Црквенословенски језик

У совјетском периоду део црквенословенске лексике, пре свега онај везан за духовност и црквени живот, био је свесно маргинализован и у употреби, и у лексикографским описима, али је у минулих двадесетак година, како се констатује у лингвостилистичким истраживањима, дошло до њене активизације, ресакрализације и ресемантизације. Без макар и елементарног знања црквенословенског језика у руској средини није могуће доживети богослужење Православне цркве, читати богословску и литературу из области православне духовности (и веома модерни духовни писци са израженим сензибилитетом за потребе данашњег нараштаја верника, попут архимандрита Лазара Абашидзеа, Рафаила Карељина, протојереја Артемија Владимирова, митрополита Антонија Блума, у својим текстовима веома често посежу за средствима црквенословенског језика), остварити пуновредан контакт са књижевним делима - од, рецимо, историјских романа Мерешковског, преко путописа С. В. Максимова, приповедака и романа Љескова, И. Шмељова, П. Романова из свакодневног живота, до, рецимо, „мегахитова“ крими-жанра Бориса Акуњина са монахињом Пелагијом у улози виспреног детектива, па чак ни разумети језик савремене световне штампе. Сличне тенденције, иако у мањој мери, изражене су и у српском језику. Иако је Вуковом реформом напуштен хибридни књижевни језик грађанске класе у Војводини и Угарској из XVIII в. - славјаносрпски, који је садржао елементе рускословенског, српскословенског, руског и српског језика, и језички стандард постављен на колоквијалну основу, елементи црквенословенског језика у њему су се сачували, у складу са Вуковим ставом изнесеним 1816. године да „славенски језик остаје источник обогашченија серпском језику, као и росијском“: тако, при превођењу Новог Завјета, Вук је, у недостатку српских лексема, задржао или посрбио око 200 црквенословенских речи, за црквенословенизмима као терминолошком базом је посегнуо и у Писменици српскога језика (будуште време, винителни, дјејствителни глаголи, име суштествително, именителни, мјестоименије, падеж, правописање, причастије, слитна, сујуз, точка), а и у свој Српски рјечник унео је познате примере као што су: мошти, општи, општина, свештеник, васкрснути, Васкрс, Васкрсеније, Богојављеније, бденије, моленије, поученије, приказаније, спасеније и др. Тешко је замислити Његошева, Сремчева, Ненадићева, дела Црњанског, архимандрита Јустина Поповића и владике Николаја Велимировића, посланице српских архијереја, језик савремене верске штампе, проповеди у српским храмовима, преводе богослужбених текстова без овог лексичког слоја. И овде, у области језичких контаката, показује се изразита културоносна функција црквенословенског језика.

И најзад, неопходно је нагласити да је ово језик на коме се и даље активно ствара, да постоји читав низ вредних остварења насталих на њему у наше доба (од, рецимо, молитвених записа св. Јована Кронштатског, преко низа духовних песама владике Николаја широко прихваћених у српском богомољачком покрету, до великог броја служби и чинова састављених у XX веку, пре свега у Руској православној цркви. Куриозитет своје врсте је податак да су неки чинови, изворно написани на српском језику, у руској средини превођени на црквенословенски - међу њима је свакако најпопуларнији Чин освјашченија колесници, или ти аутомобила, преузет из српског Требника.

У богослужењу Српске цркве црквенословенски језик данас се налази у напоредној употреби са савременим језичким стандардом (званична одлука о увођењу савременог језика у богослужење донета је 1964. године на основу темељног реферата митрополита загребачког др Дамаскина Грданичког, поднетог Синоду и Сабору). Свештенство има пуну слободу избора језика на ком ће служити, уз узимање у обзир карактеристика конкретне средине (тип заједнице - парохијска или монашка, место у коме она делује - урбана или рурална, претежно једнонационална или вишенационална средина, матица или дијаспора). Једно емпиријско истраживање, које је почетком ове деценије спровела мр Ружица Бајић из Института за српски језик САНУ, показало је да преовлађујућа већина испитаника сматра да је оптимално решење језичког плана богослужења у нашој Цркви данас управо напоредна употреба традиционалног и савременог литургијског израза. Иако је у ставовима испитаника снажно истакнута потреба за присуством савременог српског језика у богослужбеној употреби, констатована је и њихова заинтересованост за ближи контакт са црквенословенском језичком материјом и за могућност дубљег улажења у њу. Тако, на повољан одјек наишле су идеје о организованом и институционалном учењу црквенословенског језика и о издавању публикација са паралелним текстовима на оба језика.

Пред славистичком науком данас, можда више него икад, стоји задатак афирмисања словенских култура, свести о њиховој коегзистенцији и њиховој врло богатој историјској вертикали. У том контексту поставља се и наш однос према црквенословенском језику и култури створеној на њему. Уверење је аутора ових редова да у нови миленијум ступамо са свешћу да би радикално одбацивање традиционалног богослужбеног језика или његово стихијско ишчезавање знатно осиромашило пуноћу словенских култура и повукло за собом сужавање културног и црквеног идентитета словенских народа. Позицију славистичке науке можда је на најбољи начин формулисао академик Д. С. Лихачов: „Уверен сам да је неопходно очувати верност напоредности употребе црквенословенског и народног језика, који су се, историјски посматрано, стално прожимали - у летописима, посланицама Цркве и патријараха, у обраћањима народу патријараха и других архијереја, у проповедима...“. Наравно, перспективе богослужбених језика зависиће од будућих мисионарско-пастирских потреба Цркве, од друштвених околности, преовлађујућих ставова верника и мера које у области језичке политике и језичког планирања буде предузимала црквена јерархија.  

      Крај