svi pevušiti uz vas, nećemo omanuti. On se okrete ka svojim prijateljima, podiže uvis obe ruke zapovedničkim i, kako mi se činilo, za njega uobičajenim gestom - sveštenik se začudi - i opelo je počelo. Nigde i nikada, ni pre, ni posle ovoga nisam čuo ovakav hor. Nije prošlo mnogo vremena, i stepenište zgrade u kojoj je živeo Grigorije Timofejevič ispuni se ljudima koji su došli da čuju pojanje: Voistinu sujeta vsjačeskaja, žitije že sjen i sonije, ibo vsuje mjatetsja vsjak zemnorodnij, jakože reče Pisanije: jegda mir priobrjaščem, togda vo grob vselimsja, idježe vkupje carije i niščiji“. Na crkvenoslovenskom jeziku se svako rusko dete od sedam godina pa nadalje upoznavalo sa „knjiškim premudrostima“ (možda je najpoznatiji opis učenja čitanja iz Psaltira onaj iz Gorkovljevog Detinjstva). I kod Srba je dosta dugo vladala slična situacija: srpska deca u XVIII i XIX veku opismenjavala su se po ruskoslovenskim bukavarima (T. Prokopovič, 1726; Z. Orfelin, 1767, 1792; Bukvar ili načalnoje učenije...  anonimnog autora iz 1770. sa još 16 izdanja do kraja XVIII veka, kao i niz bukvara iz narednog stoleća). Antologijske opise učenja po „poderatom“ bukvaru i Časlovcu ostavio je Dositej Obradović, istakavši da su mu u detinjstvu omiljeno štivo bila „kazanija i prolozi“, razume se, napisana na crkvenoslovenskom jeziku; Vuk St. Karadžić takođe podrobno opisuje sistem školovanja po „namastirima“, kroz koji je i sam prošao - učenje bekavice iz rukopisa, postepeno prelaženje na Časlovac, pa na Psaltir, čime bi bila naučena „sva knjiga“. I srpska deca čitala su i pojala u hramu na crkvenoslovenskom (setimo se samo črezvičajne radosti gospoja-Sosine iz Sremčevog romana Pop Ćira i pop Spira kada joj je unuk prvi put u crkvi čatio Apostol), a na časovima veronauke učila su crkvenoslovenske molitve napamet, ne bez svakojakih originalnih interpretacija, poput ove, zabeležene u Elemiru kod Velikog Bečkereka 20-ih godina XX veka: „Ot todra i šnja i vozdvigal mja jesi, Gospodi, šim šalaj šinjago, šnjiva budut serdca ih i vo vjeki vjekov, amin“. Međutim, ništa manjom „originalnošću“ odlikuju se i „biseri“ na koje danas nailazimo kod obrazovanih ljudi, štaviše poslenika reči (pre svega predstavnika „sedme sile“), u upotrebi crkvenoslovenizama, tipa: „Andrej Prvozdani“, izgovaranje preispoljni um. preispodnji, nerazlikovanje blagoutrobija (=milosrđe) i črevougodija (=ugađanje stomaku) i sl., što je plod višedecenijske marginalizovanosti kako crkvenoslovenskog jezika, tako i kulture koju on opslužuje.