Једна од припремних седмица пред Велики пост зове се Недеља о блудном сину. Господ Исус Христос, који је имао обичај да своје слушаоце поучава причама, испричао је и причу о заблуделом сину коју је свети Лука сачувао у свом Јеванђељу (гл. 15,11-32). Прича говори о човеку који је имао два сина. На захтев млађег, поделио им је имање. Млађи син одлази у далеку земљу, троши свој иметак у распусном животу и, као пуки сиромах, бива принуђен да чува свиње код неког газде. „А кад дође себи, рече: колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши, отићи ћу оцу својем, па ћу му рећи: оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих“ (ст. 17-19). Син стиже надомак родног дома, отац му радосно трчи у сусрет, а на синовљеву молбу да, макар и као најамник, буде примљен назад, отац наређује слугама (ст. 22): „Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге“ (ознаке синовског достојанства, прим. М. П.).
Радосни отац приређује гозбу и весеље, што не бива по вољи његовом старијем сину: „Ето (оче), служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено“ (ст. 29-30). Отац одговара: „Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се“ (ст. 31-32).
Отац у причи је Бог, а млађи син је свако ко, увидевши погубност живота „у земљи далекој“ (ван Божјег окриља), жуди да се врати у заједницу са Оцем код кога је „хлеба (духовног) исувише“. Бог не спутава човека у избору (отац из приче без поговора прихвата синовљев захтев за деобом имања), а са радошћу дочекује свакога ко реши да се из варљивог царства овоземаљских страсти врати у Цркву Божју.
Током последњих петнаестак година, у Српској цркви одиграло се пуно реприза приче о повратку блудног сина у Очево окриље. Утолико је потребније често подсећање на ову Христову причу, како „млађој“ (повратницима), тако и „старијој браћи“ (верницима који су и у време комунизма били привржени Цркви). Од ових потоњих неретко се може чути: „Ја, који сам стално ишао у цркву, данас не могу да уђем од ових „новокомпонованих“ верника!“. Баш попут старијег сина, који, уместо да се радује спасењу заблуделог брата, потенцира некакве своје заслуге и за њих тражи почаст и признање.
За „млађу браћу“, пак, суштински је важан следећи детаљ: повратку заблуделог сина претходило је његово освешћење („А кад дође себи...“), дакле покајање. Он не поставља никакве услове за свој повратак; не захтева, него моли, пристајући да му отац, уместо ранијег синовског, додели и најмање достојанство у свом дому. Овај детаљ треба имати на уму и приликом расуђивања о све интензивнијим дијалозима и апелима за уједињење свих хришћана света у једну цркву. Православље са радошћу прихвата повратак све браће одлутале у догматске странпутице, очекујући да до тог повратка дође са истим мотивима и на исти начин као у Причи о заблуделом сину. |
