Европски интеграциони процеси, од оснивања Европске економске уније па до данас, имају приметан развојни пут. Од почетне Европске економске уније, чије су се земље чланице уговором обавезале на „слободно кретање људи и размену средстава, капитала и идеја“ унутар граница својих држава, временом се отишло доста даље. Од јединственог европског економског простора дошло се до стварања јединственог европског политичког, безбедносног, правног и образовног простора, који је требало да добије и своју правну форму - Устав. Међутим, како Устав нема чисто правну садржину, већ у њему треба да буду заступљени сви сегменти живота дотичног друштва, те на тај начин и изражен идентитет једне државне заједнице кроз правне норме, пре званичног доношења текста Устава Европске уније (29. октобра 2004. у Риму), постављало се и реално питање: које је место и улога Цркве Христове у Европској унији, односно какво ће бити њено статусно место по Уставу ЕУ? Расправе на ову тему интензивирале су се током 2003. године.
Друштвени статус Цркве
Почетком исте године огласио се саопштењем римски папа Јован Павле II, наглашавајући да „Европа почива на хришћанским коренима, који прожимају европски континент до данас“. Сходно томе, дакле, што су темељи савремене европске цивилизације хришћански, Римокатоличка црква је захтевала од Конвента (комисије за израду предлога текста Устава ЕУ) да у тексту Устава ЕУ буду јасно наглашене хришћанске вредности Европе, препознатљив друштвени статус Цркве и јасно изражене правно-формалне линије односа и дијалога Цркве са ЕУ. Укратко, од ЕУ је тражено да у свом конститутивном акту препозна улогу и значај Цркве, како у прошлости и садашњости, тако и у будућем развоју Европе. Предлогу Ватикана на свој начин се прикључила и Грчка православна црква која је захтевала да „Устав ЕУ својом садржином покаже поштовање према заједничкој свести европских народа о њиховим хришћанским коренима“ и утицају које су хришћанске идеје имале на развој европске цивилизације.
Овакви захтеви црквених представника наишли су на различит пријем код држава чланица. Углавном десничарске политичке странке у Грчкој, Португалији, Шпанији, Италији и Пољској дале су подршку црквеним захтевима. Насупрот њима, постојала је и страна која се оштро супротстављала идеји да се у тексту Устава ЕУ нађу заступљене вредности било које верске заједнице, залажући се за тезу о потпуној одвојености црквених (верских) питања од политичких (државних). Укратко речено, њихови основни аргументи, били би следећи: прво, од почетка свог конституисања, ЕУ има секуларне а не верске принципе и мотивацију, и друго, наглашавањем хришћанског карактера европског друштва и цивилизације велики број грађана држава чланица ЕУ које не припадају хришћанском културолошком обрасцу и будућих чланица (Турска, БиХ, Албанија), били би дискриминисани, тј. не би нашли своју идентификацију као грађани нове, уједињене Европе. Оваква аргументација секуларизованих грађанских опција однела је превагу, те се у тексту првог Устава ЕУ не спомиње хришћанско наслеђе (вредности) Европе, већ се само у једној одредби наглашава „културолошко, религијско и хуманистичко наслеђе Европе“. Рекли бисмо, ништа чудно или ново, већ само природна последица континуиране либеризације и секуларизације европског друштва. При томе има и доследности. Крилатица „јединство у различитостима“, која важи као мото и принцип ЕУ, остала је неокрњена. Европа види своје јединство у капиталу и економији као врховним критеријумима, а све остало је изведено из њих и заузима своје место сходно успостављеним принципима хијерархијских вредности. Тако и Црква Христова, као и целокупна хришћанска култура, у визијама пројектаната ЕУ не представља више доминатну и обједињујућу духовну и културну снагу нове Европе, као ни значајан политички субјекат, те стога она може и да се не налази у „јединству“, већ да се подведе под „различитости“ Европе. Према постојећем стању ствари, ЕУ је, у трагању за својим новим идентитетом, ставила и стару хришћанску Европу пред нове испите и доказивања. Државни идентитет сам по себи током времена је променљива категорија. У принципу, њега одређује неколико битних елемената као што су национално предање (култура, историја) и вероисповест. Стога је у преиспитивању и креирању новог идентитета секуларизоване Европе ипак било неизбежно препознавање значајне улоге вере и верских заједница у друштвеном и политичком животу ЕУ. Међутим, сагласно секуларизованим начелима Устава ЕУ, верска права и слободе сваког грађанина сведена су под лична права и слободе, а вера (религија) узима се („употребљава“) чисто са културолошког аспекта и као таква принципијелно је заступљена у свим европским просветно-образовним плановима и програмима. На тим начелима, а у оквиру даљих европских интеграционих процеса, Савет Европске уније (СЕ) спровео је нове реформе и у области образовања које су на снази у последњих осам-девет година. Као неизоставни део тих реформи било је и питање верске наставе, њени програми и циљеви у вишенационалној и културолошки шароликој Европи. Стојећи на принципима интеркултуралног образовања, чији је циљ да се млади образују и развијају у духу нове мултикултурне Европе, СЕ препоручује да садржаји свих предмета, а тиме и верске наставе, буду ослобођени идеолошке ригидности и тоталиризма. При томе неки предмети су добили и нове садржаје, као што су она по питању људских права и демократије. Суштина и димензије верске наставе сведени су на чисто практичан ниво, а то је - суживот и хармонија међу разним европским народима. У том смислу СЕ „препоручује“ неке општепрокламоване вредности као основни садржај верске наставе, а то су: демократија, толеранција, дијалог, екуменизам, индивидуализам, верски и културни плурализам...
Верска настава
Предмет верске наставе (или „религијског образовања“, како се још назива у Европи) различито је организован и заступљен у образовним системима земаља чланица ЕУ. Углавном, што се тиче његовог статуса и карактера, он је усклађен са политичким и друштвеним уређењем, али и у складу са традицијом, културом, демографским условима и карактеристикама система образовања. Тако предмет Веронауке у просветно-образовним системима неких земаља чланица ЕУ има статус слободног предмета, негде алтернативног (могућност избора између два предмета), а негде обавезног. Интересантно је да у средњим школама, у земљама које су јаке католичке традиције као што су Италија, Шпанија и Португал, веронаука је факултативан предмет, а у земљама које имају репутацију високе демократије, као што су Аустрија, Норвешка, Шведска, Велика Британија, Холандија и Грчка, она је обавезан предмет без икакве алтернативе.
крај у следећем броју
мр Мирко Сајловић |
