Свет књиге

Диван је Бог у светима својим

Протојереј-ставрофор хаџи Радосав Ст. Митић, Свети Јован Шангајски. Тајновидац душа људских у сећању свог ученика, Београд 2005.

У издању Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, пододбора при храму Светог мученика Трифуна у Малом Мокром Лугу, објављена је књига проте-ставрофора Радосава Митића о његовом учитељу из Битољске богословије, светом Јовану Шангајском. Права књига у право време.

Прота Митић се руководио речима из Светог писма: „Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију, гледајте на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову.“ (Јев. 13, 7) Након објављених сјајних јеванђелских проповеди, скоро већ столетни прота-ставрофор Митић овог пута сведочи из прве руке о бурном 20. веку, а сведочења свештених лица су увек биле најбоље хронике јер су они своја умна рукописанија натапали целим својим животом и личношћу.

Преци светог Јована Шангајског су српског порекла, са простора Косова и Метохије, одакле су избегли за време Велике сеобе Срба крајем 17. века најпре на просторе Хабзбуршке монархије, а потом у Русију. Ту, у Харковској губернији, почео је свој овоземаљски пут 1896. године Михаило Максимовић, потоњи епископ шангајски и санфранцијски Јован. Промислом Божјим овај свети човек се вратио на просторе одакле су његови преци некада отишли. Много пута у прошлости људи нису ишли за Животодавцем и Јединородним Сином Његовим који је „Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 6), већ путем сатанским. Тако су избијале страшне револуције које су тресле свет. Богоборне и душепогубне биле су и Француска и Октобарска револуција. Поред милиона пострадалих у тим планетарним потресима, милиони су напустили своја огњишта и кренули на пут без повратка. Међу онима који су из Русије, окупиране од стране комуниста, дошли у нашу земљу био је и слуга Божји, будући светитељ, Јован.

Централни део књиге проте Митића чине сећања на дане у Битољској богословији тридесетих година прошлог века, где му је свети Јован био професор и васпитач. Прота сведочи да је на децу, која су се из разних православних крајева сабрала у Битољској богословији, поред свете душе аве Јустина (Поповића) и Светог владике Николаја (Велимировића), уз уважавање осталих наставника, највећи утицај имао отац Јован (Максимовић). Прота памти да он никад није легао у кревет да одспава, већ би само понекад дремнуо на столици, што је био подвиг који је задивљивао младе. Поред огромног богословског знања које је преносио ученицима, отац Јован је имао анђеоску душу, и у пракси је сведочио свето Јеванђеље. У памћењу његовог ученика остало је, између осталог, да је све пакете са храном које је добијао од своје фамилије давао богословима који су му били као рођена деца, а он њима као родитељ. У време када је прота Митић био богослов, отац Јован је постао епископ Руске православне заграничне цркве, чије је седиште тада било у Сремским Карловцима. На нову, епископску дужност отишао је у далеки Шангај, где је све своје снаге посветио проповедању Христове науке међу руским избеглицама. Но када је и Кину захватио талас богоборства, владика Јован се обрео у другом крају света, најпре у Западној Европи, а затим у Сан Франциску, где је ревносно служио Богу као архијереј све док није склопио своје племените очи 19. јуна 1966. године.

Године 1993. Свети Синод Руске православне заграничне цркве оформио је комисију од три епископа и девет цивила који су отворили гроб владике Јована и нашли његово свето тело нетљено, од кога се ширио благоухани и богоугодни мирис. Од стране Руске православне заграничне цркве владика Јован је и званично проглашен за светитеља.

Постоје многобројна сведочанства о чудима светог Јована која је чинио и пре и после уснућа, као она када је прозорљиво ословљавао по имену лица која први пут сусреће или када је најављивао ненадани крај људима које исповеда и причешћује или када је хитао болеснима који су га молитвено призивали. Да је владика Јован био живи светитељ указивали су многи, и православни духовници попут светог новојављеног владике Николаја, али и римокатолички свештеник, који није могао да остане равнодушан на живот и понашање православног владике који улицама Париза ходи бос.

Књига проте-ставрофора Митића громогласно сведочи о светом Јовану Шангајском. Прочитајмо је и видимо како је „диван Бог у светима својим, Бог Израиљев“!

Протојереј мр Александар Д. Средојевић

По милости Божјој

Ђорђе Ј. Јанић, одломак из студије "Политичка мисао св. владике Николаја ",

Београд 2005.

 У области књижевне критике, господин Ђорђе Ј. Јанић (1941, Власотинце) доказао се као плодан и свестран стваралац. Основно поље истраживања није задовољило његов радознали дух, па се аутор упутио у сродне области које су откривале психологију једног књижевног ствараоца и општу климу времена у којем се књижевно стварање одвијало. Истраживање прошлости откривало је проблеме који су актуелни у наше време, а који ће сигурно одређивати и будућност. Прави пример је политика над којом се некада замишљао св. владика Николај, а који погађа савременог читаоца. Есејистичка проза је компонована по моделу Гордијевог чвора и има неколико токова који се складно преплићу. Кључеви за разумевање пишчевих порука налазе се у његовом претходном делу "Пут и странпутице“, објављеном и као предговор књизи "Писма Кусог Репатоме“  и као сепарат. У поменутом делу, инспирисаном књигом Клајда С. Луиса (1898-1963), разматран је проблем зла и његовог очитовања у свету. Наглашено је искушавање појединца и његово одвајање од заједнице. "Сотонски циљ је, по Луису, да човека не само одвоји од прошлости, јер га она утемељује, већ и од садашњости, јер она од њега захтева ангажовање. "У том умртвљавању човекових потенцијала, нараста отуђење и усамљеност. "Човек је уведен у навику, у ритам живота који му је наметнуо злодух, и та навика постаје оклоп из кога он не може да изађе." Изолован од других, човек постаје лак плен разних страхова који спутавају његове моралне и креативне снаге.

Проблем искушавања се у најновијој Јанићевој књизи проучава на националном нивоу, али се посматрају и међународна искуства. Сваки народ се налази на историјској ветрометини и подложан је дејству центрифугалних сила. У борби за опстанак и развитак, народ формира погодну државну заједницу и одговарајући модел владавине у простору и времену који му је Бог подарио. У пресеку размишљања хришћанских мислилаца различитих времена, уочава се њихово залагање, још од историчара Јевсевија, за владавину морала која проистиче из јеванђелског учења. Тежи се успостављању социјалне хармоније и одржавању историјског континуитета. Једна заједница је незамислива без развијеног осећања слободарства и правдољубивости. Друштвено благостање нема вредност, ако се не оцртава у животима људи, развоју брачне заједнице, и правилном васпитању деце. Реч хришћанских мислилаца изречена је ради поуке потомства и правилне изградње људских душа.

Поред општехришћанског искуства, Јанић презентује ставове српских мислилаца од Саве Дечанца до св. Николаја Српског. Свети владика, као последњи у низу, рекапитулира сва достигнућа својих претходника и отвара нове хоризонте. На Карађорђевом примеру, он подвлачи четири особине важне за сваког владара: побожност, речитост, скромност и поседовање ратног морала. За владику је незамислива свака власт која нема порекло у народу, а народна династија може бити само реализатор косовске заветне мисли. Само миропомазаник има суштинске услове да буде симбол државе и чувар народног јединства. С тих позиција, Свети владика отпочиње ревизију појединих ставова грађанских историчара о истакнутим великанима наше историје. Он се први осмелио да покрене процес рехабилитације Св. краља Милутина, који ни данас није окончан. Заправо, целокупан његов рад у домену политичке мисли био је у функцији "једног православног интерпретирања власти као симфоније између државног и духовног, општег и личног обавеза и права. „У том трагалачком напору, Владика је уочио да оно што је најбоље у народној души има утемељење у јеванђелској речи. Том констатацијом завршавамо приказ овог значајног дела у којем су напоредо разматрани ставови Јевсевија, блаженог Августина, Дантеа Алигијерија, бискупа Босијеа и Пјер Симона Боманшеа са мишљењима Саве Дечанца, Стевана Сагадина, Јована М. Јовановића и Владике Николаја.

      Др Ђ. Вуковић